Kosovo – u čemu je problem sa pregovorima?
Nastavak pregovora s ciljem nalaženja rešenja koje bi bilo zasnovano na zajedničkom suverenitetu ili suverenitetu preklapanja mogao bi biti jedini put za izbegavanje daljeg zastoja, obnavljanja sukoba ili direktne podele Kosova. Autor Džerard Galuči Ako poslušate hor negativnih glasova iz Prištine – sastavljen od Albanaca i predstavnika Kvinte (SAD, Velika Britanija, Italija, Francuska i Nemačka, uključujući EU i NATO) – reklo bi se da bi sporazumno rešenje za status Kosova bilo najgori mogući ishod. Svi oni energično odbijaju predlog Srbije da se pregovori obnove nešto kasnije ove godine nakon objavljivanja odluke Međunarodnog suda pravde o nezavisnosti Kosova. Ali zašto su - u 21. veku i u samom srcu Evrope - vodeće zapadne demokratije učvrstile svoje redove protiv pregovora o konačnom statusu? Kratak odgovor bi bio da Evropljani kao da ne znaju šta drugo da urade, obzirom da je njihov pokušaj da definišu ishod putem odredbe bio neuspešan. Čini se da je Balkan oduvek proizvodio "previše istorije" kako bi je ostatak kontinenta mogao konzumirati. Nesposobnost Evrope da 1991. godine pomogne Jugoslaviji da ublaži sunovrat omogućilo je da se sukob u toj zemlji pretvori u etničko ratovanje. Propust da snažno interveniše i hitno zaustavi pokolj civila u Bosni i Hercegovini - a posebno u Srebrenici - i dalje proganja Evropu. A čini se da je Evropa i dalje pod činima Balkana i da je odlučna za (nadamo se) poslednji čin raspada ove bivše države Balkana. Kosovsko pitanje ima duboke korene. Još otkada su Francuska revolucija i Napoleon pokazali svetu realnost "nacije", dokazalo se nemogućim zaustaviti njeno širenje. Svaka grupa koja počne da sebe posmatra kao narod - uglavnom definisan u odnosu na ono "što mi nismo" - verovatno će u nekom trenutku zahtevati autonomiju ili nezavisnost. Sa iščeznućem "božanskog prava", politička moć je legitimizovana na osnovu "naroda". Iako se to može manifestovati u vidu državljanstva ili klase, najmoćniji zahtevi su oni koji počivaju na krvnim vezama. Međutim, onda kada takvi zahtevi poprime široko prihvatanje unutar grupe, veoma je teško prevazići ih ili ih gurnuti na stranu. U tom smislu, nezavisnost Kosova je bila neminovna posle 1999., a zakašnjela do 2008. godine, uprkos suzdržanim zahtevima Albanaca za oslobađanjem od međunarodnog tutorstva koje je trajalo svo to vreme. Međutim, mešanje naroda na Balkanu pod otomanskim Turcima - uključujući i na Kosovu - dovelo je to toga da je fiksiranje granica složeno, te je jednostavno odvajanje stoga nemoguće. Velike sile – sačinjene od svih šest zemalja Kontakt grupe (zemlje Kvinte i Rusija) – nisu 2007. godine uspele da reše konačan status Kosova. Kao odgovor, Kvinta je odlučila da nema potrebe da se dogovora sa Beogradom, te je pogurala tadašnjeg pregovarača - bivšeg finskog predsednika Ahtisarija - da osmisli "kompromisno" paket rešenje, na čijem su nametanju potom insistirali. Albanci nisu bili isuviše oduševljeni ovim paketom, jer je naizgled predviđao snažan vid decentralizacije za neke od ne-albanskih enklava, kao i nastavak međunarodne uloge u nadgledanju njihove nezavisnosti. Složili su se jer je to bila cena podrške zemalja Kvinte za nezavisnost. Međutim, Srbi su, tamo gde su mogli, a posebno na severu, odbacili taj paket jer je priznavao nezavisnost i stavljao ih pod vlast Prištine. Posle izbornog poraza Koštuničine Vlade i formiranje nove Vlade od strane predsednika Tadića, EU je mislila da će dobiti pomoć iz Beograda u pokušaju prisiljavanja Srba da prihvate sporazum. No, čini se da je EU opet