Odgovor piscu ovog clanka. Dali je taj clanak, zastita vojne baze Bonshil. Za koju smatraju svetski strucnajci. da Ameri u njoj imaju preko dve hiljade ztvorenika. a to je dokaz da nemaju nikakve kontrole,i da rade sto hoce. Mozda su tu zatvorene i neke osobe koje trazi haski tribunal. pa na taj nacin , ucjenjuju Srbiju. To pisem kao laik sa zdravim razumom . ----- Original Message ----- From: ANTIC.org-SNN To: [Е-ПОШТА ЗАШТИЋЕНА] ; 'SIM' ; 'Sorabia' ; [Е-ПОШТА ЗАШТИЋЕНА] ; 'Srpska Informativna Mreza' Cc: [Е-ПОШТА ЗАШТИЋЕНА] ; [Е-ПОШТА ЗАШТИЋЕНА] ; [Е-ПОШТА ЗАШТИЋЕНА] Sent: Sunday, September 02, 2007 5:44 PM Subject: [sim] Bitka za Beograd
Bitka za Beograd
Čim ne koristi, znači da šteti. Tako bi se, u obrnutom smislu, mogla
parafrazirati ona poznata, mada pomalo već zaboravljena doskočica Laneta
Gutovića („čim ne šteti - znači da koristi“). Reč je, naravno, o Kosovu,
odnosno o tezi koju su nedavno lansirali Koštuničini ministri i savetnici, da,
naime, Amerika, i svi oni koji je podržavaju, hoće da od južne srpske pokrajine
naprave „NATO-državu“.
Početak „druge runde“ (na koliko je uopšte rundi ugovoren taj meč) pregovora
o statusu Kosova (i Metohije), prošlog četvrtka u Beču, ponovo je aktuelizovao
ovu DSS kreaciju. Naravno, ne zbog toga što će ona nešto uticati na bečke
razgovore - već sada je svima jasno da, bez obzira na sve taktičke i druge
zamke koje obe strane, budu priređivale jedna drugoj, kompromisa između
Beograda i Prištine neće biti - nego zato da se još jednom pokuša sagledati
njen smisao, domet i svrha.
U najkraćem, ova teza se obrazlaže tvrdnjom da NATO snage na Kosovu neće biti
podvrgnute nikakvoj (civilnoj i demokratskoj) kontroli a imaće ovlašćenja kao
nigde u svetu. Da li to znači da se Beograd zalaže da NATO bude podvrgnut
kontroli parlamenta i vlade u Prištini? Pitanje je, razume se, retoričko.
NATO je vojska petnaestak najrazvijenijih država na svetu i radi u skladu sa
njihovom politikom i planovima, ukoliko nije zaogrnut (i) plaštom Evropske
unije ili Ujedinjenih nacija. Ni u kom se slučaju dakle ovaj vojni savez
višedecenijskih političkih saveznika ne može tretirati kao banda ostrvljenih
oficira koji u nekoj nedođiji terorišu nevino stanovništvo. Prema tome, to o
NATO državi je čista glupost. Što ne znači da su oni koji o tome govore glupi i
da to ne vide. Naprotiv. Nije stvar ni u tome što to neće pokvariti naše odnose
sa Zapadom, jer su oni, navodno, već dovoljno loši, budući da Zapad nije
pokazao razumevanje za Srbiju i nije joj izlazio u susret ni kad su njeni
lideri bili servilni pa što im onda ne bi pokazala zube kad je već to ništa ne
košta. Možda je zaista tako, možda to verbalno vatriranje i ne može da pokvari
naše pregovaračke pozicije u Beču, ali je ništa manje legitimno i pitanje -
može li da im koristi. Odgovor je: ne može. A čim ne koristi, znači da šteti.
Ipak to ne znači da je ta antinatovska retorika bez svakog smisla. Ako neće
popraviti poziciju Srbije u Beču, hoće (nečije pozicije) u Beogradu. I Moskvi.
Prvo o drugom.
