Povodom Božića za Danas govori episkop raško-prizrenski Artemije (Radosavljević)
Do jedinstva rimokatolika i pravoslavnih još je suviše daleko Povlađivati nekome da ostane u svojoj zabludi nije ljubav: Vladika Artemije Jelena Tasić Poruka Božića je uvek ista, sažeta u pesmi koju su anđeli pevali iznad Vitlejemske pećine: "Slava Bogu na visini, a na zemlji mir, među ljudima dobra volja". To znači da na prvom mestu dolazi proslavljanje imena Božjega, jer se samo kroz proslavljanje Boga može imati mir u duši, a samim tim i sa ostalim ljudima. Kroz mir s Bogom stiče se i dobra volja. Te tri poruke nerazdvojno su povezane. Zato je poruka ne samo našim vernicima, nego i svim ljudima da slede ovu anđelsku programsku pesmu, da se okrenu više Bogu, jer samo kroz istinsko služenje Bogu može se zadobiti unutrašnji mir i međusobni mir sa svojim bližnjim, komšijama, braćom, sa svim ljudima i tako graditi dobra volja među nama da bi nam svima bilo bolje - kaže u božićnjem intervjuu za Danas episkop raško-prizrenski Artemije (Radosavljević), u kojem govori o crkvenom životu na Kosovu i Metohiji, prilikama u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, ekumenskom dijalogu. Ne mogu da shvatim ministra odbrane i šefa države Iz ovog što je "procurelo" u crnogorskim medijima iz Akcionog plana Vlade Srbije, za slučaj proglašenja kosovske nezavisnosti stiče se utisak da će najveća briga Beograda biti zbrinjavanje izbeglica. Šta očekujete od Vlade Srbije da učini za opstanak kosovskih Srba tamo gde jesu u svakoj od varijanti kosovskog raspleta? - Sve što može da učini. Tako i oni kažu: "Učinićemo sve što možemo da pomognemo našem narodu da ostane tamo". Ne mogu da konkretizujem šta bi trebalo da se učini, ne mogu nikome da postavljam zadatke. Kako birati patrijarha Kako SPC deluje sada u vreme patrijarhove bolesti i da li ova situacija zahteva vanredno zasedanje Sabora? - Sama ta činjenica ne zahteva vanredan Sabor. Crkva funkcioniše normalno, jer u svakoj eparhiji postoji nadležni episkop. Verski život se odvija neometano. Međutim, u važnim opštim crkvenim pitanjima sigurno da postoji neka stagnacija. U oktobru je trebalo da se održi drugo redovno zasedanje Svetog arhijerejskog sabora, do kojeg nije došlo. Taj Sabor je otkazan navodno zbog zdravstvenog stanja Njegove svetosti patrijarha srpskog gospodina Pavla, iako je na tom zasedanju trebalo da se rešavaju neke stvari od opšteg značaja. Problemi koji postoje u životu Crkve čekaju verovatno sledeće redovno zasedanje u maju. Sabor je poslednjih godina u nekoliko navrata menjao odluke o načinu izbora poglavara SPC, a da nijedna nije objavljena u Crkvenom glasniku. Kako se bira patrijarh u SPC? - Bilo je pokušaja da se način izbora na koji je izabran patrijarh Pavle unekoliko izmeni, ali je i dalje ostao na snazi isti princip. Tajnim glasanjem biraju se tri kandidata koja su dobila natpolovičnu većinu prisutnih arhijereja. Onda se od njih trojice putem žreba ili "kocke" izvlači budući patrijarh. U izboru patrijarha učestvuju samo eparhijski arhijereji koji imaju pravo glasa za izbor patrijarha. Nedavno ste prozvali pojedine državne zvaničnike zbog nedovoljno jakog i jasnog stava o kosovskom pitanju. Postoji li opasnost da "upadnete" u predizbornu kampanju? - Ovo nije nikakvo navijanje za bilo koga, niti protiv nekog, nego protiv principa koje pojedini političari zastupaju. Kao što kažemo da po pitanju vere neki ne ispovedaju jasno i glasno istinu vere, nego pokušavaju da putem kompromisa ili nagodbe dođu do lažnog jedinstva, tako se i neki naši političari, koje sam prozvao, ustručavaju da otvoreno