Karla odlazi, šteta koju je počinila ostaje
Vilijem Montgomeri
Međunarodni sud za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji (ICTY) ima značajnu listu
uspeha. Mnogo je pravih ratnih zločinaca koji služe zaista zaslužene kazne ili
očekuju suđenje. Velika količina dokumentacije što su je omogućili optužnice,
presude i sama suđenja pomogla je da se stvori neprocenjiva baza informacija o
strašnim događajima iz tih godina. Neki od dokaza koji su se pojavili, kao što
je video traka na kojoj Milošević odaje priznanje članovima Crvenih beretki za
njihove tajne usluge u Bosni i Hrvatskoj, na primer, nemaju cenu.
Istovremeno, ICTY nije ispunio svoju prvobitnu svrhu i nade svojih osnivača.
Javni televizijski prenosi suđenja nisu imali uticaj na javno mnjenje koji smo
očekivali. Umesto da pomogne proces pomirenja, mnogi će tvrditi da je ICTY bio
glavni izvor «goriva» za nacionalizam i političku destabilizaciju u ovom
regionu tokom protekle decenije.
Jedan od glavnih razloga za ovaj jaz između očekivanja i realnosti jeste
odsustvo bilo kakve ozbiljne analize ili kritike njegovog rada i odgovarajućih
«korekcija kursa». Među uzrocima toga su neodlučnost zapadnih političkih lidera
da kritikuju međunarodnu instituciju koju su sami osnovali; široko rašireno
uverenje da je gonjenje ratnih zločinaca odgovornih za krvave godine nasilja na
Balkanu jedan od najpravednijih napora proisteklih iz tog vremena (koji stoga
zaslužuje bezrezervnu podršku); i opšta nevoljnost da se tako nešto doživi kao
«mešanje» u rad nezavisnog sudskog tela. Nominalni supervizor rada ICTY, Savet
bezbednosti Ujedinjenih nacija, dao je Tribunalu previše slobode a premalo
smernica.
Veliki deo regionalnog nezadovoljstva radom ICTY temelji se na posledicama
nastojanja da se obezbedi da čitav proces bude u punoj meri saglasan sa
savremenim legalnim standardima. Time nisu bila opterećena ranija suđenja za
ratne zločine, kao što su ona posle Drugog svetskog rata. Rezultat toga bila su
predugačka suđenja; predugi periodi zatočenja optuženih pre početka suđenja; i,
najvažnije od svega, produženje čitavog procesa optužbe na više od deset godina
nakon što su neprijateljstva bila okončana. To je značilo da su nove, krhke
demokratske vlade u regionu stalno bivale prisiljene da se fokusiraju na
bavljenje nacionalističkim pritiscima nastalim iz optužnica umesto drugim
izazovima tranzicije iz svoje komunističke, autoritarne prošlosti. Pošto se
ICTY svesno opredelio da njegov fokus budu ličnosti najvišeg nivoa odgovornosti
a ne oni koji su stvarno povlačili obarač, optužnice su bile pune izrazitih
kontroverzi. To je velikim delom posledic!
a činjenice da je širom Balkana komandna struktura na papiru bila radikalno
različita od one u stvarnoj praksi. Utvrđivanje stvarne «komandne odgovornosti»
u ovakvim situacijama je ponekad vrlo teško i svakako kontroverzno.
Niko se nije zaista bavio ovim fundamentalnim sukobom između potrebe okončanja
rada Tribunala i brze pravde i ispunjavanja odgovarajućih pravnih standarda, a
to treba uraditi. Svakako se ni blizu dovoljno nije razmišljalo o uticaju što
su ih procedure ICTY imale na region kome je Tribunal navodno trebalo da
pomogne.
Mora se takođe priznati da će ICTY, bar u ovom regionu, zauvek biti vezan za
svoju bivšu glavnu tužiteljku, Karlu del Ponte. Njen odlazak na kraju 2007. bio
je mnogo zakasneo. Ona je, na dva ključna načina, odgovorna zato što je ICTY na
kraju bio daleko manje uspešan nego što je mogao i trebalo da bude.
