Šta to zrači na "ponikvama"
Decembar je obeležen Samitom u Kopenhagenu o klimatskim promenama. Još jedna predstava visokorazvijenog sveta je na delu, još jedna skupa igračka u rukama multinacionalnih komapnija. Na tom samitu su se već pojavili disonantni tonovi među najrazvijenijim zemljama po pitanju smanjenja emisije štetnih gasova, te će učinak samita biti minimalan, a njegovi dogovori čak i minimalni, u budućnosti se neće poštovati. Kao što se nije poštovao ni dogovor iz Kjota. Jer striktnim poštovanjem sporazuma iz Kjota, koji su 2005. potpisale 141 država, među kojima i 30 industrijskih giganata (bez SAD i Australije) predviđeno je da se do 2012. godine za 5,2 odsto smanji emisija ugljen-dioksida u Zemljinoj atmosferi. Glas malih zemalja poput naše je suviše slab da bi se čuo, a naše emitovanje štetnih gasova u atmosferu više šteti nama samima nego planeti u celini. Na kopenhagenskom samitu će se takođe doneti "važni dokumenti" koje niko neće poštovati. Pohlepa najbogatijih i njihovo nesaosećanje sa siromašnim i gladnim u svetu je bezgranično, a briga za planetu fingirana. U napore većine čovečanstva da se stane na put zagađenju atmosfere i nemilosrdnoj seči šuma koje su pluća planete, trebalo bi uvrstiti i zabranu "konvencionalnog" naoružanja koje u sebi sadrži osiromašeni uran kao punjenje. Ovo naoružanje je donelo velike zdravstvene nevolje civilnom stanovništvu svuda gde je primenjeno, počev od Iraka, Avganistana do nas. Posledice tog štetnog i smrtonosnog agensa osećaće se vekovima unapred, jer je njegovo vreme poluraspada 4,5 milijardi godina. To takođe spada u ekološke zagađivače planete, ali se o tome ćuti. Posebno u zemljama koje imaju oružje na bazi tog radioaktivnog i otrovnog metala. A to su najbogatije zemlje koje imaju na hiljade i hiljade tona radioaktivnog đubreta u koje spada osiromašeni uran (OU). S vremenom posledice od bombardovanja municijom sa osiromašenim uranom ne jenjavaju, već naprotiv, postaju još opasnije. Ne postoji toliko mala doza zračenja kojoj bi čovek bio dugoročno izložen, a da nije štetna. A Srbija je bila svojevrstan poligon na kome se ispaljivala municija sa OU. Primena te municije dovodi do kontaminacije životne sredine sa dugoročnim posledicama po životnu sredinu i lokalno stanovništvo. Ne samo metak od 30 milimetara, već i projektili velikih kalibara imali su u sebi osiromašeni uran. Gađane su i civilne i vojne lokacije. Samo vojni aerodrom na Ponikvama, koji ima najdužu pistu na Balkanu, dugačka je 3,2 kilometra, u vreme agresije NATO alijanse pogođen je sa više stotina ubojnih projektila. Danas se o ovom vojnom objektu, ponosu nekadašnje Jugoslavije, razmišlja na drugačiji način. Turistički poslenici su zainteresovani da se ovaj vojni aerodrom transformiše i u civini. Da bude i malo vojni i malo civilni. Ovu adaptaciju pratiće izgradnja autoputa do Požege, već se radi i Studija izvodljivosti, koju finansira EU. Kad se letni objekat osposobi nastaće pravi evropski vojno-civilni aerodrom na svega dvadesetak kilometara od Užica i u blizini turističkih centara Zlatibora, Tare, Mokre Gore. Ali već na samom početku pojavio se veliki problem: komplikovano raščišćavanje terena od opasnog, eksplozivnog materijala i veliko radioaktivno zračenje, koje dodatno otežava uklanjanje ruševina. Naime, aerodrom „Ponikve" je desetine puta u toku NATO agresije na SR Jugoslaviju bombardovan. To je bio jedan od najmodernijih vojnih aerodroma, ne samo u SRJ, već i u SFRJ. U posetu ovom aerodromu nisu mogli da dođu stranci, spadao je u vojne objekte posebne namene i posebno čuvan. Posle puzeće okupacije naše zemje koja traje od petooktobarskog prevrata, svi vojni objekti tadašnje SRJ, pa i ovaj, postali su dostupni svima: i dobronamernim i onim drugim, kojih je bilo mnogo više. Evropska Unija, kao uzročnik nastale štete (u kojoj se nalaze skoro sve zemlje koje su nas bombardovale), sem Studije izvodljivosti, nije ponudila bespovratno novac za rašćišćavanje terena koji je posle bombardovaja ostao ozračen. Pojačanu radioaktivnost ministar vojni je nazvao „određenim fizičkim i hemijskim anomalijama", izabravši ovaj nemušti izraz da se ne bi zamerio svojim "prijteljima" iz NATO pakta. Srbija je uložila oko 50 miliona dinara u razminiranje aerodromske piste na „Ponikvama", a potrebno je da uloži još 76 miliona u njeno asfaltiranje. Projektili NATO aviona i navođenih krstarećih raketa rasuti su na 43 lokacije oko aerodroma. Da bi se bezbedno očistilo 17 miliona kvadratnih metara, potrebno je za svaki projektil 150.000 do 300.000 evra, što iznosi 5 miliona evra. Odake će Srbija namaknuti tih 5 miliona evra, ne zna se. Ali mnogo veći problem predstavlja veliko radioaktivno zračenje nastalo usled bombardovanja aerodroma raznim ubojnim NATO sredstvima. Za našeg ministra vojnog ovo zračenje