kažu ono što treba. Ne mogu da shvatim ministra odbrane ili predsednika države koji mesecima unapred govore da se vojska neće angažovati na zaštiti Srba na KIM ili u odbrani teritorije države Srbije. Koja je uloga, pitam se, vojske jedne države ako ne odbrana teritorije i zaštita ugroženog naroda? "Borićemo se za KIM svim dopustivim demokratskim sredstvima" - šta to znači? To su prazne reči. Borićemo se na način na koji bi se borila i svaka druga demokratska država. Neka drugi misle šta to znači. Zar Vam se ne čini nerealnim pozivati na masovna javna okupljanja i demonstraciju vojne sile vojske koja tako reći ne postoji? - Nije tačno da nemamo vojsku. Ako je ona nesposobna, nju su onesposobili upravo političari koji ne žele da je upotrebe za ono za šta vojska i postoji. Našu vojsku su oslabili i uništili takvi nedosledni političari. Da li je takva javna kritika uplitanje u visoku politiku, kako je u javnosti shvaćen i Vaš predlog šta činiti za slučaj jednostranog proglašenja nezavisnosti KIM? - Mogu da tumače kako se kome sviđa. Ovo nije nikakvo mešanje u visoku politiku, nego briga za biološki opstanak naroda i za naše svetinje na KIM. Kod nas je nejasno šta je sve dužnost vladika - da li samo da brinu o duhovnom stanju vernika, ili mogu da kažu koju reč i o državnoj strategiji, odnosima s NATO... - Naravno da mogu i da treba da kažu. Zbog toga i govorimo. Najčešće Vi to govorite, dok drugi episkopi retko komentarišu takve teme. - Nisu u istoj situaciji i u istoj koži u kojoj sam ja. Da li takvim izjavama dajete pokriće tvrdnjama kosovskih Albanaca da je "SPC centar srpskog ekstremizma"? - SPC nikada nije pozivala na rat, niti sam ja u mom obraćanju pozivao na rat. Samo želimo da pokažemo da nam je stalo do KIM. Nisam za rat, ali smatram da je svaka država dužna da se brani od agresije. Proglašenje nezavisnog KIM je agresija koja otima deo teritorije. Protiv toga se država mora braniti. Ministar vera najavio je, kao jednu od mera u slučaju jednostranog proglašenja nezavisnosti KIM, sazivanje vanrednog Svetog arhijerejskog sabora SPC. Da li država i Crkva zajedno rade na pripremi za najgoru varijantu i zašto bi vanredni Sabor bio deo državne strategije? - Ne znam na čemu se ta izjava bazira i da li je ona s nekim usaglašena i dogovorena. Meni nije poznato da će biti bilo kakvog vanrednog sabora zbog tog pitanja. Vladika Artemije napominje da je "Božić pre svega praznik radosti, nade, optimizma" koji na KIM "neće pomutiti" ni najava da će se o sudbini južne srpske pokrajine već sredinom januara ponovo raspravljati u SB UN. On veruje da se na toj sednici "neće ništa rešiti, kao ni dosad što nije rešeno", a da će na božićnoj liturgiji koju će služiti u manastiru Gračanica, gde je posle progona iz Prizrena privremeno izmešteno sedište Eparhije raško-prizrenske, kao i ranijih godina biti mnogo naroda, posebno dece. Da li je moralne vrednosti moguće odvojiti od religije? - Moralne vrednosti postoje i kod oni koji nisu hrišćani. Verovatno postoje i kod ateista, ali to može biti samo moral koji je zasnovan na slabim temeljima. Jer "ako nema Boga onda je sve dozvoljeno, čak i ljudožderstvo", kaže Dostojevski. I to je moralno. Ili, prema Lenjinu, moralno je sve ono što doprinosi uspehu revolucije. I ti ljudi postavljaju neke moralne principe, ali bez Boga nema istinskog morala. Pravi, hrišćanski moral nemoguće je odvojiti, niti zamisliti bez povezanosti s verom u Boga. Na kraju, pitanje morala je pitanje satisfakcije ako činimo dobro ili zlo. Jedino je Bogu poznato šta sve čovek u tajnosti može da učini i zbog toga je jedino Božji sud