Приштинска звона на Светог Николу
Свештеник Илија Трајковић у обновљеној цркви светог Николе огласио прву службу после 17. марта 2004. године http://www.politika.rs:8080/uploads/rubrike/116505/i/1/ILIja-Trajkovic-u-crkvi.jpg Сечење славског колача у цркви (Фото Ж. Ракочевић) – Бог ми је испунио жељуда поново зазвоним у својој цркви – каже и плаче док говори Илија Трајковић испред обновљене цркве светог Николе у Приштини. Заједно са свештеником Мирославом Попадићем он је до 17. марта 2004. године бринио о храму, певао, прислуживао и често био једини верник на службама. Међутим, тада је евакуисан и пресељен у контејнерско насеље подигнуто у Грачаници за расељене у мартовском погрому. Из тих металних кутија, поклона руске владе, сваког Светог Николе Илија и Благуна, већпету годину, крећу у Приштину да у цркви обележе крсну славу. У свој дом нису могли јер се, у различитим периодима, у њега усељавало неколико албанских породица, а данас су од три куће Трајковића остале руине јер је сваки од узурпатора приликом одласка узимао све што је могло да се однесе: покућство, врата, прозоре, цреп, инсталације из зидова. Илија не жели ни да оде до дома, каже „нема шта да види, а данас сам срећен јер је црква обновљена и може Богу да се служи, а и слава ми је”. Насупрот њему, Благуна кад год дође у цркву иде и у свој дом: „Ево ту је био свети Никола, наша славска икона; а погледај сада – то је јавни клозет, смеће... Туга!” Прича више за себе о неким кућним ситницама, распореду само њој познатом, подизању деце, повратку у свој град. За оне који су остали у Приштини, њих мање од педесет, црква је место састајања, утехе и друштвеног живота, без локалног свештеника. Први пут послемартовског погрома 2004. године јуче су звонила звона, процес обнове је при крају, а залагањем дечанских монаха црква је опремљена основним стварима. „Добили смо многоствари од дечанских монаха и од групе из Београда која је овде била. Мало је више људи, три колача су данас пререзана, а не један као раније. И звона су звонила, чини ми се да то све иде некако набоље. Надам се да ће нам одобрити и службу да имамо, па да овде долазимо и чешће, сваке недеље, а не само за славу”, каже Драгица Јанићијевић. Већина ових људи у позним годинама – последњих аутентичних становника Приштине – прошла је тешке тренутке у протеклих десет година. Научили су да трпе, сналазе се, прикривају, избегавају невоље, неки од њих по две године нису излазили из свог стана, неки су пребијани као Вука Ивановић. Због свега тога потребна им је посебна брига, потребни су им сусрети с људима, потребно им је да с неким поделе љубав нагомилану у годинама самоће и остављености. Живојин Ракочевић --------------------------------------------------- Црква св. Николе у Приштини подигнута је 1833. године, а до темеља спаљена марта 2004. године. Тада је потпуно уништен иконостас, рад дебарских мајстора, један од највреднијих и уметнички најостваренијих радова те школе. Комплента архива матичних књига је потпуно изгубљена, као и јеванђеља, поклон руских царева с краја 18. и почетка 19. века. У протеклих неколико година црква и помоћни објекти су обновљени и оспособљени за живот и повратак свештеника. [објављено: 20/12/2009] <http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Prishtinska-zvona-na-Svetog-Nikolu.sr.html> stampanje <http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Prishtinska-zvona-na-Svetog-Nikolu.sr.html> posalji prijatelju пошаљите <http://www.politika.rs/index.php?lid=sr&show=rubrike&part=new_review&int_itemID=116505> коментар | погледајте <http://www.politika.rs/index.php?lid=sr&show=rubrike&part=list_reviews&int_itemID=116505> коментаре (0) http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Prishtinska-zvona-na-Svetog-Nikolu.sr.html
<<image001.jpg>>
<<image002.gif>>
<<image003.gif>>
