Nova srpska politicka misao
http://www.nspm.org.yu/koment_2007/2008_radun1.htm
Politički život
Branko Radun
EVROPSKA UNIJA ILI EVROPSKA UCENA
Nemali broj puta su pojedini ili, bolje rečeno, retki kritički
orijentisani intelektualci primećivali da u našoj stručnoj (a i široj)
javnosti nije bilo argumentovane rasprave o našem (ne)ulasku u EU. To,
naravno, nije imalo velikog odjeka u javnosti u kojoj je, kao
predominantna, odavno stvorena medijska slika u kojoj nije bilo mesta za
stvarnu debatu o odnosu Srbije prema EU i našim interesima u
integrativnim procesima. Umesto toga, nuđene su nam, kao surogat,
medijske aklamacije kroz ritualno ponavljanje integracijskih mantri
provučenih kroz crno-belu optiku: „moramo u EU“, „EU nema alternativu“,
„ili evrointegracije ili izolacija“. Oni koji bi se samo usudili da
izreknu bilo šta što stavlja makar znak sumnje spram medijske
“Euforije”, nakon toga uglavnom više nisu dobijali prostor u medijima.
Ako bi i došli do “parčeta medijskog neba”, našli bi se pod pritiskom da
im se ne „omakne“ nešto što se ne slaže sa dominantnom “euforičnom”
paradigmom, čime bi rizikovali da budu javno žigosani kao primitivni
Balkanci, izolacionisti, „ljudi prošlosti“, fašisti, i ko zna šta
drugo... Zaista, nije bilo lako onima koji su smeli da se usude da idu
mimo nametnute ideološke paradigme i da se deklarišu, ma šta to značilo,
barem kao „evroskeptici“.
Mada u samoj EU u “evroskeptike” spada dominantni broj njenih žitelja,
zagovaranje čak najblažih “evroskeptičnih” stavova, sasvim uobičajenih u
javnom govoru u državama-članicama EU, u postpetooktobarskoj Srbiji
smatralo se gotovo za jeres. Kritička misao i slobodno iznošenje stavova
čak samo o pokušaju interesnog, realnog sagledavanja
tranziciono-integracionih procesa u “svetlu evropsku budućnost” bilo je
oivičeno zidovima izolacije, kroz suptilne načine zastrašivanja,
marginalizovanja ili pak korumpiranja, i u toj meri da se na celokupnom
srpskom medijskom prostoru gotovo i nije moglo čuti nešto drugo osim
„politički korektnog“ evropejstva.
SEDAM GODINA (NE)SREĆE
Sedam godina nakon 5. oktobra vidljivo je da je “slepa zaljubljenost”
ovdašnje demokratske javnosti u Zapad (i samim tim EU) u velikoj meri
izbledela. Međutim, ovog preloma ne bi bilo da nije došla neočekivana
„pomoć“ – upravo od EU i njenog prekookeanskog “Velikog brata”. Za
razliku od zahteva za ispunjavanje osnovnih evropskih standarda (u
skladu sa kriterijumima iz Kopenhagena) upućenih ostalim zemljama u
našem regionu koje su u procesu tranzicije uspele da uđu ili teže da uđu
u EU, Srbiji je na mala vrata, pored dodatnih uslova ispunjavanja “pune
saradnje sa Haškim tribunalom” (koji se, po potrebi, čas stavlja u prvi
plan, čas prenebregava), dodat još jedan, tek posredno iznesen „zahtev“
– da se pomiri sa nezavisnošću Kosova “nadziranom” od EU & NATO.
Ovo je prelilo čašu ogorčenja i dovelo do preokreta u javnosti koja je
donedavno bila dvotrećinski nastrojena u prilog evrointegracijama.
Statistika, svakako, mnoge stvari otkriva, ali i prikriva i zamagljuje.
Naime, pomenuta dvotrećinska podrška evrointegracijama nije ona od pre
sedam godina, puna optimizma i entuzijazma, već više posledica ubeđenja
da spram evrointegracija ne postoje druge, realne alternative i
perspektive, “pa se, eto, mora u tu Evropu, kad su već svi tamo”.
