http://www.politika.co.yu/rubrike/Kulturni-dodatak/Teritorijalna-pa-konfesionalna-secesija.lt.html
Teritorijalna, pa konfesionalna secesija?
Italijanski profesor Frančesko Broljo, stručnjak za religiozna pitanja i
konsultant italijanske vlade, upozorava na pogubne posledice ishitrene
secesije Kosova na autonomnost i zaštitu Srpske pravoslavne crkve i
njenih manastira i spomenika na Kosovu i Metohiji, uoči najavljenog
stupanja na snagu kosovskog ustava
Hristos se javlja, freska u jednoj od crkava Pećke patrijaršije
SRPSKA KOSOVSKA BAŠTINA
Firenca, juna – Frančesko Marđota Broljo, redovni profesor istorije
religioznih institucija i odnosa između države i crkve na Fakultetu
političkih nauka u Firenci, publicista i dugogodišnji predsednik
Komisije (pri italijanskoj vladi) za verske slobode i veze između
Italije i Svete stolice, u svom prilogu, objavljenom u kulturnoj rubrici
lista „Korijere dela sera“ ove nedelje, izražava ozbiljnu zabrinutost za
sudbinu srpskih svetinja na Kosovu, za koju smatra da će postati još
neizvesnija stupanjem na snagu kosovskog ustava. Autor misli da
preuranjena i „bezumna“ odluka nekih država da priznaju jednostrano
proglašenu nezavisnost Kosova, između mnogih velikih napetosti koje je
već izazvala, stavlja u fokus pažnje „aneksiju“ „svetih mesta“ srpskog
pravoslavlja. Radi se o mnogobrojnim crkvama, manastirima (među kojima
se samo četiri – da podsetimo – Pećka patrijaršija, Bogorodica Ljeviška,
Gračanica i Visoki Dečani nalaze na Uneskovoj listi zaštićene svetske
baštine koja je u opasnosti), kao i starim srpskim grobljima, koji su –
preživevši rat i požare koje su podmetnuli albanski ekstremisti – sada
ostavljeni bez zaštite.
Specijalni status za posede
Profesor Broljo je ubeđen da su slabašna „zvanična jamstva“ predviđena
Ahtisarijevim „planom“, za versku u kulturnu baštinu – zasnovana na
sporazumu i saradnji između Srba i Kosovara – sada izgubila njihovu,
ionako diskutabilnu, vrednost. U svakom slučaju, te garancije ne samo da
nisu uzimale u obzir multireligiozni karakter zone, nego nisu ni
predviđale nikakvo uređenje, slično onom, kao npr., kod Poglavarskih
bazilika u Rimu (diplomatski imunitet, izuzeće od obaveza,
eksproprijacije ili poreza) ili pak slično ustrojstvu, priznatom od
strane Evropske unije, koji se tiče statusa Svete Gore na Atosu (20
pravoslavnih manastira na brdu Atos imaju status autonomne države pod
grčkim suverenitetom, prim. novinara), koji osiguravaju isključivo
verski karakter istih i njihovu punu upravnu autonomiju. Potčiniti
pravoslavna kultna mesta kosovskom suverenitetu, bez garancije
međunarodno zaštićenog statusa, znači ne garantovati im ne samo očuvanje
i namenu, nego i pristup ne samo Srbima koji će ostati na Kosovu već i
hodočasnicima.
Autor je mišljenja da status Kosova treba barem da uključi sistem
finansiranja za obavljanje verskih poslova, održavanje i restauraciju
građevina, nadležnosti, izdržavanje sveštenih lica i svetovnjaka
(laika), priznanje vlasništva nad pokretnom i nepokretnom imovinom
srpskim pravoslavnim zajednicama, u velikom delu konfiskovanom u
komunističkom režimu, čije vraćanje je ozakonjeno u parlamentu Srbije
2006. (Mnogi manastirski veleposedi, većinom kao pokloni srpskih
vladara, postoje još od srednjeg veka. Otuda u nazivu Metohija stoji
odrednica grčkog porekla – manastirsko imanje. Posle Drugog svetskog
rata, komunističke vlasti su bez naknade oduzele velike površine
obradive zemlje, pašnjaka i šuma u vlasništvu SPC, posebno na Kosovu i
Metohiji, a deo konfiskovane crkvene imovine je podeljen albanskim
seljacima.
