Bitka za Beograd http://www.ekonomist.co.yu/img1/_spacer.gif
Čim ne koristi, znači da šteti. Tako bi se, u obrnutom smislu, mogla parafrazirati ona poznata, mada pomalo već zaboravljena doskočica Laneta Gutovića („čim ne šteti - znači da koristi“). Reč je, naravno, o Kosovu, odnosno o tezi koju su nedavno lansirali Koštuničini ministri i savetnici, da, naime, Amerika, i svi oni koji je podržavaju, hoće da od južne srpske pokrajine naprave „NATO-državu“. Početak „druge runde“ (na koliko je uopšte rundi ugovoren taj meč) pregovora o statusu Kosova (i Metohije), prošlog četvrtka u Beču, ponovo je aktuelizovao ovu DSS kreaciju. Naravno, ne zbog toga što će ona nešto uticati na bečke razgovore - već sada je svima jasno da, bez obzira na sve taktičke i druge zamke koje obe strane, budu priređivale jedna drugoj, kompromisa između Beograda i Prištine neće biti - nego zato da se još jednom pokuša sagledati njen smisao, domet i svrha. U najkraćem, ova teza se obrazlaže tvrdnjom da NATO snage na Kosovu neće biti podvrgnute nikakvoj (civilnoj i demokratskoj) kontroli a imaće ovlašćenja kao nigde u svetu. Da li to znači da se Beograd zalaže da NATO bude podvrgnut kontroli parlamenta i vlade u Prištini? Pitanje je, razume se, retoričko. NATO je vojska petnaestak najrazvijenijih država na svetu i radi u skladu sa njihovom politikom i planovima, ukoliko nije zaogrnut (i) plaštom Evropske unije ili Ujedinjenih nacija. Ni u kom se slučaju dakle ovaj vojni savez višedecenijskih političkih saveznika ne može tretirati kao banda ostrvljenih oficira koji u nekoj nedođiji terorišu nevino stanovništvo. Prema tome, to o NATO državi je čista glupost. Što ne znači da su oni koji o tome govore glupi i da to ne vide. Naprotiv. Nije stvar ni u tome što to neće pokvariti naše odnose sa Zapadom, jer su oni, navodno, već dovoljno loši, budući da Zapad nije pokazao razumevanje za Srbiju i nije joj izlazio u susret ni kad su njeni lideri bili servilni pa što im onda ne bi pokazala zube kad je već to ništa ne košta. Možda je zaista tako, možda to verbalno vatriranje i ne može da pokvari naše pregovaračke pozicije u Beču, ali je ništa manje legitimno i pitanje - može li da im koristi. Odgovor je: ne može. A čim ne koristi, znači da šteti. Ipak to ne znači da je ta antinatovska retorika bez svakog smisla. Ako neće popraviti poziciju Srbije u Beču, hoće (nečije pozicije) u Beogradu. I Moskvi. Prvo o drugom. Adresa Ne treba biti mnogo promućuran pa shvatiti da je prava adresa na koju je poslato pismo o NATO državi na Balkanu moskovski Kremlj. Time se šalje signal podrške Rusiji koja se već dugo, mada ne baš i uspešno, bori protiv širenja NATO na istok. U toj svojoj borbi, bar na evropskom tlu, gotovo da nije imala saveznika, osim Belorusije i, evo, sada - Srbije. Istovremeno, međutim, mora se u najmanju ruku postaviti pitanje nije li to signal i samoj Srbiji, tj. nama koji u njoj živimo, da je na delu nova (spoljno-)politička strategija. U tom kontekstu vredi pomenuti jedan skorašnji intervju ukrajinskog ambasadora Viktora Olijnika jednim ovdašnjim novinama. „Svi realni političari“, rekao je Olijnik tom prilikom, „razumeju da put u Evropsku uniju vodi kroz članstvo u NATO. Zato je antinatovsku retoriku nekih političkih snaga, prema mom mišljenju, potrebno posmatrati pre svega kao populizam“. Olijnik je, razume se, mislio na političke snage u svojoj zemlji, ali zašto to ne bi važilo i u Srbiji. To je, štaviše, razlog više da se postavi pitanje o strateškoj političkoj orijentaciji Srbije, tim pre ako se imaju u vidu ankete koje govore o raspoloženju naroda prema NATO paktu. Da li se, dakle, na tom putu pripremaju prvi koraci ili su već načinjeni