KOSOVSKO-EVROPSKA DILEMA
Poslednjim potezima Saveta EU o preuzimanju misije na Kosovu od UN bez
saglasnosti Saveta bezbednosti i mimo Srbije kao punopravne članice UN,
pred Srbiju se dozirano stavlja dilema “Kosovo ili EU”, na šta su do
skoro, u neformalnim ličnim kontaktima, u pola glasa ukazivali pojedini
evropski emisari. Sada se taj stav ili-ili čuje i od zvaničnih
predstavnika velikih država EU (Brauna i Sarkozija). Spram ovog, sada
već izvesno postavljenog “izbora”, sasvim nevešto zvuče opravdanja
predsednika Tadića i potpredsednika vlade Đelića da oni „nisu tako
mislili“ ili da „ne misle svi tako“.
U izmenjenim okolnostima u kojima bledi “evropska perspektiva”
pokazujući nam i svoje naličje, Kosovo ponovo pokazuje svoju arhetipsku
istorijsku snagu i vitalnost. Danas se srpska politička scena ne deli
toliko na levicu ili desnicu, na „evropejce“ i na „balkance“, već na one
kojima reč Kosovo, koja podrazumeva suverenitet i opstanak ove države,
njeno dostojanstvo i dostojanstvo njenih građana, osećaj elementarne
pravde i saosećanje za sunarodnike zatočene u getima pseudodržavnog
velikoalbanskog projekta, zaista nešto znači; i one kojima iza mirenja
da je Kosovo samo „izgubljeni prostor“ ništa od ovoga nije bitno.
Posledično, srpska politička scena neminovno se deli na one koji ne
pristaju na ucenu “Kosovo ili Evropa” i one koji su na to spremni,
prećutkujući namere EU, a sve zaklanjajući se iza “evropskih
perspektiva” i obećanja o boljem životu koja su na dugom štapu.
Mi ne kažemo da predsednik Tadić nema ništa protiv kosovske nezavisnosti
(što se ne bi moglo reći za neke iz njegovog okruženja), već to da se
stiče utisak da nije spreman da išta značajno uradi ako dođe od
albanskog proglašenja nezavisnosti, i ako to podrže ključne zapadne
države. Njemu, verovatno, jeste žao zbog Kosova, ali očigledno da zbog
njega ne bi rizikovao dobre odnose sa EU, pa čak ni uradio nešto tako
benigno kao što je nepotpisivanje ili odlaganje potpisivanja Sporazuma o
stabilizaciji i pridruživanju dok se sa EU ne definišu odnosi po pitanju
južne pokrajine.
Ovaj „sporazum“ zapravo ne znači ništa drugo osim da ste kao kandidat
započeli jedan dug put ka članstvu u EU, čiji je ishod, u svakom smislu,
neizvestan. Srpski rečeno, mi smo u predsoblju predsoblja EU, a mala je
šansa da dobijemo i članstvo. Da je u pitanju ne status „kandidata za
kandidata“, već i samo momentalno i punopravno članstvo, verujemo da
niko ozbiljan ko se bavi državnom politikom ne bi mogao da pristane na
trampu koja traži prećutno mirenje sa konačnim otcepljenjem dela
suverene države. To bi bilo suprotno vitalnim nacionalnim interesima,
ali i međunarodnom pravu i poretku oličenom u sistemu UN.
Šta nas zaista čeka na putu koji je uslovljen eventualnim mirenjem i
prećutnom saglasnošću sa amputacijom dela sopstvene teritorije, istorije
i tradicije? Nova uslovljavanja, pritisci odricanja od sopstvenih
vitalnih interesa koji će celu Srbiju, zarad neizvesne perspektive,
baciti u nove krize i probleme? I da nemamo pred nas stavljenu
dilemu-ucenu oko Kosova, dodatno se postavlja pitanje da li bi uopšte
trebalo ili ne ući u EU, i šta su naši pravi i nesumnjivi interesi, tj.
kako ih možemo ostvariti i zaštititi u ovoj supranacionalnoj tvorevini
kontinentalnih razmera? Ova pitanja će se uzavreloj političkoj atmosferi
retko postavljati, a odgovor na njih je ključan.