Iako se Zakon o restituciji primenjuje od oktobra 2006, problemi u
ostvarivanju zakonskih prava su mnogobrojni, naročito imajući u vidu
otuđivanje aplikacijom Zakona o privatizaciji, prim. novinara).
Opasnost vreba iz ustava
Broljo se osvrće i na ustav Kosova koji treba da stupi na snagu koliko
sutra, a koji po njegovom sudu ne garantuje na efikasan način „kulturno
i versko nasleđe“ (Član 9. tog dokumenta, da podsetimo, glasi:
„Republika Kosovo obezbeđuje zaštitu i očuvanje svog kulturnog i verskog
nasleđa“) i pored toga što objavljuje da želi da zaštiti versku
autonomiju i svete spomenike. Pre svega zato što ne sadrži nijednu
specifičnu odredbu o zaštiti svetih pravoslavnih mesta i o finansiranju
odnosnih svetinja.
Zahtevati da Srbi, nakon što im se oduzima deo teritorije da bi se
zadovoljila albanska etnička grupa, obezbede finansiranje pravoslavnih
kultnih mesta (uključujući rekonstrukciju uništenih crkava i manastira)
na nezavisnom Kosovu, u suštini, samo je ucena koja računa s religioznim
osećanjem i „nacionalnim“ značenjem koji te crkve i manastiri imaju za
Srbiju. Uz to, bilo bi veoma zabrinjavajuće ukoliko se kosovska vlast ne
obaveže da poštuje namenu crkava i manastira – obavljanje verskih
obreda, što bi, pod vrlo verovatnom hipotezom potonjeg smanjivanja
prisustva srpskih vernika i pod izgovorom nestanka praktikanata moglo da
dovede do pretvaranja svetih mesta u svetovne objekte (za profanu
upotrebu, u najboljem slučaju, za održavanje koncerata) ili, kako nas
uči prošlost, transformisanja u džamije.
Podsećajući na hrišćanski kult, da hramovi postoje da se u njima poje
liturgija, autor ide dalje sa svojim hipotezama. Moguće je da
nezavisnost nove države navede Prištinu da podstakne, makar samo mali,
deo pravoslavnog klera, preostalog na Kosovu, da traži „autokefalnost“
od nacionalne pravoslavne crkve i da se, u slučaju odbijanja srpske
crkve, obrati (požali) patrijarhu u Konstantinopolju. S obzirom na veoma
loše odnose između ovog poslednjeg i ruskog patrijarha, poznatog
pobornika teritorijalnog integriteta Srbije, lako je pretpostaviti da bi
se moglo desiti ono što se već dogodilo u Crnoj Gori, gde je jedna mala,
lokalna pravoslavna crkva, da bi učvrstila distancu od Beograda, već
započela proces ka „religioznoj“ nezavisnosti.
Broljo upozorava da Evropska unija, koja bi trebalo da od OUN preuzme
„protektorat“ nad Kosovom, ukoliko ne želi da upali fitilj novog verskog
konflikta, treba da nametne Prištini da bar formalno prizna
organizaciono-strukturalnu vezu između Srpske crkve i pravoslavnih
Kosovaca i da od patrijarha iz Konstantinopolja dobije, iz
predostrožnosti, „primanje k znanju“ takvog priznanja. Broljo zaključuje
da bi „konfesionalna“ secesija bila „podjednako teška kao ona
teritorijalna, koju su Amerika i Evropska unija podržale i potvrdile sa
neshvatljivom lakoćom, oskrnavivši sva pravila koja je međunarodna
zajednica već poodavno afirmisala“.
Snežana Simić
[objavljeno: 14/06/2008]
Srpska Informativna Mreza
[email protected]
http://www.antic.org/