pravi i pravedan sud. Slobodan Jovanović pišući o Dositeju Obradoviću ocenjuje, između ostalog, da je "Dositej zadao autoritetu Crkve teške udarce tražeći u pitanjima morala čisto racionalno rešenje, što je Crkvu prinudilo da svoj uticaj okrene na nacionalno polje". Znači li to da je to jedini plan na kojem Crkva danas deluje? - Nikada Crkva nije sebe svodila samo na pitanje nacije, nacionalizma, nego je upravo Crkva brinući o duhovnim vrednostima brinula o biološkom opstanku svog naroda u onim vremenima kada je narod ostajao bez bilo kojih drugih institucija, uključujući i državu, na koje bi se mogao osloniti. Znam kako je bilo na KIM 1999. kada su naš narod napustile sve državne institucije - vojska, policija, sudstvo, prosveta, zdravstvo - svi. Ostala je samo Crkva koja je o njemu brinula, koja ga je hrabrila, često i hranila i tako mnogo pomogla da taj narod ostane i opstane na KIM. To ne znači da je Crkva tada brinula samo nacionalnu brigu, a da je zanemarila svoju glavnu misiju - brigu o spasavanju duša. Što se, pak, tiče Dositeja Obradovića i njegovog "udarca" Crkvi, moglo bi se mnogo govoriti, ali svakako nekim drugim povodom. On prosto nije za temu o Božiću. Da li je insistiranjem na pravoslavnom elementu u srpskom nacionalnom biću srpski nacion sužen? - Pravoslavna crkva, naravna stvar, insistira samo na pravoslavnim vrednostima i ona tu poruku upućuje svojim vernima - pravoslavnim Srbima. Ne tvrdi Crkva da nema Srba i van Pravoslavlja, ali o njima treba da brine država, politički lideri, a ne SPC. Kao što je poznato, u Dubrovniku su živeli Srbi rimokatoličke vere, u mnogim mestima, posebno u BIH i Raškoj oblasti žive Srbi islamske veroispovesti koji su se do skora osećali Srbima druge veroispovesti, što je bilo potpuno ispravno. Kad je komunizam proglasio veru za naciju, pa su postali muslimani s velikim "M", to ih je postepeno odrodilo od njihovog nacionalnog stabla, od srpskog naroda. Ali to je već njihov problem. U SPC ima mišljenja da je zasluga ruskog predsednika Vladimira Putina, pre svega zbog stava prema KIM, što pravoslavni Srbi osećaju da imaju "zaleđinu". Koliko je to realna procena i da li odnos prema Putinu, koji je na gotovo svim svetskim top listama ličnost 2007, kod nas pomalo liči na novi kult ličnosti? - Putin je opravdano dobio ocenu da je ličnost godine, ali ne bih mogao reći da je u pitanju bilo kakav kult ličnosti. Kult ličnosti gradi sama ta ličnost. Putin to ne radi. On jednostavno mudro vodi svoju zemlju, pokazuje svoje kvalitete i moralne vrednosti. Time je zadobio simpatije, a ne zbog toga što je nastojao da sebe nametne za lidera ili da se izgradi kult ličnosti kao što su to radili Mao Cedung, Staljin, Broz... Kako biste nazvali ovo utrkivanje gradova u Srbiji da ga proglase počasnim građaninom, njegove postere na protestima kosovskih Srba? - Druga je stvar osećanje da imamo podršku u njemu. Prirodno da onaj ko je slabiji želi da se osloni na nekog jačeg. Nema sumnje da je majka Rusija pravoslavna slovenska zemlja, isti smo narod po krvi i veri i da nam mnogo znači ako se naši nacionalni interesi podudaraju. To ne znači da Rusija podržava Srbe samo radi Srba, ali ne i samo radi sebe, nego nam se jednostavno po pitanju KIM interesi poklapaju. Zbog toga osećamo punu zahvalnost prema Putinu koji vodi takvu politiku, ali se o kultu ličnosti ne može govoriti. Da li dete kada se oslanja na ruku oca ili majke ima kult ličnosti prema svojim roditeljima? Nema. Mi se kao mali narod oslanjamo na majku Rusiju kao na naš bratski narod, koji je i veći i moćniji. Iako je jedna od Božjih zapovesti "nemoj