|
У Србији се данас слави државни празник Сретење, Дан
државности Србије, као спомен на дан када је у Орашцу 1804. године
подигнут Први српски устанак и дан када је у Крагујевцу 1835. године издат
први Устав Књажества Србије.
Ове године се, уједно, навршава и 200
година од Првог српског устанка и почетка стварања модерне српске
државе.
Први српски устанак је, у својој основи, био побуна против
тираније, али је прерастао у револуцију с националним, верским и
социјалним захтевима: ослобођење народа од турске окупационе власти и
феудалних обавеза, ослобођење цркве од притиска исламизације и формирање
независне државе окренуте повратку у круг европских народа.
Устанку
је претходио сукоб власти и турског двора, Порте и јањичара, који је тињао
током целог 18. века. У жељи да придобије бунтовне становнике пограничне
провинције познате као Београдски пашалук, Порта је, на челу са султаном
реформатором Селимом Трећим низом аката (1793-1797) гарантовала извесне
олакшице. Српски оборкнезови распоређени по нахијама (областима) сакупљали
су порез уместо турске војске, те су тако избегнуте неправде и
злостављања. Веће оборкнезова имало је врховног оборкнеза који је био
највиши представник свог народа.
Већ 1798. године српска народна
војска и малобројне трупе Порте сузбили су упад јаничара у Србију.
Београдски паша Хаџи-Мустафа гарантовао је поштовање српских права до
1801. године када су га јаничари свргли и преузели власт.
Уследио
је период незапамћених свирепих злочина јаничарских власти према локалном
становништву, а упоредо су почеле и припреме за устанак против јаничара у
два центра - Ваљевска нахија с кнезом Алексом Ненадовићем и Шумадија с
Карађорђем на челу.
Јаничари су, сазнавши за припреме, у догађају
познатом као „сеча кнезова” брутално побили многе виђене Србе, међу њима и
Алексу Ненадовића, Илију Бирчанина и Хаџи-Рувима.
Карађорђе је
успео да измакне турској потери и да окупи своје присталице, тако да је на
Сретење, паљењем турских ханова код Орашца симболично започео устанак, а
следеће године је спречавањем царских трупа да уђу у Србију и званично
прекинута веза с Портом и проглашена независност.
Устаничка Србија
трудила се да уђе у Европу: формиран је државни апарат, редовна војска,
слободна трговина, становништво одлобођено феудалних обавеза, подизане су
школе, привремене болнице.
Иако је устанак 1813. године угушен,
борба за слободу и просвећеност је настављена: хатишерифи који потврђују
аутономију Србије 1830. и 1833. године, ослобађање гарнизона у српским
градовима од Турака 1867. године, Хаџи-Проданова буна 1814. године, Други
српски устанак 1815. године итд.
Први српски устав, познатији као
„Сретењски” донет је у Крагујевцу 1835. године, а подељен је на 11 глава и
142 члана.
Према том уставу, скупштину која заседа једном у години,
о Ђурђевдану, чини 100 посланика (депутата) који на заседања долазе о
трошку бирача. „Сретењским уставом” одређене су и боје државне заставе:
црвена, бела и плава. У 118. члану тог устава стоји: „Како роб ступи на
српску земљу, од онога часа слободан је” што је три деценије претходило
13. уставном амандману којим је у Америци укинуто ропство.
Кнез
Милош поверио је писање устава Димитрију Давидовићу, али се нису сложили у
основном: Милош је хтео устав који не ограничава његову власт, посебно
самовољу, а Давидовић слободоуман устав по угледу на енглески. Милошу се
журило да донесе устав јер су се Срби, вођени расинским кнезом Милетом
Радојковићем, дигли против његове самовоље и банули у Крагујевац, Милошеву
престоницу. Та побуна је позната као Милетина буна, или Буна за
устав.
Милетина буна била је 8. јануара 1835. године, а устав је
проглашен 15. фебруара. Међутим, већ 17. марта, на изричит захтев великих
сила, стављен је ван снаге.
У мају 1835. године Давидовића је,
после два министарска портфеља (први пут за иностране послове, други пут
за унутрашње послове и просвету) кнез Милош отпустио из службе. Давидовић
је без пензије и привилегија, разочаран, прешао у добровољно прогонство у
Смедерево да у њему „као књажевски совјетник пребива”, а у јулу 1835. у
Србију је стигао посланик руске владе, барон Рикман, да у Пожаревцу напише
нови устав. |
