"Danas" (2.11.2002.): Cernomirdin izigrao i Jugoslaviju i Rusiju
VIKEND5
------------------------------------------------------------------------
--
General-pukovnik Leonid Ivasov bio je clan ruske delegacije koja
je pregovarala sa Slobodanom Milosevicem o obustavljanju NATO
bombradovanja
Cernomirdin izigrao i Jugoslaviju i Rusiju
Cernomirdin i Talbot nisu slusali vojnike: Leonid
Ivasov
MILOVAN JAUKOVIC
Od specijalnog izvestaca Danasa
General-pukovnik Leonid Ivasov, doktor istorijskih nauka i
potpredsednik Akademije geopolitickih nauka, bio je od 1996. do 2001.
godine nacelnik Glavne uprave za medjunarodnu vojnu saradnju
Ministarstva odbrane Rusije. U tom svojstvu, general Ivasov bio je clan
vojnog dela ruske delegacije predvodjene Viktorom Cernomirdinom, koja je
zajedno sa bivsim finskim predsednikom Martijem Ahtisaarijem
(posrednikom Evopske unije), pokusavala tih dramaticnih dana krajem maja
i pocetkom juna 1999. godine, da u mukotrpnim pregovorima sa celnicima
NATO pronadje prihvatljiv modus za okoncanje besomucnog bombardovanja
Jugoslavije i konflikta na Kosovu.
Leonid Ivasov je ucestvovao u svim konsultacijama i
pregovorima sa svojim americkim kolegama u uniformama, povodom vojnih
detalja mirovnog sporazuma, a prisustvovao je i susretima medjunarodne
posrednicke misije i tadasnjeg predsednika SRJ Slobodana Milosevica. U
eksluzivnom razgovoru za Danas, general Ivasov prvi put javno iznosi
sopstveno vidjenje ovih dogadjaja, koje i danas obavijaju mnoge
kontroverze i nepoznanice, onoga sto se odigravalo u pregovarackim
salama iza zatvorenih vrata i dubokum neslaganjima i otvorenom sukobu u
redovima ruske delegacije.
SERIJA OBMANA
Vec na pocetku svoje ispovesti general Ivasov protivureci
rasirenom uverenju da je specijalni izaslanik EU Marti Ahtisaari odigrao
presudnu ulogu u ubedjuvanju Milosevica da prihvati ponudjeni mirovni
sporazum. Kako kaze, "Ahtisaari je igrao samo pasivnu ulogu, dok je
Cernomirdin vodio glavnu rec, koga bez ustrucavanja optuzuje da je
hladno "izneverio interese jugoslovenskog naroda kao i ruske drzavne
interese".
"Cernomirdin je u stvari obmanuo nas vojnike. U pocetku je
ispoljavao odredjenu principijelnost i postovao sve instrukcije koje smo
dobili od Ministarstva odbrane, Ministarstva inostranih poslova, a
odobrio ih je predsednik Jeljcin. Instrukcije su, inace, pocivale na
veoma objektivnim, ozbiljnim i sasvim prihvatljivim stavovima. A onda su
Cernomirdin i njemu blisko okruzenje poceli da se zavernicki skrivaju i
samovoljno koriguju dogovorene stavove", tvrdi general Ivasov. "Uz
posrednistvo finskih kolega, pri cemu moram da napomenem da je admiral
Kastl dao niz veoma konstruktivnih predloga, poslo nam je, ipak, za
rukom da sa americkim generalima usaglasimo veoma ozbiljne pozicije. Na
primer, da se jugoslovenske oruzane snage i snage bezbednosti povuku sa
Kosova, ali ne u punom sastavu".
