O radnicima nema ko da piše
Niko ih neće, niko im se ne obraća http://www.politika.co.yu/eaadmin/catpics/N_JA3ZhKg4Rj3V36TuF7WzRf3PokieNOPfVqk.jpg (Ilustracija Nikola Kostandinović) Međunarodni praznik rada je prilika da se podsetimo kakav su značaj imali radnici u socijalizmu i kakav imaju danas u društvu postsocijalističke transformacije. Nekada su oni u socijalističkoj Jugoslaviji bili formalni upravljači društva. Faktički, razume se, to nisu mogli biti. Radilo se tek o retorici tada vladajuće i jedine političke stranke. Svim političarima su usta bila puna radnika, njihovih prava i njihove dobrobiti. Istovremeno, drugi slojevi društva su sa ponešto zavisti gledali u radnike, pa su se trudili da i sami na sebe preuzmu taj dostojanstveni naziv: politički radnici, javni radnici, pozorišni radnici, naučni radnici, medijski radnici, prosvetni radnici, zdravstveni radnici itd. Kao da su se svi utrkivali ko će na jeziku biti veći radnik od koga. „Najveći sin naših naroda i narodnosti” je, takođe, pričao kako je u mladosti bio metalski radnik. Sve je to pravdalo vladavinu republičkih i saveznog Saveza komunista kao avangardi radničke klase. Navodno, iako radnici nisu bili stvarni vladari, to je bilo samo zbog toga što još nisu do kraja ovladali marksističkom doktrinom, pa ih treba voditi sveznajućom glavom i svemoćnom rukom SK. Bar su tako političari pričali. Radnici su, pak, uglavnom bili zadovoljni, jer političari su im se ulagivali, a oni su imali zajemčen posao, pa makar radili veoma malo i izrađivali proizvode nedostatne kakvoće i konkurentnosti. Vremena su se, međutim, promenila. Danas, uprkos formalnom slavljenju 1. maja, radnici su nepoželjna vrsta. Niko ih neće, niko im se ne obraća. Zaobilaze ih i političke stranke. Štaviše, stranke od kojih bi se očekivalo da im se obraćaju, jer se samopoimaju kao leve, npr. Socijalistička partija i Demokratska stranka, ne opšte s njima često. Zapravo, jedna od njih ne pominje radnike uopšte. Ona druga, pak, mnogo više pominje seljake, borce u nedavnim ratovima i, naravno, Kosovo. Radnici su prepušteni na milost i nemilost socijalnoj i nacionalnoj demagogiji radikalnih desničara, tj. srpskih radikala. Oni ionako obećavaju sve što im na pamet padne, pa im nije teško da obećaju i rešenje nezaposlenosti i hleb za tri dinara; i Srbiju do Karlobaga i Ogulina. Činjenicu da je njihov ekonomski program neoliberalan, što znači da za radnike ′leba nema, nedovoljno obrazovani trudbenici ne znaju. Neko može reći: a zašto bi takve stvari morali znati? Pitanje nije sasvim umesno. Naime, oni ne moraju znati, ali leve političke stranke bi trebalo to da im objasne. No, kako da im objasne, ako im se ne obraćaju? Nije li vreme da razmisle o pecanju radničkih duša? Nije li vreme da razmisle o pomaganju stvaranja sindikata koji će nešto značiti? I da počnu ceniti više radnike od onih koji radnike izrabljuju na način engleskih kapitalista XIX veka? Kakva su prava zaposlenih uopšte, a posebno manuelnih radnika? Da li se ona poštuju samo kada se hiljade mladih i jakih radnika muškog pola udruže zarad odbrane svojih interesa, kao npr. u „Crvenoj zastavi”? Cenu, razume se, plaćaju poreski obveznici. Slaže se s tom tvrdnjom i pisac ovih redova. Jedina je razlika što desničari u vladi iz razloga političke probitačnosti to ne govore javno. Radnik u današnjoj Srbiji, naročito ako je sredovečan i bez kvalifikacija, spada među „prezrene u svetu”, „sužnje koje mori glad”. Ljudsko dostojanstvo dovedeno mu je u pitanje. Poslodavac je u položaju gospoda Boga; često nalaže da se radi svim danima u nedelji, pa i blagdanima (moguće je da baš u vašem komšiluku neki mučenici rade takvim ritmom u obližnjoj piljari). Makar se radilo i o samom Danu rada. Kao da radnik u Srbiji zna kad je Dan rada i šta on simbolizuje? Nije njegovo da to zna, njegovo je da što manje misli i što manje pita. Ako nešto pripita ili napravi grešku, gazda će ga izgrditi, pa i pred mušterijama (pisac ovih redaka prisustvovao je takvim scenama). Ako nešto od ovoga pomisli, završio je karijeru radnika. Seli se među nezaposlene. Ove „rezervne armije rada” ima bar u Srbiji dovoljno. Mogli bismo je i izvoziti, ali ko te pita, političari će se i dalje lagano dogovarati o vladi, jer nju je zaboga tako teško napraviti. Fotelje je tako teško raspodeliti među tolikim zainteresovanim koji svakodnevno razbijaju glavu o Kosovu. Ti naši gordi i dostojanstveni, divljenja dostojni nacionalni radnici Radnici? Sindikat? Socijalna prava? U kojoj zemlji i u kojem vremenu živi onaj ko postavlja prethodna pitanja? Šta uopšte te reči znače? Da li znaju oni koji se smatraju vođama levih političkih stranaka? Da li znaju da poslodavci primaju radnike na probni rad tokom mesec do dva dana, a onda ih otpuštaju, jer tobože nisu zadovoljili? Razume se, nisu ih prijavili, nisu im dali ono što im po zakonu pripada, a i platu im umeju zakidati skorojevićki neretko polupismeni bezdušnici. Kontrolori poslodavaca su, može biti, potplaćeni? Kazni svakako nema. Čuje li iko očajnički vapaj radništva u današnjoj Srbiji? Stranke i bogataši koji ih finansiraju? Neko drugi? O tempora, o mores! Srećan 1. maj! sociolog, Filozofski fakultet u Beogradu Jovo Bakić http://www.politika.co.yu/
<<attachment: image001.jpg>>