TRNOVIT PUT NE VODI UVEK DO ZVEZDA, BILE ONE I EVROPSKE
Boljim poznavaocima prilika vezanih za proces ulaska Srbije u EU put
integracija često izgleda trnovit i neizvestan. Država koja ulazi u
„proces integracija“ (po nekima dobrovoljno, po drugima i ne baš) gubi
velik deo svog suvereniteta (što naročito važi za manje zemlje), dok
zauzvrat dobija priliku da se u „fer plej“ utakmici „takmiči“ sa mnogo
razvijenijim, superiornijim ekonomijama. Pri tome, te privrede su
podržane od država čiji je stepen suverenosti u svakom pogledu znatno
očuvaniji od onoga kod novopridošlica u “evropski dom naroda”. Jedna
siromašna i za surovu tržišnu igru nepripremljena ekonomija kao što je
naša u takvoj utakmici nema velikih šansi. Da, kojim slučajem, nismo
preživeli ratove, bombardovanje i sankcije, i da su naši „reformatori“
proteklih godina pomogli da se privreda bar donekle podigne na noge, mi
bismo mogli govoriti o našim makar malim šansama da na zajedničkom
tržištu Evrope Srbija i njeni građani prosperiraju.
Prividni paradoks je da su predstavnici ovdašnje političke elite,
slušajući MMF-ovske kontrolore i njima saglasne evrokrate, smanjili
sposobnost domaće privrede za takmičenje na svetskom tržištu i tako
posredno ojačali argumente ekonomske prirode koji ne govore u prilog
šansama za uspeh srpske privrede pri eventualnom članstvu u EU. Jedan od
tvoraca „slovenačkog privrednog čuda“ Joža Mencinger rekao je da je
najvažniji savet koji može dati da se ne sluša MMF i njihove ekonomske
preporuke, a to znači i njima srodne briselske birokrate.
Ono što je kod nas nedostajalo u čitavoj priči o pristupanju EU jeste
racionalno razumevanje naših strateških interesa, od socijal-ekonomskih,
demografskih, do geopolitičkih i nacionalnih. Proteklih sedam godina
poslovično se preskakalo definisanje nacionalnog interesa i njegovo
usklađivanje sa evrointegracijama, pa se odmah dolazilo do olakog
zaključka – „EU je naš cilj i interes“. Gotovo niko nije razmišljao o
tome kako i kojom dinamikom ulaziti u te procese, koje savete i
standarde prihvatiti i primeniti odmah, a koje kasnije, i šta nam oni
donose, a šta prouzrokuju kratkoročno i dugoročno, tj. koliko smo mi pri
tome u dobitku, a koliko ne. Postavlja se pitanje zašto se kod nas ne
govori o našem nacionalnom interesu, već samo o tuđim interesima (EU,
Amerike ili imaginarne „međunarodne zajednice“). Zašto se oko pitanja
koristi od EU integracija nije pokušalo jednostavnom matematikom (koliko
je to moguće) predstaviti šta koliko košta (u novcu, vremenu ili u
suverenitetu)? Niko do sada nije ni pokušao da izračuna koliko nas je
koštalo to što smo do sada bespogovorno slušali naloge i savete
birokrata iz Brisela, a da nismo imali u vidu da je vrlo verovatno da
uopšte i ne postanemo članovi EU, ili barem da to bude neke daleke
„cobelovske“ 2030-i-neke. Ko će od političara za desetak godina moći da
kaže građanima: “Znate, mi smo izgubili desetine godina i milijarde
dolara sizifovski pokušavajući da dostignemo evropske standarde i da
preskočimo sve postavljene prepreke, a pri tome vam ne možemo reći da li
ćemo i kada biti članovi EU.”
Dosadašnji “put u Jevropu” očigledno pokazuje da se na njemu često
toliko srljalo, kao da smo želeli da se pokažemo veći evropejci od
Francuza, Nemaca ili Engleza. Setimo se samo neodmerenog hrljenja u
reformu školskog sistema u skladu sa “Bolonjom” i problema koje je to
prouzrokovalo, dok ćemo o posledicama tek u budućnosti moći da se
uverimo. Trenutno se zapaža haotično stanje vezano za status mastera u
visokom školstvu. Ili, recimo, o tome kako smo, i bez zahteva EU,
snizili carine, što je u kombinaciji sa nerealno visokim kursom dinara
dovelo do privilegovanog položaja stranih proizvođača i trgovaca na
domaćem tržištu i destimulacije izvoza, koja je samo upropastila
ovdašnje proizvodne potencijale i za sitne pare stavila ih na doboš za
rasprodaju.