Najvise sporenja bilo je oko toga da li sa Kosova treba povuci
vise od 50 odsto jugoslovenskih snaga ili manje, ali je na kraju i to
pitanje bilo u principu reseno. Osim toga, sa Amerikancima je, kako
navodi sagovornik Danasa, postignut dogovor da ne bude nikakve sektorske
podele provincije, koju je NATO ustanovio posle dolaska na Kosovo. Dve
strane su se dogovorile da se vojnici NATO razmeste uglavnom duz granica
sa Albanijom i Makedonijom, da bi kontrolisali povratak izbeglica
zajedno sa jugoslovenskim granicarima i sluzbama bezbednosti, a da u
ostalim sektorima budu prisutni samo pri stabovima. Americki pregovaraci
su zatrazili i pristanak da u ovoj misiji ucestvuju sa nekoliko
odredjenih jedinica. Uspostavljena je direktna telefonska veza sa
Pentagonom, pa je prihvaceno da to budu jedinice za vezu i inzenjeriske
jedinice radi obnavljanja porusenih mostova i saobracajnica.
"Narednog dana na zavrsnom zasedanju, kad su delegacije u
punom sastavu pocele da razradjuju predlozeni dokument, Cernomirdin je
neocekivano promenio ponasanje i odustao od svega toga. Zatrazio sam da
se saslusa americki generala Foglis, koji je kazao da smo se o tome vec
dogovorili i da je to u interesu kako americkih tako i vojnika NATO.
Cernomirdin se okrenuo u pravcu Strouba Talbota i upitao ga: "Stroub,
hocemo li da poslusamo vojnike"? On je odgovrio: "Ne, necemo ih
slusati"! Bio je to u sustini dogovor Cernomirdina i Talbota", smatra
Ivasov.
Zavrsna etapa pregovora, pre dolaska u Beograd, odrzana je u
jednom zamku nedaleko od Bona. Ivasov se seca da je odlucno insistirao
da se pregovori prekinu, kad je shvatio da Cernomirdin iz osnove menja
rusku poziciju i zatrazio da se ruska delegacija hitno vrati u Moskvu,
jer je "uvideo kuda to vodi". Cernomirdin ga je onda odveo u stranu i
rekao mu: " Ja hocu da Talbot iznese svoju poziciju, mi cemo se potom
okupiti i razmotriti to, i ako nista ne odlucimo vracamo se u Moskvu".
"Usprotivio sam se tome, uz objasnjenje da je Talbotova
varijanta dokumenta u stvari bila samo deklarativna pozicija. Jedan od
Cernomirdinovih bliskih saradnika uveravao me je da su Amerikanci u toku
noci mnogo toga promenili u konstruktivnom smislu. Ponadao sam se da ce
posle Talbotovog izlaganja clanovi ruske delegacije sesti i razmotriti
sadrzaj govora. Ispalo je, medjutim, potpuno suprotno. Kad je Talbot
zavrsio citanje dokumenta, Cernomirdin je kazao:"Dobro, dajte nam dva
minuta da razmislimo". Spremao sam se da izadjem, misleci da cemo se
okupiti kao delegacija. A onda sam cuo Cernomirdina kako svecano
izjavljuje: "Ruska delegacija je spremna da potpise taj dokument". Ustao
sam i izrazio kategoricno neslaganje i u znak protesta napustio salu za
pregovore.
I pored toga uporno sam insistirao da se vratimo u Moskvu, ali
je Cernomirdin odatle ipak poleteo u Beograd u pratnji Ahtisaarija.
Cernomirdnovo okretanje ledja zvanicnom ruskom stavu Ivasov
objasnjava cinjenicom da je u to vreme potpredsednik Al Gor najavio
kandidaturu za novog predsednika Sjedinjenih Americkih Drzava, a da je
Cernomirdin gajio nadu da ce uz americku pomoc naslediti Borisa
Jeljcina. "Sami Amerikanci su ga u to uveravali, zarad toga mogao je
izdati i Jugoslaviju i ruske interese. To su moja zapazanja, postojao je
elemant izdaje. To sam nedvosmisleno izjavljivao i izjavljujem. O tome
sam izvestio ministra odbrane jos iz Berlina i Bona, pa onda iz Beograda
kad smo tamo doleteli sa ultimatumom. Jeljcin je tim povodom uputio
telegram Cernomirdinu, u kojem trazi da se njegove predsednicke
instrukcije strogo postuju, ali se Cernomirdin nije na to osvrtao",
kategorican je general Ivasov.