Realnost je da nijedan optuženi nije završio u Hagu zbog putovanja Karle del
Ponte po samom regionu. Svi optuženi stigli su tamo zbog akcija i pritisaka što
su ih, kolektivno i pojedinačno, preduzele i primenile Sjedinjene Države i
članice Evropske unije. Američke, francuske i britanske trupe direktno su
uhapsile jedan broj optuženih. Pritisak naših vlada doveo je do toga da drugi
optuženi budu izručeni ili da se predaju. On je takođe doveo do predavanja
važnih dokumentarnih dokaza, što je omogućilo uspešnija suđenja ali i pomoć u
lociranju begunaca.
Sve gromko najavljivane posete Karle del Ponte stoga su privlačile veliku
medijsku pažnju, ali nisu privele druge begunce. U stvari, njeno ponašanje
«slona u radnji s porcelanom» prema krhkim demokratskim vladama u regionu
ojačalo je nacionalistička osećanja u svim ovim zemljama; otežalo je
demokratsku tranziciju; potkopalo nejake, nove demokratske vlade; i u suštini
otežalo a ne olakšalo transfer optuženih u Hag. U odsustvu Karle del Ponte,
šanse da Mladić i Karadžić budu u Hagu sada će verovatno biti veće.
Nju takođe treba okriviti za jedan broj taktičkih i strateških odluka što ih je
donela kao glavna tužiteljka. Suđenje Slobodanu Miloševiću bilo je potpuno u
njenom znaku i predstavlja klasičan slučaj pogrešnog vođenja i loših procena.
Odluka da se tri optužnice protiv Miloševića za Kosovo, Bosnu i Hrvatsku spoje
u jedan gigantski slučaj direktno je dovela do četvorogodišnjeg procesa koji bi
još i sad trajao da optuženi nije umro. Daleko bolje je bilo imati tri
odvojena, uzastopna suđenja. Drugo, pokušavajući da dokaže da je Milošević kriv
za sve pod kapom nebeskom, Tužilaštvo je moralo da predstavi čitavu paradu
svedoka koja naizgled nije imala kraja, Pored toga, mnogi od tih svedoka mogli
su da ponude samo saznanja iz druge ruke o navodnim zločinima. Američka vlada
pomogla je finansijski početne prenose suđenja jer smo pogrešno verovali da će
to pomoći da svi saznaju šta se dešavalo i o Miloševićevoj ulozi. Međutim,
prvim svedocima !
što ih je protiv njega izvelo Tužilaštvo nedostajao je kredibilitet i krajnji
rezultat je bio da je tokom suđenja popularnost Miloševića u Srbiji rasla
umesto da opada.
Rešena da osudi Miloševića po svim tačkama optužnice, Karla del Ponte sklopila
je sporazum sa srpskom vladom da dobije pristup izvesnim ključnim dokumentima
vlade uz obećanje da oni neće biti pokazani drugim licima. Ovi dokumenti bili
bi od kritične važnosti na dva odvojena suđenja pred Međunarodnim sudom pravde
po optužbama za genocid protiv Srbije koje su odvojeno podnele Hrvatska i
Bosna. Mada je tvrdila da je «iznad politike», realnost je da su neke njene
optužnice i akcije bile jasno smišljene da više od bilo čega drugog pokažu
etničku «ravnotežu».
Karla i njena predstavnica za štampu takođe su stalno prenaglašavale i
preuveličavale «dokaze» o mestima na kojima se nalaze begunci. Tokom mog
mandata u Srbiji, stalno smo se uveravali da su obaveštenja što ih je pružao
ICTY o lokacijama optuženih bila potpuno pogrešna. Međutim, ona je stalno
koristila te pogrešne dokaze da pokaže «nespremnost za saradnju» regionalnih
vlada. Koliko smo puta čuli od ICTY da se Ante Gotovina krio u Hrvatskoj ili
hrvatskim oblastima Bosne, da bi konačno bio uhapšen na Kanarskim ostrvima?
Ništa od gore pomenutog nije zaista «novost» za ljude na najvišem nivou
ključnih vlada. Ali oni su opredelili da pređu preko toga delom i zato što su
na isteku njenog prvog mandata Sjedinjene Države bile usred svojih problema s
UN oko Iraka i nisu želele da se bave bilo kakvim drugim kontroverznim
pitanjima. Međutim, cena za region bila je vrlo visoka. Njen odlazak ni na koji
način ne znači da će s njom nestati i šteta koju je počinila.
http://www.danas.co.yu/
Srpska Informativna Mreza
[email protected]
http://www.antic.org/