potcenila značaj krvne povezanosti, a ne samo političku dinamiku koju ona stvara. Tadić nije mogao dopustiti da izgleda kao da odustaje od Kosova, čak i da je to želeo. Taktika zastrašivanja Evropske unije – koja omogućava strašenje Srba sa juga da prihvate kosovske institucije, te kojom se nastavljaji napori da se iste nametnu Srbima na severu – dodatno su umanjile njegov prostor za manevrisanje Znači, ukoliko se Beograd i Srbi na severu jednostavno ne predaju, Kvinta će se naći u nezgodnoj situaciji. Oni drže Albance pod kontrolom – obzirom da su pitanja prekogranične migracije i kriminal od suštinskog značaja za Evropljane - u velikoj meri obećavajući im da će dobiti celovito Kosovo, što još uvek ne mogu da ispoštuju. Stoga oni ne mogu priuštiti da izgleda kao da prihvataju potrebu za nastavkom pregovora, niti mogu da snažno reaguju svaki put kada Priština nagovesti iredentističku agendu koja će podstaći dalje etničke podele na nekom drugom mestu. Da budemo fer, neki bi mogli da posmatraju pregovore samo kao dalji put ka podeli. Neki tvrde da bi presedan etničke podele bio loš za Balkan, kao i neka druga mesta (uprkos činjenici da je odvajanje Kosova samo po sebi upravo jedna takva podela). Ali to je možda više pokazatelj nedostatka inventivnosti nego neminovnost. Pregovori mogu da ponude jedini pravac napred izbegavanjem daljeg zastoja, obnovljanja konflikta ili izravne podele. Mišljenje koje se sve češće javlja unutar EU, iako je još uvek u manjini, podržava dalje pregovore, možda u kontekstu zajedničkog približavanja Srbije i Kosova ka članstvu u EU. Nedavno se pojavio predlog mogućeg rešenja u vidu konfederacije kantona. Iako možda nije praktično samo po sebi, taj predlog otvara mogućnost da se potraži formula za zajednički, ili suverenitet preklapanja. Moglo bi biti korisno razmotriti mirovni sporazum iz 1998. godine kojim je konačno zapečaćen viševekovni sukob i rat između Ekvadora i Perua oko teritorija na koji su obe zemlje polagale pravo. U džungli natoljenoj krvlju vojnika obe zemlje, one su prihvatile aranžman ponuđen od strane posrednika kojim je površina od jednog kvadratnog kilometra na mestu najžešće borbe (Tiwinza) na peruanskoj strani granice – te u sred bi-nacionalnog parka mira – dodeljena Ekvadoru kao ne-suvereno privatno vlasništvo. To je omogućilo Ekvadoru da podigne spomenik i podigne svoju zastavu na mestu na kojem je stradao veliki broj ekvadorskih vojnika. Kosovo nije park u džungli, ali svaki budući pregovarač bi mogao da pokuša da razmišlja mnogo šire i sa više mašte kako bi pomogao dvema stranama da ostvare sporazum sa kojim bi obe bile zadovoljne. (Ambasador SAD-a, Luigi Einaudi, je imao instrumentalnu ulogu u postizanju dogovora između Ekvadora i Perua. Možda bi ga mogli pozvati da pokuša ponovo.) Samom odlukom Međunarodnog suda pravde pitanje statusa verovatno neće biti rešeno. Pregovori nisu neprijatelj. Obično insistiranje na tome kako više nema o čemu da se pregovara, ne sme da bude jedini odgovor Kvinte. Da parafraziram stihove Elvisa Costella, šta je toliko loše u miru, dijalogu i razumevanju? Džerard M. Galuči je bivši američki diplomata. Služio je kao regionalni predstavnik UN-a u Mitrovici, na Kosovu, od jula 2005. do oktobra 2008. Viđenja iskazana u ovom tekstu su u potpunosti lična i ne predstavljaju stav bilo koje organizacije. Analize gospodina Galučija o aktuelnim dešavanjima možete pročitati na http://outsidewalls.blogspot.com <http://outsidewalls.blogspot.com> http://www.transconflict.com/News/2010/March/SerbianVersionKosovo_what_is_wrong_with_negotiations_anyway.php
