I bez pobede Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima srpska vlada ima sasvim dovoljno “scenarija katastrofe” koji bi značili njen kraj
Vuk Drašković je imao osmeh na licu kada je u nedelju (18. april), dva dana pošto je postao ministar spoljnih poslova Srbije i Crne Gore, rekao: “Pa šta ako padne vlada! Neka padne!” Reč je o Vladi Srbije, bez čije podrške Drašković ne bi postao ministar i koja se zaklela narodu 3. marta da će raditi u njegovu korist i na njegovo dobro.
Pad vlade pre toga je već najavio Miroljub Labus, njen potpredsednik, tvrdeći da će G17+ napustiti Nemanjinu 11 ako na predsedničkim izborima pobedi radikal Tomislav Nikolić.
Predsednički izbori jesu zasada najteži ispit vlade Vojislava Koštunice. Postali su to kada su Vojislav Koštunica i Miroljub Labus odlučili da ne izađu “na crtu” goropadnom Nikoliću, ali i da ne podrže Borisa Tadića, lidera Demokratske stranke, kao zajedničkog kandidata takozvanog demokratskog bloka. Koštunica i Labus su zaboravili da pravilo ispisano na Grunfovoj majici - “Ako kaniš pobijediti, ne smiješ izgubiti” - važi više u životu nego u stripu “Alan Ford” i da je istinito koliko i drugo Grunfovo pravilo: “Bolje je biti milijunaš čitavog života, nego bijednik sedam dana.”
Dragan Maršićanin svakako jeste dobar partijski vojnik, ali nije sjajan predsednički kandidat, što se vidi već iz procenta negativnog mišljenja javnosti o njemu. A to je činjenica od presudnog značaja za predsedničke izbore koja može izuzetno skupo da košta i samouverenog Nikolića. Jeste, Nikolić ima najviše glasača, ali ima i oko 40 odsto onih koji bi radije sebi odsekli ruku nego što bi na listiću zaokružili njegovo ime. Negativno raspoloženje tog dela birača je toliko da neće sedeti kod kuće nego će izaći na izbore i glasati i za masno ćebe samo da bi bili protiv Nikolića. E, to je ona, kako je nazvao sam zamenik predsednika radikala, “kuka i motika” sa kojom će se on suočiti u drugom krugu i koja može da ga ostavi na večno drugom mestu. Ako negativno mišljenje može da dođe glave jakom Tomislavu Nikoliću koji je prvi među predsedničkim kandidatima u istraživanjima javnog mnjenja, šta tek može da učini sa nejakim Maršićaninom koji se i sada u anketama o predsedničkim izborima vidi “samo u tragovima”.
Nevolja vladajuće koalicije je i što se političari rađaju sa harizmom ili bez nje, što i uz najbolje želje Koštunica ma šta da radi, ne može svoju harizmu da prenese na Maršićanina ne samo za dva meseca kampanje nego ni za dve decenije kampanje.
Ali, bez obzira na Maršićanina, i pre raspisivanja predsedničkih izbora bilo je jasno da ukoliko ih ne dobije kandidat iz vladajuće većine, slede parlamentarni izbori, znači i vlada drugačija od ove kakva sada postoji.
Nove izbore je u slučaju poraza kandidata vladajuće većine već najavio Koštunica, isto je učinio i Nikolić, a Tadić je taktički rekao da je moguća i kohabitacija: predsednik iz DS, premijer iz DSS-a. Pre smenjenog ministra vojnog Dragoljub Mićunović je rekao da kohabitacija nije moguća.
Čak i da bude kako je Tadić rekao, nije pobeda zamenika Vojislava Šešelja, lidera radikala, jedino što može da dođe glave kabinetu Vojislava Košunice. Može to sebi da uradi i vladajuća koalicija, baš kao što je to sebi onomad uradio i vladajući DOS.
Videlo se to u utorak (20. april) kada je vlada još jednom sebi malo pritegla omču oko vrata. Njeni poslanici su glasali sasvim haotično o Zakonu o akcizama u Skupštini Srbije, toliko haotično da su amandmanima menjali suštinu Zakona, pa je u Dnevniku Radio televizije Srbije zavapilo da će biti još veća rupa u ionako šupljem budžetu. Dnevnik je u istom dahu sasvim ozbiljno prozvao i ministra finansija Mlađana Dinkića pitajući ga da li zna koliko će narod i državu koštati što je bio na službenom putu umesto da u Skupštini brani svoj zakon.