praviti sebi idola ili kakva lika, nemoj im se klanjati niti im služiti", zbog čega ljudi imaju potrebu da uzdižu pre svega političke vođe? Gotovo ceo 20. vek patio je od toga. - To je plod ateističkog vaspitanja i odgoja omladine i ljudi, koje su stavljali u zavisnost od - od predsednika države do direktora. Tako se postepeno gubila vera oslonca na Boga i ljudi su počeli da se oslanjaju na slabe ljude. To nije hrišćanski stav. U Svetom pismu ima strašna reč "proklet čovek koji se uzda u čoveka". Šta Crkva čini da se to promeni? - Čini ono što je uvek činila: propoveda Jevanđelje Hristovo, upućuje na pravi put one koji joj se obrate za savet - kako da žive, da se mole, poste, pričešćuju, ispovedaju se, bore se sa svojim slabostima i gresima, dakle kako da izgrađuju svoje spasenje. "Trpljenjem spasavajte duše svoje", kaže u Svetom pismu. Naravno, Crkva nikada nije imala uticaj na sve ljude. U proteklih 50 godina broj onih koji su bili spremni da slušaju i poslušaju Crkvu bio je veoma mali. Poslednjih desetak godina, pogotovo otkako je veronauka vraćena u škole, kroz decu i omladinu i sami roditelji se mnogo više približavaju Crkvi nego ranije. Recimo, roditelji naših monaha i monahinja, koji su u početku veoma ogorčeni i ožalošćeni što im je dete otišlo u manastir pa pokušavaju nasilno da ga vrate, vremenom postaju i sami toliko privrženi da stalno dolaze u manastir, da se čak neki od njih i sami opredeljuju za monaški put. Da li je taj tihi način borbe za spasenje ljudskih duša delotvorniji metod od javnog protivljenja sekularizaciji društva i relativizaciji moralnih vrednosti u savremenom svetu? - I Pravoslavna crkva govori o tome, ali to nema nikakve svrhe i značaja. Kome to govori, kome se propoveda - onima koji su već u Crkvi. Oni koji su sekularizovani ne čuju poruku Crkve. Zbog toga je mnogo važnije pozitivno delovati na narod, govoriti mu o pozitivnim stvarima, o tome šta treba da radi, a ne šta neki ne rade. Koliko primer socijalnog angažovanja Crkve na Zapadu podiže očekivanja na pravoslavnoj strani kada je reč o humanitarnom i socijalnom angažovanju Pravoslavne crkve koja je tradicionalno više usmerena na liturgiju i svetootačko predanje? - SPC i uopšte pravoslavlje nikada nisu zanemarivali ni taj socijalni segment svog delovanja, ali nikada ga nisu podizali na pijedestal najviših vrednosti. Ima nešto vrednije od toga. Duša je skuplja od tela, kao što je telo skuplje od odela. Prema tome Crkva, brinući duhovnu brigu o svojim vernicima, naravno da brine i tu socijalnu brigu koliko je u mogućnosti. Bivši komunistički režim doveo je SPC materijalno tako reći do prosjačkog štapa, tako da ona nije u mogućnosti da vodi posebnu socijalnu politiku i da sprovodi socijalne programe, mada je Crkva uvek spremna da pomogne onome ko se nađe u nevolji, bilo da je u pitanju lečenje deteta, operacija, sirote porodice, mnogodetne porodice... Crkva ima tu misiju, ali nikada to ne pokazuje bučno i napadno, niti to ističe kao nešto najvažnije, kao što se to čini na Zapadu. Poznato je da niste pobornik ekumenskog dijaloga. Kako ocenjujete Ravenski dokument koji su usaglasili članovi Međunarodne mešovite komisije za teološki dijalog između Rimokatoličke i Pravoslavnih crkava. - Zašto ne bismo rekli obratno - da sam protiv ekumenizma zbog toga što smatram da ovakav vid ekumenizma ide na štetu čistote pravoslavne vere i ne vodi zdravom ujedinjenju hrišćana, nego razvodnjavanju pravoslavne vere i slabljenju revnosti pravoslavnih hrišćana. Iako je Ravenski dokument dostupan, arhijereji SPC nisu zvaničnim putem obavešteni od onih koji su bili u