Сепаратисти света чекају расплет на Косову Многи оспоравају тврдње Запада да евентуална независност покрајине не би била преседан
Лондон – У време када су у Њујорку под руководством посредничке „тројке“ одржавани први директни разговора Београда и Приштине о будућем статусу Косова и Метохије, новинска агенција Ројтерс јавила је да низ сепаратистичких подручја у свету са интересовањем прати како ће бити решено ово питање. Иако Запад тврди да евентуална независност Косова не би била преседан, многи се са тим не слажу, посебно на подручју бившег Совјетског Савеза, указао је Ројтерс. Подручја која би, по оцени британске агенције, са интересовањем могла да прате како ће се развијати ситуација око Косова јесу Придњестровље у Молдавији, Абхазија и Јужна Осетија у Грузији, Нагорно Карабах у Азербејџану, Папуа у Индонезији, Баскија у Шпанији, подручја насељена Курдима у Турској и Западна Сахара у Мароку. Придњестровље је, подсетио је Ројтерс, регион који се одвојио од Молдавије у септембру 1990. године, после краткотрајног рата у коме је погинуло више стотина људи. Становништво чине углавном Руси који говоре руским језиком и залажу се за независност, страхујући да би се Молдавија, у којој већина становништва говори румунским језиком, једног дана могла припојити Румунији. Абхазија се налази између Црног мора и Кавказа, има око 200.000 становника и некада је била позната туристичка дестинација. У рату против Грузије (1992–1993) Абхазија се фактички изборила за самоуправу. После рата је годинама била изолована, али је постепено изградила блиске везе са Русијом, која је њеним становницима дала пасоше и пензије, навео је Ројтерс. Јужна Осетија се борила да збаци грузијску управу почетком деведесетих, после чега је потписано нестабилно примирје. Русија има мировне снаге и у Абхазији и у Јужној Осетији. У Нагорном Карабаху спорадични сукоби између Азера и локалних јерменских паравојних јединица почели су 1998. да би 1992. ескалирали у прави рат између азербејџанских снага и јерменских војника. У сукобима је погинуло 35.000 људи, а избегло више стотина хиљада, пре него што је 1994. године потписано примирје. Ова територија је и даље део Азербејџана, али је контролишу јерменске снаге, подсетио је Ројтерс. Већ више од 30 година сепаратисти источне индонежанске провинције Папуа, уз спорадичне сукобе с владиним снагама, покушавају да се отцепе од Индонезије, док је побуна у провинцији Аће, у којој је погинуло 15.000 људи, 2005. године завршена миром под надзором ЕУ. Протеклих 40 година, баскијски сепаратистички покрет ЕТА бори се за независну државу Баскију на северу Шпаније и југозападу Француске. У тим сукобима је погинуло више од 800 људи, а од 2000. године притворено 750 људи, осумњичених да су припадници ове организације. У аутономној области Баскија живи 2,1 милион становника. Око 20 милиона Курда настањено је на подручју од северног Ирака, преко Сирије, Ирана и Турске и себе описује као највећу мањину без државе на свету. Већина их живи на југоистоку Турске, која страхује да Курди на северу Ирака планирају да направе сопствену државу, што би изазвало тензије и међу Курдима у Турској, навела је британска агенција. Више од 30.000 људи убијено је од 1984. године у сукобима сада забрањене Курдистанске радничке партије с турским снагама. Примирје је проглашено 1999, али је насиље обновљено 2004. Ројтерс указује да и покрет Полисарио у Западној Сахари покушава оружаним борбама да добије независност од Марока још од 1975. године, када је Мароко анектирао овај део територије, пошто је престала да буде под шпанском колонијалном управом. Споразумом о примирју 1991. године, под покровитељством УН, обећан је референдум о статусу територије, где живи 260.000 становника, али никада није одржан. Мароко није спреман да понуди Западној Сахари више од аутономије. Танјуг [објављено: 30.09.2007.] http://www.politika.co.yu/