Adresa
Ne treba biti mnogo promućuran pa shvatiti da je prava adresa na koju je
poslato pismo o NATO državi na Balkanu moskovski Kremlj. Time se šalje signal
podrške Rusiji koja se već dugo, mada ne baš i uspešno, bori protiv širenja
NATO na istok. U toj svojoj borbi, bar na evropskom tlu, gotovo da nije imala
saveznika, osim Belorusije i, evo, sada - Srbije. Istovremeno, međutim, mora se
u najmanju ruku postaviti pitanje nije li to signal i samoj Srbiji, tj. nama
koji u njoj živimo, da je na delu nova (spoljno-)politička strategija. U tom
kontekstu vredi pomenuti jedan skorašnji intervju ukrajinskog ambasadora
Viktora Olijnika jednim ovdašnjim novinama. „Svi realni političari“, rekao je
Olijnik tom prilikom, „razumeju da put u Evropsku uniju vodi kroz članstvo u
NATO. Zato je antinatovsku retoriku nekih političkih snaga, prema mom
mišljenju, potrebno posmatrati pre svega kao populizam“. Olijnik je, razume se,
mislio na političke snage u svojoj zemlji, ali zašto to ne bi važilo i u
Srbiji. To je, štaviše, razlog više da se postavi pitanje o strateškoj
političkoj orijentaciji Srbije, tim pre ako se imaju u vidu ankete koje govore
o raspoloženju naroda prema NATO paktu. Da li se, dakle, na tom putu pripremaju
prvi koraci ili su već načinjeni pa ih sad samo treba objasniti (i narod
pripremiti) pre nego što budu obelodanjeni. Te se i bliska nam istorija u
skladu sa tom idejom i strategijom pokušava protumačiti. Pa se tako, recimo,
kaže da „ne treba imati iluzija“ i da „glavni i najveći razlog“ što je Srbija u
„poslednjem deljenju političkih karata na Balkanu“ prošla tako kako je prošla
„leži u činjenici da smo na neki način platili ceh predrasudi da su Srbi, kada
se sve sabere i oduzme, ipak samo produžena ruka ruskih strateških interesa“.
Da su u pitanju „predrasude“ nigde se i ničim ne potkrepljuje, to se, valjda,
uzima kao samorazumljivi aksiom, kao „duboko u narodu ukorenjena istina“ a ko
još sme da sumnja u narod, pogotovo naš, tj. srpski. Niko ni da se zapita, ako
predrasuda zaista i ima, da li je Srbija, u poslednjih 15-20 godina naročito,
učinila nešto da te predrasude suzbije i iskoreni. Ili je učinila sve da ih
podstakne i ojača. Onda kad su, primera radi, u vreme raspada Jugoslavije
srpski generali išli u Rusiju da traže podršku za svoje sumanute ideje, onda
kad je Beograd podržavao antidemokratske snage u Moskvi, ili onda kad su sa
Rusijom i Belorusijom pravljeni ugovori o konfederaciji.
Kad smo već kod toga, zanimljivo je da su odnosi između Srbije i Rusije bili
najhladniji kad je prva bila u sastavu SFRJ a druga u sastavu SSSR, tj. kad su
Srbijom (i Rusijom) upravljale komunističke partije. Paradoksalno, ispada da je
Srbija bolje odnose sa Zapadom imala nekad, dok su njome vladali komunisti,
nego sad, kad njome vladaju demokrate (raznih boja). (Ako je dozvoljena
sugestija istoričarima i drugim naučnicima, jedno komparativno istraživanje
položaja i ugleda Srbije u svetu u ovim vremenima, ne bi bilo na odmet.)
Izbori
Ništa manje nego što je signal i priprema terena na spoljnopolitičkom planu,
„antinatovska retorika“ ima važnu ulogu na domaćoj političkoj sceni. Možda i
važniju. Koja je povezana sa činjenicom da se približavaju izbori. Kako
predsednički, tako i lokalni. Biće to, po svemu sudeći, bitka za Beograd. Za
„Beograd“ i u praktičnom i u simboličkom njegovom značenju. Beograd nije samo
najveći, on je najbogatiji grad u Srbiji, pravi Eldorado, u njega se svakoga
dana slivaju milioni evra i svako bi ga poželeo pod svojom upravom.
Istovremeno, njime već dugo manje-više suvereno vlada Demokratska stranka i
sigurno bi mnogi da joj smrse konce.
Možda paradoksalno, još je važniji njegov simbolički značaj i smisao kao
mesta na kome se formuliše i vodi državna politika. Dakle, predsednički izbori.
Ma kako protokolarna i formalno slaba, funkcija neposredno od strane građana
izabranog šefa države ima veliku političku moć i težinu. Dakle, to mesto niko
neće predati bez borbe i svako će svoju podršku uslovljavati i (skupo)
prodavati. Jedno je, međutim, ako glavna tema na tim izborima budu Evropska
unija i, uopšte, evropske i regionalne integracije, posebno CEFTA, a nešto
sasvim drugo ako kampanjom bude dominirala kosovska tema. U prvom slučaju Boris
Tadić je neprikosnoven, u drugom šanse Tomislava Nikolića rastu do neslućenih
razmera. Priča o NATO državi na Balkanu služi upravo tome - da pripremi teren i
predizborne rasprave pomeri sa Evrope na Kosovo.
Jer, čak i da Vojislav Koštunica formalno podrži Tadića, birači DSS-a bi u
tako stvorenoj atmosferi intuitivno shvatili šta se od njih traži, da se
„žutima“ ne može verovati i spontano bi zaokružili Nikolića. Ili nekog drugog,
ukoliko lider radikala - koji sigurno neće želeti da ni on lično ni njegova
partija snosi bilo kakvu odgovornost za ono što se bude desilo sa Kosovom - pod
bilo kojim izgovorom odustane.
http://www.ekonomist.co.yu/magazin11/broj_380/uvod/uvod1.htm
<<image001.gif>>