Sa druge strane, “resavsko” donošenje propisa iz obimnog evropskog
zakonodavstva ne znači i automatsko poboljšanje funkcionisanja ovdašnjeg
upravnog i pravosudnog aparata. Doduše, to je čak jedna od realnijih
nada koja bi i mogla da ima pozitivne efekte, uzimajući u obzir
mogućnosti skraćenja rokova raznih postupaka i otvaranja žalbe višim,
evropskim znatno efikasnijim instancama, ako bi se naši pobornici
evrointegracija ponašali zbilja evropski, a ne orijentalno-koruptivno.
Niko od ovdašnjih zagovornika evrointegracija nije rekao da EU na ovim
prostorima, pored proklamacija o primeni sopstvenih visokih standarda
(čija je primena kod nas često preskupa, a rezultati problematični), pre
svega zanima geopolitičko-bezbednosna integracija ovog prostora i, u
okviru nje, saobraćajno-transportni interesi, i gotovo ništa više od
toga. Jednostavno rečeno, već su gotovo sve što im ovde „treba“ dobili,
pa stoga i nemaju mnogo motiva da integrišu ostatak „zapadnog Balkana“.
Ovdašnje tržište je odveć malo za stvarno značajna investiciona
ulaganja, a evropski razvojni fondovi nisu ni izbliza oni iz osamdesetih
i ranih devedesetih da bi, pored podmirenja svih integrativnih troškova,
omogućili iole značajan prosperitet Srbije u okviru regije zapadnog
Balkana. Ko sumnja, neka pogleda susedstvo i uveri se u kakvom je stanju
npr. mađarska ekonomija i država nakon što je stekla status punopravnog
člana EU, a naročito kakve su perspektive Rumunije i Bugarske u okrilju
evropske porodice naroda.
SRBIJA POSTAJE NE EVROPA VEĆ AMERIKA – ALI LATINSKA
Dosadašnji amaterizam „eksperata“, koruptivni i poltronski odnos
ovdašnjih političara i prema strancima i prema domaćim tajkunima
stvorili su destruktivnu spregu koja je onemogućila razvoj domaćih
proizvodnih i stvaralačkih potencijala. Takva situacija izvesno nas vodi
u (neo)kolonijalni položaj. Sa evropskom dilemom-ucenom za vratom, mi
zapravo ulazimo u nešto što pre predstavlja postmodernu okupaciju
(naspram „klasičnije“ u slučaju Kosova i Republike Srpske), nego
normalnu integraciju, gde se sa privredom koja je rasprodata u bescenje
i koja tavori bez ozbiljne strateške podrške vlade ne možemo nadati
nečemu pozitivnom. Srbija tako ne postaje Evropa, već sve više Amerika,
ali ne Severna, već Latinska.
Umesto u prosperitetnu evopsku privredu, kako je idealistički zamišljaju
evroentuzijasti, Srbija se pretvara u ekonomiju „trećeg sveta“ kojom
dominiraju poslovno-politički savezi na štetu i opšteg nacionalnog
interesa i životnih interesa većine građana. Servilan odnos prema
stranim centrima moći i nedostatak imuniteta prema prljavom tajkunskom
novcu od Srbije stvaraju društvo koje čak ni korektnije birokrate EU ne
mogu tretirati bolje nego što bi tretirali neku afričku zemlju. Društvo
se raslojava na ogroman broj siromašnih i obespravljenih i tanak sloj
novopečenih bogataša i njihovih pomagača, tehnomenadžera i političara,
dok prava srednja klasa postoji gotovo samo u glavama njenih bivših
pripadnika.
Nade domaće, urbane, a u stvari ruinirane srednje klase da bi
evrointegracijama nešto prosperirali, na čemu jašu glasnogovornici
samoproklamovanog “demokratskog bloka”, svakim danom pokazuju se kao
iluzorne. Mi živimo u vremenu poslednjeg talasa evroiluzija, gde su one
oslabile, ali još deluju na sve manji i manji procenat populacije.
Nažalost, to samo potvrđuje spoznaju da mnoge ideološke fatamorgane
imaju dugi vek i teško se iskorenjuju. Naročito kada politička elita
koristi priču o „integracijama“ da govori ono što bi njena “ciljna
grupa” želela da čuje.