BEZUSLOVNO ODBIJANJE
I dan-danas prisutne su brojne dileme i spekulacije oko toga
sta je prevagnulo da Milosevic posle 78 dana bombardovanja prihvati
mirovni sporazum, ili bolje reci kapitulaciju. Po jednoj verziji
Ahtisaari je, navodno, pokazao rukom na ravan sto i rekao Milosevicu:
"Ako ne prihvatite, ovakav ce biti Beograd". Po drugoj, Milosevicu je,
pak, predocena kompjuterska simulacija Srbije razrusene tepisima bombi i
spaljene napalmom. Pricalo se, takodje, da je Cernomirdin saopstio
Milosevicu da Rusija nije spremna vojno da brani Srbiju i da predstoji
kopnena intervencija.
"Na poslednjim pregovorima, kad se resavala sudbina sporazuma
u razgovoru sa srpskim oficirima, izmedju ostalog i generalom Ojdanicem,
rekao sam da je mozda postoji mogucnost da se dokument koriguje i to smo
pokusali da uradimo. I predsednik Milosevic je odmah rekao Ahtisaariju i
Cernomirdinu da taj "dokument mi treba da proucimo, ali vec vidim da nam
ne odgovara. Mi cemo dati predlog za njegovu korekciju". Ahtisaari je
cutao, ali je Cernomirdin kazao: "Nema nikakvih ispravki, samo
potpisati". Posle toga bio sam prinudjen da posaljem telegram u Moskvu".
U nastavku svoje ispovesti, Ivasov prica da je posle dugog
razmatranja dogovoren prekid do 11 sati narednog dana. Predsednik
Milosevic je pozvao rusku delegaciju na privatni razgovor, cemu je
prisustovalo prakticno celokupno poliicko rukovodstvo Jugoslavije.
Milosevic je uporno pokusavao da nagovori Cernomirdina da unese
odredjene isprakve, ali je on ostao neumoljiv. Ivasovu se u secanju
dobro urezala Miloseviceva recenica: "Dokument ne moze da nas
zadovolji". Cernomirdin ga je upitao zasto i zatim poceo da ga ubedjuje
kako sporazum garantuje obustavljanje bombardovanja, celovitost zemlje i
suverenitet Jugoslavije nad Kosovom. Milosevic se onda interesovao kad
ce tacno prestati bombardovanje a Kosovo stvarno vratiti u sastav
Jugoslavije? Cernomirdin je rekao: "Mislim da ce bombardovanje prestati
kroz nekoliko dana posle potpisivanja sporazuma, a mozda vec i sutra.
Kosovo ce se u roku od nekoliko meseci vratiti u sastav
Jugoslavije".
"Tadasnji predsednik Srbije Milan Milutinovic postavio mi je
pitanje: "Gospodine generale, kad se Kosovo moze vratiti u sastav
Srbije?" Otvoreno sam mu odgovorio: posle potpisivanja dokumenta -
nikada! Odvojeno sam se zatim sastao sa jugoslovenskim oficirima, bez
Cernomirdina. Ojdanic mi je govorio: "Izgubili smo rat i zato smo duzni
da se predamo, ali ako bi nam Rusija dala garancije da ce nam pomoci, mi
cemo pruzati otpor. Naravno, takve garancije nisam mogao da dam, ali sam
bio svestan da je Rusija u liku Cernomirdina stala na stranu NATO, a
Jugoslavija ostala u potpunoj izolaciji, cak i bez ruske politicke
podrske".