predstavlja samo "određene fizičke i hemijske anomalije" bez upita odakle potiču te "anomalije" i ko nam ih je razasuo. Možda on to i zna, ali smatra da nije politički korektno da to javno saopšti. Tim gore po ministra! U saopštenjima koja dolaze iz krugova bliskih ministru vojnom, stručnjaci za ovu oblast napominju, da ovaj aerodrom tokom bombardovanja 1999. godine „nije bio izložen dejstvu municije sa osiromašenim uranom". Šta onda toliko zrači? Zračenje koje postoji, prema rečima ministra, potiče najverovatnije od borbene tehnike kojom su naše letelice (?), 6 orlova i 2 galeba, bile opremljene, kao i od velike količine raketne municije i avio-bombi koje su ostale pod ruševinama. Ako se zna, a zna se, da naša vojska nije imala naoružanje sa osiromašenim uranom niti bilo kakve elemente u avionima koji bi mogli da izazovu toliko zračenje da predstavlja problem za rekonstrukciju aerodroma, postavlja se pitanje od čega potiče to zračenje. Da je vojska SRJ imala bilo kakve sklopove sa radioaktivnim delovanjem, naši petooktobarski prvoborci bi to odavno izneli u javnost. Dakle, optužiti Vojsku Jugoslavije da je u avionima ili u ubojnim sredstvima na avionima koristila neke radioaktivne supstance je krajnje cinično, i nažalost, predstavlja pokušaj da se prikriju pravi uzroci tog radioaktivnog zračenja. Stanovništvo koje živi na tom području ima pravo da sazna istinu. Da li zaista nije bilo dejstva municije sa OU na aerodromu „Ponikve", čiji su betonski kaponiri za sklanjanje aviona bili izuzetno dobro projektovani sa najmodernijim načinom zaštite? Odgovor na ovo pitanje se nalazi u bombama koje je NATO alijansa obilno koristila kako bi porušila kaponire u kojima su se nalazili naši avioni. Čitava sila avijacije: šest orlova i dva galeba! Školski avioni. Da bi srušili jaka betonsko-čelična utvrđenja, NATO stratezi su koristili municiju koja je sadržavala osiromašeni uran, jer on jedini pri udaru o čvrstu podlogu razvija temperature preko 3000 stepeni Celzijusa. Nisu osiromašeni uran imali samo meci kalibra 30 milimetara ispaljivani iz topa „getling", na avionu A 10, već i drugi, o kojima se malo govori. Aerodrom „Ponikve" je za vreme NATO bombardovanja bio pogođen sa preko 700 ubojnih projektila i krastarećih raketa, od kojih su neke sadržavale i osiromašeni uran. Od krsterećih raketa zahteva se velika preciznost pogađanja, što znači da balistika leta mora da bude precizna. Za preciznost leta rakete koristi se metal velike gustine (kontrateg), a to je upravo OU. U proseku se koristi 20 kg OU po jednoj krstarećoj raketi. Na našu zemlju je ispaljeno oko 400 krstarećih raketa za koje se može smatrati da su sadržale OU u bojevoj glavi. Ako je na „Ponikve" palo preko 700 ubojnih projektila i ako je svaki peti imao kontrateg od OU, to znači da je u okolinu aerodroma palo preko 2800 kilograma OU. Tokom NATO agresije na SRJ korišćena su različita ubojna sredstva, neka od njih prvi put. Dokazana je upotreba OU. Glavna meta bili su tenkovi i betonska skloništa. S obzirom da je uran radioaktivan element, on u svoju okolinu emituje nuklearno zračenje. Odgovorna država, koja vodi računa o zdravlju svog stanovništva, dužna je da svoje građane tačno informiše o tome šta to zrači na „Ponikvama", a ne da se to zamagljuje izjavama da su to „fizičke i hemijske anomalije". Zračenje nije „anomalija", to je prirodan proces kod radioaktivnih elemenata kao što je uran. Ali povećano zračenje je posledica povećanog prisustva radioaktivne materije i ono je veoma štetno. Činjenica da se za vreme NATO agresiju koristilo naoružanje sa osiromašenim uranom je nepobitna, čak je i Pentagon, mada uz oklevanje, priznao tu činjenicu. Posredno je obelodanio da je u napadu na SRJ korišćena municija sa osiromašenim uranom. Naravno, nisu pomenute rakete „Tomahavk" i laserski vođeni projektili koji su sadržavali velika punjenja sa OU, već samo municiju kalibra 30 milimetara. Dakle, ministar vojni je za javnost rekao da je raščišćavanje ruševina na vojnom aerodromu "Ponikve" izuzetno složen posao, zbog zaostale municije na našim avionima, ali i zbog velikog zračenja. Kakvog, to je pitanje za ABHO stručnjake da glasno i nedvosmisleno kažu šta to zrači na "Ponikvama", a nije osiromašeni uran? Možda se pravi odgovor skriva od javnosti zbog "dobrih odnosa sa SAD" ili EU, možda naš NATO kursista nije voljan da pokvari dobre odnose Nacionalne garde države Ohajo i Vojske Srbije, jer su njeni pripadnici tako lepo okrečili neke škole u Srbiji. Primena municije sa osiromašenim uranom i njeno rasejavanje po okupiranim državama jeste anomalija, ali anomalija na mozgovima onih koji su to oružje osmislili i bez ikakvih kaznenih posledica po sebe, upotrebili po tuđoj teritoriji. Dr Mirjana Anđelković Lukić http://www.koreni.net/modules.php?name=News&file=article&sid=1950