Delovalo je to hrabro (napad na ministra) i populistički (“Mi brinemo o narodu”), ali i sasvim površno. Dnevnik nije smeo ili nije hteo da u tom glasanju primeti sistemske greške (tempirane bombe) ugrađene u telo Vlade Srbije onoga trenutka kada je rešeno da vlada bude napravljena uz podršku Socijalističke partije Srbije.
Socijalni populizam je jedna od tih grešaka/bombi koja je eksplodirala u lice vladajućoj koaliciji u utorak u Skupštini Srbije. Dinkić (G17+) povećavanjem akciza hteo je da prikupi novih osam do deset milijardi dinara u budžet. Socijalisti uz asistenciju SPO/NS, rukovođeni “brigom za standard građana” amandmanima promenili Zakon i budžet je ostao “kraći” za oko 4,5 milijarde dinara.
Ova “briga” koliko sutra koštaće višestruko građane Srbije. Moraće da se menja budžet, a logično je da će u njemu onda najpre biti smanjen novac za pomoć najugroženijim delovima stanovništva, ali i novac predviđen za investicije u poljoprivredi i subvencije privrede.
Upravo je više para u budžetu za investicije trebalo da bude ključni dokaz da vlada ima “novu ekonomsku politiku” u odnosu na kabinet Zorana Živkovića. Time je Dinkić izašao u susret očekivanju glasača koje su vladajuće stranke (DSS, G17+, SPO/NS i, naravno, SPS) stvorile tokom predizborne kampanje.
Budžet napunjen željama lišenih novčanog pokrića jeste još jedna slaba karika vlade. Dinkić je napravio budžet koji ima rupu od oko 45 milijardi dinara. Predstavnici Međunarodnog monetarnog fonda su prigovorili da je računica ministra pogrešna, da je rupa veća za 10 milijardi, da sumnjaju da se budžet može puniti u skladu sa predviđanjima ministra i da ne pristaju na deficit veći od 30 milijardi dinara.
Verovatno da je bivši guverner Narodne banke otputovao u Vašington na pregovore sa Fondom uveren da će ostati praznih ruku, odnosno da će morati da napravi rebalans budžeta po povratku u Beograd. Ako ne pristane na to, Dinkić, ali i Koštunica, Velimir Ilić i Vuk Drašković moraće da pristanu na otpuštanje zaposlenih, prvo u državnoj administraciji, a potom i u javnim preduzećima ili na inflaciju... I jedno, i drugo i treće samo će puniti korpu izneverenih obećanja.
Izostanak američkog sertifikata je samo jedna od mogućih posledica propasti dogovora sa MMF-om, koja i te kako može da zagorča život Koštuničine vlade toliko da je dovede do prevremenog završetka mandata. Ako je vlada mogla sebe da hrabri da uskraćivanje američke pomoći od “samo” 25 miliona dolara za tri meseca i nije ništa strašno, novo odbijanje sertifikata 30. juna biće užasno ozbiljan znak međunarodnim finansijskim institucijama i inostranim investitorima da se manu Srbije. Direktna šteta od uskraćivanja američke pomoći iznosi, po nekim računicama, oko 600 miliona evra, a indirektna verovatno milijardu evra. Ova zemlja i ovaj narod i to mogu da prežive, ako su već preživeli i Slobodana Miloševića i NATO bombe; doduše, još više siromašeći i još više zaostajući za komšijama. Ali, vlada teško da može da preživi bez para iz inostranstva, jer bez njih nema pokretanja privrednog života u kome manje-više sve stoji od ubistva Zorana Đinđića.
Vlada je već pokazala da nema ni kratkoročan ni dugoročan ekonomski program, ne zna šta će da radi sa privatizacijom, kako da olakša rad privatnog sektora...a to samo može da ubrza rast nezaposlenih (procena oko pola miliona). Zato je vladi nužan svaki dolar iz inostranstva, jer ova zemlja jednostavno nije u poziciji ni Slovenije, ni Poljske ni Slovačke koje su mogle i da u izvesnoj meri zanemare inostranu pomoć i investicije.
Haški tribunal odnosno odnos vlade prema ovom sudu, bili su uzrok uskraćivanja američke pomoći 31. marta. Amerikanci su pogledavši Zakon o pomoći haškim pritvorenicima, zaključili da se vlada koju podržavaju socijalisti odriče ispunjavanja svojih međunarodnih obaveza. Kako god da se reši pitanje američke pomoći, Haški tribunal će ostati slaba karika vlade.
Nema sumnje da su u vrhu DSS-a i G17+ sasvim dobro znali kolika je cena zakon kojim su platili podršku socijalista. Uzdržanost G17+ prilikom glasanja bio je prvi dokaz tog znanja i pokušaja kupovine simpatija Zapada. A onda je stigla i hitra odluka poslovično sporog Ustavnog suda koja jeste najbolji znak da vladajući vrh sasvim dobro zna ukus čorbe koju je zakuvao slušajući socijaliste.