pa ih sad samo treba objasniti (i narod pripremiti) pre nego što budu obelodanjeni. Te se i bliska nam istorija u skladu sa tom idejom i strategijom pokušava protumačiti. Pa se tako, recimo, kaže da „ne treba imati iluzija“ i da „glavni i najveći razlog“ što je Srbija u „poslednjem deljenju političkih karata na Balkanu“ prošla tako kako je prošla „leži u činjenici da smo na neki način platili ceh predrasudi da su Srbi, kada se sve sabere i oduzme, ipak samo produžena ruka ruskih strateških interesa“. Da su u pitanju „predrasude“ nigde se i ničim ne potkrepljuje, to se, valjda, uzima kao samorazumljivi aksiom, kao „duboko u narodu ukorenjena istina“ a ko još sme da sumnja u narod, pogotovo naš, tj. srpski. Niko ni da se zapita, ako predrasuda zaista i ima, da li je Srbija, u poslednjih 15-20 godina naročito, učinila nešto da te predrasude suzbije i iskoreni. Ili je učinila sve da ih podstakne i ojača. Onda kad su, primera radi, u vreme raspada Jugoslavije srpski generali išli u Rusiju da traže podršku za svoje sumanute ideje, onda kad je Beograd podržavao antidemokratske snage u Moskvi, ili onda kad su sa Rusijom i Belorusijom pravljeni ugovori o konfederaciji. Kad smo već kod toga, zanimljivo je da su odnosi između Srbije i Rusije bili najhladniji kad je prva bila u sastavu SFRJ a druga u sastavu SSSR, tj. kad su Srbijom (i Rusijom) upravljale komunističke partije. Paradoksalno, ispada da je Srbija bolje odnose sa Zapadom imala nekad, dok su njome vladali komunisti, nego sad, kad njome vladaju demokrate (raznih boja). (Ako je dozvoljena sugestija istoričarima i drugim naučnicima, jedno komparativno istraživanje položaja i ugleda Srbije u svetu u ovim vremenima, ne bi bilo na odmet.) Izbori Ništa manje nego što je signal i priprema terena na spoljnopolitičkom planu, „antinatovska retorika“ ima važnu ulogu na domaćoj političkoj sceni. Možda i važniju. Koja je povezana sa činjenicom da se približavaju izbori. Kako predsednički, tako i lokalni. Biće to, po svemu sudeći, bitka za Beograd. Za „Beograd“ i u praktičnom i u simboličkom njegovom značenju. Beograd nije samo najveći, on je najbogatiji grad u Srbiji, pravi Eldorado, u njega se svakoga dana slivaju milioni evra i svako bi ga poželeo pod svojom upravom. Istovremeno, njime već dugo manje-više suvereno vlada Demokratska stranka i sigurno bi mnogi da joj smrse konce. Možda paradoksalno, još je važniji njegov simbolički značaj i smisao kao mesta na kome se formuliše i vodi državna politika. Dakle, predsednički izbori. Ma kako protokolarna i formalno slaba, funkcija neposredno od strane građana izabranog šefa države ima veliku političku moć i težinu. Dakle, to mesto niko neće predati bez borbe i svako će svoju podršku uslovljavati i (skupo) prodavati. Jedno je, međutim, ako glavna tema na tim izborima budu Evropska unija i, uopšte, evropske i regionalne integracije, posebno CEFTA, a nešto sasvim drugo ako kampanjom bude dominirala kosovska tema. U prvom slučaju Boris Tadić je neprikosnoven, u drugom šanse Tomislava Nikolića rastu do neslućenih razmera. Priča o NATO državi na Balkanu služi upravo tome - da pripremi teren i predizborne rasprave pomeri sa Evrope na Kosovo. Jer, čak i da Vojislav Koštunica formalno podrži Tadića, birači DSS-a bi u tako stvorenoj atmosferi intuitivno shvatili šta se od njih traži, da se „žutima“ ne može verovati i spontano bi zaokružili Nikolića. Ili nekog drugog, ukoliko lider radikala - koji sigurno neće želeti da ni on lično ni njegova partija snosi bilo kakvu odgovornost za ono što se bude desilo sa Kosovom - pod bilo kojim izgovorom odustane. http://www.ekonomist.co.yu/magazin11/broj_380/uvod/uvod1.htm
<<image001.gif>>
