Бин Ладен, краљ нафте
ПАД ДОЛАРА, СКОК ЦЕНЕ НАФТЕ И ЗЛАТА, то су наслови у скоро свим медијима у
протекла два дана. Обарање вредности америчког долара тече упоредо са новим
рекордним скоком цене нафте од скоро 84 долара за барел.
Још је у октобру 2001. године Роџер Диван из компаније „Петролеум финанс” из
Вашингтона изјавио „како је циљ Бин Ладена цена нафте од 144 долара по барелу и
да има различитих начина да се та цена и достигне, а један од њих је и да Бин
Ладен постане краљ Саудијске Арабије”. Од 11. септембра 2001. великодушност
Ријада према западним купцима нафте била је заправо врло сумњива, али очито да
је Америка требало да заборави на порекло Бин Ладена. Но, Вашингтон је одмах
узвратио услугу, Бела кућа се правила да ништа није знала како Ријад још није
замрзао ниједан банкарски рачун који су ЦИА и ФБИ означили као рачуне
терористичке мреже Ал Каиде. Дакле, у то време било је то нереално затишје
нафтног тржишта и Саудијци су чували „политичку” цену од 22 долара по барелу.
„Главна непознаница која погађа читав свет јесте ризик од нестабилности у
Саудијској Арабији”, изјавио је у септембру 2001. године Патрик Клавсон,
директор „Института за блискоисточну политику” у Вашингтону. Саудијска Арабија
је земља где је регрутован и финансиран Бин Ладен, али и држава која поседује
највеће светске резерве нафте.
У позадини рата против тероризма отпочео је, дакле, и отворени рат за нафту.
Сада и појединци, који су због више разлога отишли из америчког политичког
врха, признају да је циљ уласка америчке војске у Ирак била нафта. Да ли је
исти циљ био и у Авганистану? Транспорт целокупних резерви фосилних горива из
Каспијског басена преко Русије или Азербејџана у великој би мери повећао
политичку и економску контролу Русије над централноазијским републикама, а то
је управо оно што Запад покушава да спречи. Транспорт преко Ирана финансијски
би ојачао режим ајатолаха у Техерану и то, наравно, САД не жели.
Остаје, дакле, само Авганистан као идеална територија преко које би ишли путеви
нафте и гаса, а за тако нешто америчком „Унокалу” био је потребан јак режим у
Кабулу који би гарантовао безбедност проласка нафте. Талибани су заузели Кабул
у септембру 1996. „Унокал” је њихове лидере убрзо позвао у Хјустон, где су и
краљевски угошћени. Цена која је тада понуђена талибанима била је 15 центи за
сваких хиљаду кубних стопа гаса који „Унокал” пренесе гасоводом преко земље
коју талибани контролишу. Но, талибани су хтели више, а у међувремену су
феминистички покрет и Зелени покренули кампању против планова те компаније, као
и против тајне америчке подршке режиму у Кабулу. Ипак, „Унокал” није одустао и
планирао је изградњу нафтовода дугог 1.600 км, који би преносио милионе барела
дневно преко авганистанске територије. Одустао је тек у децембру 1998. године,
четири месеца после дизања у ваздух америчких амбасада у источној Африци.
Авганистан је поучан случај, јер је само одраз могућег економског исхода ратова
на Балкану, где развој „ Коридора 8”, привредне зоне око будућег нафтовода из
Каспијског региона до Европе, представља стратешки интерес Америке. Само ко су
ту талибани? Срби, Албанци, или Грци? И ко је Бин Ладен на Балкану?
НЕМЦИ СУ ИЗНЕНАЂЕНИ ПОЈАВОМ НЕМАЦА –РАДИКАЛНИХ МУСЛИМАНА. Заборавља се да
терористи од 11. 9. 2001. нису кренули у напад из Кабула, Кандахара, или
Картума. Запад оклева да се суочи са чињеницом да је апокалиптички нихилизам
данашњих терориста више производ западног него исламског друштва. Јер, већина
од тих терориста формирали су се као личности и школовали су се у Немачкој,
Великој Британији и Америци. Водили су, на неки начин, и западни начин живота.
Чак и брзина којом су талибани сломљени у Кабулу показује више географску
етаблираност исламског радикализма на земље као што су Алжир, Судан, Јемен,
Сомалија...
Куран не нуди објашњење зашто се млади муслимани рођени у Великој Британији
данас више осећају муслиманима, а мање Британцима од својих родитеља
имиграната. Управо постепени губитак кохезије и уверења у срцу западног друштва
утицао је да се некима фундаментализам учини привлачнијим него владајуће
представе о томе шта значи бити Американац, Немац, или Британац. Политика
идентитета и лажно величање разлика прво је послужило као оправдање за
недостатак кохезије, а онда је и убрзало тај процес.
Резултати су видљиви, од Њујорка до Хамбурга. Није реч о спољњем сукобу
цивилизација, западног и исламског света, већ о корозији западне цивилизације
изнутра.
Мирослав Лазански
[објављено: 23.09.2007.]
<http://www.politika.co.yu/detaljno.php?nid=41822&printable=1>
http://www.politika.co.yu/slike-porubrikama/icon-print.gif
<mailto:?subject=http://www.politika.co.yu/&body=Pogledajte:%0Ahttp://www.politika.co.yu/detaljno.php?nid=41822>
http://www.politika.co.yu/slike-porubrikama/icon-send.gif пошаљите
<http://www.politika.co.yu/komentar.php?nid=41822&action=posalji> коментар |
погледајте <http://www.politika.co.yu/komentar.php?nid=41822> коментаре (3)
http://www.politika.co.yu/detaljno.php?nid=41822
<<image001.gif>>
<<image002.gif>>