PSEUDOEVROPEJSTVO „EVROPLJANA“
Jasno je da svaka iole normalna država ne bi pristala da joj se članstvo
u nekoj međunarodnoj organizaciji ili nadnacionalnoj strukturi
uslovljava prihvatanjem oduzimanja dela teritorije i stanovništva,
pogotovo ne potencijalno i neizvesno članstvo. Na tako nešto ne bi
pristala ni najsiromašnija afrička država, a kamoli neka sa evropskog
kontinenta. I upravo tu se i krije “trik uma” – oni koji zaista baštine
evropske tradicije nacionalne i demokratske države, nacionalne kulture,
patriotizma i zakonitog poretka bi, po definiciji, bili protiv ovakve
ucene, dok oni koji na njih pristaju ne bi mogli nositi „evropejsko“
obeležje. Kod nas se dogodila upravo takva zamena teza – evropejci su
navodno oni koji pristaju na amputaciju dela zemlje i koji bi tu
nacionalnu, istorijsku, moralnu i svaku drugu nepravdu tolerisali, dok
se oni koji brane evropske vrednosti (nacionalna država, kultura, pravni
poredak...) od agresivne manjine predstavljaju kao antievropejci i
retrogradne snage, koji – da apsurd bude veći – ćutke tolerišu takvu
medijsku manipulaciju od pseudoevropljana.
Pseudoevropski mediji govore nam kako su prokazani patrioti „vezali
svoju sudbinu za Kosovo“ kao da je reč o nekom drugom narodu i nekoj
drugoj državi, kao da su oni apatridi u svojoj zemlji. Kosovo danas
predstavlja osnovnu liniju političke podele koja će mnoge stvari u
Srbiji učiniti jasnijim. Ako je do sada politika “i Kosovo i EU” bila
naivna, nakon jasnih glasova iz Vašingtona, Londona, Pariza, pa i
Berlina, ona postaje neodrživa i predstavlja ili zavlačenje glave u
pesak, ili politički cinizam. U oba slučaja politički je štetna, jer je
pitanje koliko stvorena medijska slika može da održava takvu iluziju
(ili cinizam) i da se prodaje javnosti kao realna. Iza promotera ovakve
politike stoje mediji, marketinške organizacije i deo urbane elite koja
želi da veruje u ono što joj se govori. Vreme ovakvih ideologizovanih
dogmi prolazi, kao i politika koja na njenima temeljima deluje pohabano.
Kako se to prelama na domaću političku scenu? Predsednik Tadić zbog
neodrživosti te pozicije „i Kosovo i EU“ više ne zna šta će u ovom
trenutku sa Kosovom i odnosom prema njemu, pa se stiče utisak da bi
najradije sve to prespavao ili preskočio (što možda i uspe), dok
Koštunica, ako u skupštini i izvan nje nastavi sa čvrstom “odbranom
Kosova” ne može više nazad, jer bi tako sebe politički marginalizovao.
Nikoliću je, čini se, najlakše jer nema šta da izgubi. Sve u svemu, sa
kulminacijom kosovske krize testiraće se ne samo „evropska pozicija“
Tadića, već i „evropski patriotizam“ Koštunice i Nikolića, pre svega
njegova doslednost i ozbiljnost.
U najširim slojevima srpskog društva postoji jasna svest o tome da smo
mali i slabi, i da ne možemo više da se otvoreno borimo protiv velikih i
moćnih. Ipak, sasvim je druga stvar reći da zarad Tamo-Nekakvog-Kosova
nećemo da ugrozimo našu Evropsku Budućnost, što nam se putem medija
stalno predočava. Srbija je danas mali balkanski David koji se bori
protiv globalnog Golijata sa malim šansama na uspeh. Međutim, sigurno
nam nije potrebno da nam neko govori da ni ne smemo da se borimo jer
time, navodno, „hulimo na svetinju“ Sporazuma o stabilizaciji i
pridruživanju. Što je puno, puno je, i teško da ovaj narod sada kada
stvari postaju očiglednije, to može da proguta. „Šengenske olakšice“ kao
evropsku šargarepu mogu da progutaju samo pripadnici malobrojne elite i
oni koji ideološki infantilno gledaju na „uključivanje u svetske
tokove“. Stoga, ako evropska ucena ne predstavlja kraj „evropske priče“
u Srbiji, ona sigurno predstavlja početak kraja jedne višegodišnje
evroiluzije.
Copyright by NSPM
Srpska Informativna Mreza
[email protected]
http://www.antic.org/