Zato sada iz vrha vladajuće koalicije stižu pozivi četvorici generala koje traži Karla del Ponte da dobrovoljno odu u Hag. To su pozivi sasvim suprotni predizbornoj najavi da će Karli biti zalupljena vrata. Ali to ne predstavlja opasnost za partije koje sede u vlasti. Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da ni birači DSS-a ne mare o stavovima vrha partije o Haškom tribunalu. Glasaće oni za Koštunicu i ako odu generali u Hag i ako ne odu.
O stavu birača o Haškom tribunalu moraju da vode računa socijalisti, jer će izgubiti podršku glasača čim im se učini da su radikali dosledniji i iskreniji u tvrdnji da nikoga neće poslati u Ševeningen. Upravo zato će, bez obzira kako se završe predsednički izbori u Srbiji, Koštuničina vlada stalno visiti o haškom koncu o kome već vise socijalisti.
Nesloga između DSS-a, G17+ i SPO/NS može brže i efikasnije doprineti padu vlade nego nesloga između ove tri stranke s jedne i SPS-a s druge strane, i brže nego što to mogu da učine politički nekorektne izjave ministara ili pak afere vezane za finansijere vladajućih stranaka.
Politički nekorektne izjave makar i demantovane poput “Nisam tražio ukidanje specijalnog suda” Zorana Stojkovića ili “Nisam zahtevao ponovnu istragu ubistva Zorana Đinđića” Dragana Jočića ili nedemantovana “Nije tragedija što je ubijen Đinđić, nego što je ubijen premijer Srbije” Dušana Ristivojevića, idu na njihovu dušu i tek se veštom političkom kampanjom (pitati Mlađana Dinkića kako se to radi) mogu iskoristiti za nanošenje rana vladi.
Jednako je teško da afere koje se proizvode ili mogu biti proizvedene povodom ministara ili “prijatelja” vlade, mogu lako i brzo dovesti do njenog privremenog kraja. Ni afera “Nacionalna štedionica” ni afera uvoza-izvoza struje, iza kojih po tvrdnjama radikala stoje Vojin Lazarević i Vuk Hamović navodni finansijeri DSS i G17+, nisu proizvele vidljive ogrebotine na licu vlade. ( Anketni odbor može samo da pomogne radikalu Aleksandru Vučiću da u trci za mesto gradonačelnika Beograda zbriše Slobodana Vuksanovića.)
Nekorektne izjave i afere, pokazuje primer vlade Zorana Živkovića, daju rezultat tek kada nekom od centara moći uspe da ubedi deo vladajuće većine da otkaže poslušnost. Tako je, ako se sećate, Socijaldemokratska partija Slobodana Orlića uskratila podršku svojoj rođenoj koaliciji od koje je dobila čak 10 poslaničkih mandata. Sada ekspozitura te stranke iz Novog Sada kaže da ič ne mari za Maršićanina, nego da im je mio i drag niko drugi do Boris Tadić. Ubrzavanje istorije? Pretnja nekog centra moći da posredstvom Socijaldemokratske partije, potopljene ali ne i utopljene u G17+, ponovi akciju rušenja vlade?
Te tinjajuće opasnosti - izjave, afere, nezadovoljstvo centara moći - jesu tek nazeb prema raspadu imunog sistema koji vladu može da zahvati ako kojim slučajem Mlađan Dinkić i Velimir Ilić krenu u obračun do poslednjeg daha. Iako svaki političar teži da bude na vlasti, pa tom cilju žrtvuje mnogo toga (naravno i da dobije mnogo toga), mesijanska sujeta koju stekne posle drugog pojavljivanja na lokalnoj televiziji tera ga na milion neracionalnih poteza. Zato je mesijanska priroda ovdašnjeg političara udružena sa lošom procenom sadašnjosti i na njoj zasnovane budućnosti, najslabija karika svake ovdašnje vlade još za dugi niz godina.
Vojislav Koštunica sigurno razmišlja o svim nabrojanim slabim karikama vlade i onim izostalim iz ovog teksta. On u rukama ima jak adut za držanje vlade na okupu i jačanje slabih karika. To je strah vladajuće koalicije (DSS, G17+, SPO/NS i, naravno, SPS) od izbora. Ima i još jedan jači: sopstvenu kandidaturu za predsednika Srbije. Da, ali tada gubi vladu?
Ipak, šta ako se Koštunica kandiduje za predsednika?
Dragan Bujošević
