Србија се брани, не напада
Ако се опредељење за војну неутралност назива непријатељством, онда то
неодољиво подсећа на већ познату логику – ко није с нама, он је против нас
Када је Курт Вокер, један од помоћника америчког државног секретара, саопштио
да ће САД једнострано признати независност Косова ако Савет безбедности УН не
постигне консензус о статусу ове српске покрајине, зачудо, нико од независних
следбеника НАТО-а није ту изјаву назвао претњом или нападом на суверенитет и
интегритет признате чланице УН! Уместо тога, одједном су, врло забринуто,
открили у анализи Ахтисаријевог плана, посебно Анекса XI, недопустиве претње и
напад на све земље НАТО-а. Занимљиво, „ратоборном реториком“ назива се
упознавање јавности са садржајем и последицама примене Ахтисаријевог плана,
„претњом силом“ изјава да ће Србија у складу са међународним правом бранити
свој интегритет. Или, пак, „нападом“ на све земље НАТО-а – став да Србија треба
да одбаци чланство у НАТО-у ако његове чланице са САД на челу једнострано
признају независност Косова. Ко се, у ствари, брани, а ко напада? Нема сумње,
брани се Србија, јер је нападнут њен државни интегритет.
Треба ли подсећати да последње отворено залагање за независност Косова и
парадржавни статус НАТО-а на том простору није ни прво ни једино? Шта још треба
да се чује како би се схватило да САД, као водећа земља НАТО-а, свесно
подривају преговоре? Зар није очигледно да постоји реална опасност да косовски
Албанци после 10. децембра једнострано прогласе независност, и то баш на
наговор и подршку САД. И зар није сасвим јасно да су ставови попут Вокерових
отворен напад на суверенитет и интегритет Србије? Јесте, али изгледа да то што
је свима очигледно није пожељно да се јавно саопшти. Све то, наравно, може да
има и извесну унутрашњополитичку димензију у којој би требало, управо због
одређених страначких интереса, потиснути у други план кључни државни проблем са
којим је Србија суочена.
Претпоставимо, међутим, да Србија жели да постане чланица овoг војног савеза.
Шта би био предуслов за то? Очигледно, ништа друго до њено добровољно
пристајање на независност Косова, на отцепљење дела територије у интересу САД и
НАТО-а, на понижавајуће гажење сопственог устава и признатих норми међународног
поретка, на диктат политике силе и, коначно, на добровољно одрицање од
универзалног права на одбрану државног достојанства и територијалног
интегритета. Упозорење Србији за наводни „напад“ на НАТО не значи ништа друго
до захтев да сама Србија призна независност Косова, односно да се повинује
интересима САД и НАТО-а. Зато противљење уласку Србије у НАТО, у суштини, јесте
супротстављање отцепљењу Косова и Метохије.
С друге стране, одбијање Србије да призна независност Косова, што је сасвим
извесно, ни за САД и НАТО не значи ништа друго до затварање врата Србији за
чланства у том војном савезу. И зашто то крити, ма колико непријатно и
непрагматично звучало? При томе, није Србија водила никакву антинатовску
политику, него се скоро деценију брани – од агресије НАТО-а 1999. године, до
једностраног признања независности Косова 2007. године. И није Србија измишљала
специјалне услове за учлањење у НАТО, него јој тај војни савез намеће немогућ
услов – добровољно поништавање међународно признатог суверенитета на сопственој
територији, чиме могуће чланство губи смисао.
С обзиром на то да су претње и напад на интегритет Србије очигледни, она мора
да се брани. Прво да спречи једнострано проглашење и признавање Косова мимо
Савета безбедности УН. Пошто, међутим, постоји реална опасност, да се то ипак
деси после 10. децембра, и то захваљујући политици САД као водеће земље НАТО-а,
Србија ће морати да наставити одбрану и након тога. Ваљда је, бар, одбрана
легитимна.
Суштинска дилема за Србију није да ли може, или не може постати члан НАТО-а
после отцепљења Косова и Метохије. Под тим условом, свакако, може. Права дилема
је – да ли има, или нема морално – и право и обавезу – да брани свој државни
интегритет и достојанство. Односно, под којим условима може, а под којим не
може да их сачува. Да ли неко стварно верује да је заштита територијалног
интегритета могућна изјашњавањем Србије за чланство у НАТО-у када САД као
његова водећа земља унапред прете једностраним признањем независности Косова?
Наравно да не, јер је то логички немогућно. Другим речима, Србија би могла ући
у НАТО само ако би се одрекла Косова и Метохије. Зато је и опредељење против
уласка у НАТО, у ствари, опредељење за одбрану Косова и Метохије као саставног
дела Србије.
Тешко је то прикрити призивањем „високих“ стандарда једне плитке, наивно
прагматичне идеологије по којој се насилно разбијање сопствене државе, наводно,
може надокнадити тиме што ће њена војска моћи да учествује у морално сумњивим
војним акцијама, на туђим територијама, за туђе интересе. Као што је немогуће,
не само политички већ и морално, бранити став да је изјашњавање за легитимну
одбрану и војну неутралност лоше, а приступања војном пакту, чија сте жртва, и
учешће у његовим војним операцијама, које са наше тачке гледишта нису ничим
мотивисане, добро.
Чему онда покушаји да се анализа улоге САД и НАТО-а у разбијању Србије и
отварање јавне расправе о корацима, које Србија, суочена са једностраним
признањем Косова, треба да предузме, проглашавају „ратоборном реториком“
„претњама“ и „нападима“ на све земље НАТО-а? Ништа ново. У пропагандном говору
у коме се војна агресија од миља зове „хуманитарном интервенцијом“, а цивилне
жртве „колатералном штетом“, шта друго очекивати него да се захтеви за
поштовањем међународног права назову „ратнохушкачком политиком“. Но, свакоме ко
заиста хоће да види о чему се ради јасно је ко се брани, а ко напада.
Ако се опредељење за војну неутралност назива непријатељством, онда то
неодољиво подсећа на већ познату логику – ко није с нама, он је против нас. А
када се легитимна одбрана тенденциозно приказује као напад, онда то не значи
ништа друго до покушај да се елементарно право на одбрану, прво, компромитује
па, затим, и ускрати.
Саветник председника Владе Србије
Миле Савић
http://www.politika.co.yu/detaljno.php?nid=41719