PROPUSTENA SANSA
Prema Ivasovu, vec i tada je bilo sasvim jasno da je pretnja
kopnenom operacijom na Kosovu bila najobicniji blef, jer NATO za to nije
bio spreman. "Nikakve kopnena operacije nije moglo ni biti. Navescu vam
jedan primer. Kad je rusko rukovodstvo odlucivalo da posalje u Pristinu
jedan bataljon iz Bosne, postojala je bojazan da bi NATO snage mogle da
krenu u direktnu vojnu konfrontaciju sa nama. Zastupao sam suprotnu
ideju i navodio razne argumente, i prevagnuo je upravo taj da ce se NATO
onda zaista suociti sa kopnenom operacijom ako ispale ijedan metak na
nas, pogotovo sto se jugoslovenske jedinice jos nisu bile povukle sa
Kosova. I najvise rukovodstvo NATO bilo je svesno toga.
Na drugoj strani, znao sam vrlo precizno borbeno stanje
jugoslovenskih jedinica na Kosovu. Pripadnici NATO su to saznali vrlo
dobro za vreme povlacenja. Bombardovali su danima polozaje jugoslovenske
vojske i tvrdili da su unistili vise od polovine tenkova i oklopnih
vozila, a ispostavilo se da su jedinice sacuvale borbenu spremnost
gotovo netaknutu. Da je doslo do kopnene operacije, NATO bi i danas
skupljao tela svojih vojnika. NATO na to nije bio spreman ni moralno, ni
vojnicki, a uz to - toga su se najvise i bojali".
Na pitanje potvrdjuje li to ocene da je Milosevic sve vreme
pokusavao da Rusiju direktno uvuce u rat protiv NATO, i da Moskva
jednostavno nije imala drugu opciju nego da pokusa da zaustavi rat,
makar i takvim mirovnim sporazumom, general Ivasov odgovara:
- Ne znam koliko je predsednik Milosevic bio sklon da racuna
na vojnu podrsku Rusije. Istina, jugoslovesnkim oruzanim snagama bila je
potrebna pomoc i to tehnicke prirode. Medjutim, ja ovde govorim pre
svega o politickoj podrsci i diplomatskim naporima, i na tom polju je,
po mom misljenju, Rusija mogla da ucini znatno vise. Velika sansa je
propustena u Rambujeu gde Rusija nije odigrala svoju ulogu. Ruska
delegacija je cutala kad je gospodja Olbrajt urucivala dokument u obliku
ultimatuma. Rusija je mogla demonstrativno da istupiti iz pregovora, da
se ostro suprostavi, ali ambasador Majorski to nije ucinio. Ruska
diplomatija je pokusavala da sedi na dve stolice. Ili preciznije, nekako
na sredini, da malo sedne na jugoslovensku a istovremeno i na natovsku
poziciju, da se ne posvadjamo sa gospodjom Olbrajt. To je bilo uocljivo
i u toku drugih pregovora.
Mi nismo uradili ono sto je bila duzna da uradi suverena
drzava koja sebe postuje.
Hocu takodje da naglasim da su postojale i druge mogucnosti.
Rusija je mogla da zatrazi hitno sazivanje Saveta bezbednosti, cim se
pojavila opasnost moguce agresije, da stavi veto, mnogo toga se moglo
uraditi i na bilateralnom planu, pa i da stane na pozicije Jugoslavije
kao zrtve agresije. Predlagao sam tada da najavimo hitno istupanje iz
embarga protiv Jugoslavije i da cemo Vojsci Jugoslaviji isporuciti sve
sto joj je potrebno, ako NATO prekrsi temeljni princip OUN. Trebalo je
dobro prodrmati i svetsku zajednicu, ali Rusija nije iskoristila ni
svoje legitimno pravo u sistemu medjunarodnih odnosa".
Milovan Jaukovic
VIKEND subota-nedelja, 2-3. novembar 2002.