Raveni šta je tamo bilo, šta su potpisali, šta taj papir uopšte znači i kakve ingerencije i kome on daje. U svakom slučaju, smatram da ovakav način da pojedini predstavnici SPC, bilo delegirani ili ne, bez ovlašćenja od Sabora ili Sinoda potpisuju bilo šta u naše ime, ne obavezuje nikoga u SPC dok ne prođe kroz zasedanje Svetog arhijerejskog sabora na kojem bi se donela ocena o tom dokumentu. U principu, kakav je stav SPC o primatu episkopa Rima, iako se u Ravenskom dokumentu ne precizira da li je on samo po časti ili i u vlasti? - To je apsolutno neprihvatljivo za bilo koju pravoslavnu dušu, a ne samo za celu SPC, jer kada govorimo o papskom primatu znamo da je to jedan od razloga koji su doveli do otpada Rimokatoličke crkve od Hristove crkve 1054. godine. Između ostalog, prema svetim kanonima nikada rimski episkop nije u Pravoslavnoj crkvi imao primat u smislu u kojem ga rimokatolici drže i nameću svima ostalima. Kao episkop Rima imao je primat časti na osnovu značaja grada u kojem je stolovao, a koji je u vreme Hristovo bio prestonica Rimske imperije, tada čitavog poznatog sveta. Danas se, međutim, čak ni o pitanju časti ne može govoriti, jer on ne figurira kao episkop Crkve dok se ne postigne jedinstvo u veri. Do jedinstva u veri rimokatolika i pravoslavnih još je mnogo daleko. Iz činjenice da su u radu Mešovite međunarodne komisije za teološki dijalog učestvovali i pravoslavni teolozi, a da dokument strogo kritikuju njihova sabraća, može se zaključiti da u pravoslavlju postoje različita bogoslovska shvatanja o saradnji sa RKC. - Postoje samo oni koji su dosledni u ispovedanju svoje vere i oni koji idu na razne vrste kompromisa, popuštanja, snishođenja. Mnogi pravoslavni predstavnici na tim ekumenskim skupovima nisu ispovednici svoje vere i, prema tome, ne mogu da predstavljaju učenje Pravoslavne crkve. Uostalom, ako bi oni bili dostojni predstavnici Pravoslavne crkve i pravoslavnog učenja onda bi, pre svega, poslušali apostola Pavla koji kaže "čoveka jeretika posle prvog i drugog savetovanja kloni se". Dokle ćemo ići na te dijaloge, komisije - do beskonačnosti? Da li mi tamo savetujemo one koji su u jeresi, u zabludi. Ne, nego tražimo kompromise s njima. Prava ljubav hrišćana je ona koja bližnjemu svome obezbeđuje život večni, a to znači kada mu otvoreno kažeš da je u zabludi i pokušavaš da ga vratiš istini i uputiš na pravi put spasenja. Povlađivati nekome da ostane u svojoj zabludi nije ljubav, nego čovekomržnja, prema svetom Maksimu Ispovedniku. Ako Vi kažete da do jedinstva može doći samo ako se druga strana pokaje, rimokatolici kažu da "niko nije bezgrešan", gde je onda tu rešenje? - Niko nije bezgrešan u smislu ličnih grehova, ali u smislu ispovedanja vere Pravoslavna crkva ni u čemu nije pogrešila. To je Crkva apostolska, crkva Svetih otaca, crkva Veseljenskog sabora koja drži veru predatu joj od Gospoda Hrista preko apostola i koja je do nas došla nepovređena, dok nema sumnje da je Rimokatolička crkva u mnogim segmentima po pitanjima vere i pojedinih dogmata skrenula s pravog puta. Bez jedinstva u istini, u pravoj veri nije moguće govoriti uopšte o episkopu Rima, a kamoli o bilo kakvom njegovom primatu - časti ili vlasti. Po čemu pravoslavni znaju da ni u čemu nisu pogrešili? - Na osnovu istorije Crkve, iz učenja svetih otaca, svetih kanona, Vaseljenskih sabora. Nije to proizvoljna tvrdnja, nego se tu može sprovesti kontinuitet kroz dve hiljade godina i videti da je to vera koja je propovedana od Gospoda Hrista i svetih apostola. http://www.danas.co.yu/ Srpska Informativna Mreza [email protected] http://www.antic.org/
