RASTKO MOČNIK: KOLONIZACIJA JE POČELA JOŠ U STAROJ JUGOSLAVIJI
petak, 07 maj 2010 15:11 Igor LASIĆ Sociolog iz Ljubljane tvrdi da je Slovenija sa juga nekadašnje države vukla jeftinu radnu snagu, a istovremeno je raspolagala tržištem od oko 20 miliona stanovnika i faktički monopolskim pristupom tom tržištu Na okruglom stolu „Subversive Film Festivala“ u Zagrebu o raspadu Jugoslavije i socijalizmu nekad i danas, na kojem ste i vi učestvovali, dosta se govorilo o toj nekoj ondašnjoj međuigri ekonomskih i etničkih motiva, rekao bih. Ali, na kraju smo socijalnu državu potpuno zamenili nacionalnom, kao da jedna drugu nužno isključuju. - Etnički faktor u Jugoslaviji u tom se smislu zapravo intenzivirao tek posle 1965. godine i privredne reforme kojom se uvode elementi tržišta i u određenoj meri liberalizacija ekonomije. Tada je došlo do onoga što se uvek dešava u liberaliziranim ekonomijama, da se razlike između razvijenih i nerazvijenih povećavaju. Tako se i unutar Jugoslavije počeo odvijati isti taj proces ekonomske diferencijacije. To je ona razlika između severa i juga, uslovno rečeno, o kojoj ste već pisali? Slovenija tu spada na krajnji sever. - Upravo tako, Slovenija se kao razvijeni deo federacije nastavila još brže razvijati, i to iz sasvim ciničnih ekonomskih razloga. Ona je sa juga države vukla jeftinu radnu snagu, a istovremeno je raspolagala tržištem od oko 20 miliona stanovnika i faktički monopolskim pristupom tom tržištu. Jer, kao što znate, Jugoslavija je i dalje nastavila da štiti svoju privredu, ona nipošto nije drastično odustala od nje, a unutar nje slovenačko je bilo najjače. Osim toga, i startna pozicija Slovenije bila je povoljnija. - Nisam siguran u kojoj meri, to bi svakako trebalo razgraničiti. Predratna Slovenija ili Dravska banovina nije bila ništa posebno, Hrvatska je tada bila razvijenija. Ali Slovenija je imala neke druge komparativne prednosti koje imaju koren u istoriji, imala je infrastrukturu i nešto obrazovanije stanovništvo. Zatim su dovodili nekvalifikovane radnike iz južnijih delova Jugoslavije i slabije ih plaćali, mada je tim radnicima to značilo dobru nadnicu u odnosu na ono što su imali kod kuće. Pritom su ti ljudi radije išli u Sloveniju nego u Njemačku jer je to ipak još uvek bila njihova zemlja. Međutim, ovde bi trebalo napomenuti da je razlika između Slovenije i Kosova danas veća nego što je ikada bila u Jugoslaviji kao zajedničkoj državi. Reakcija političkih elita na sve to je bila nacionalna i tada je otpočeo taj dobro znani folklor jugoslovenske politike, u kojem je federacija figurirala kao fantom koji je uvek bio kriv za sve što ne ide kako treba, budući da su rukovodstva počela graditi svoju legitimaciju unutar pojedinih republika. To nije odmah bilo etnički obojeno, no tada je došlo do prilično nesretne intervencije Josipa Broza u Karađorđevu, koji skida vrlo sposobne ljude s položaja u Srbiji i Hrvatskoj, pod egidom borbe protiv nacionalizma i tehnoliberalizma. Ostaju mu lošiji, stariji partijski kadrovi i njima slični. A kad se govori o dobu posle Broza, uoči raspada Jugoslavije, može li se govoriti o nekoj vrsti afirmacije nacionalnih elita – takođe partijskog porijekla, jasno – koje su uz kontrolu ekonomije formirale određene republičke oligarhije? I koje su zatim oportuno forsirale taj diskurs do kraja, kako bi realizovale interes jedne nove, svoje klase? - O tome se ne može govoriti sedamdesetih, ali osamdesetih je privatizacija već u vazduhu i postavlja se pitanje kako preći iz društvenog u privatno vlasništvo. Naravno, ono što povezuje ta dva područja jeste etatizacija, nacionalizacija. To su trebale da učine republike, a proces bi bio odskočna daska za klasu o kojoj govorite. Ona je osamdesetih zaključila dva pakta, jedan sa nacionalnom kulturnjačkom inteligencijom koja joj je davala nacionalnu, etničku legitimnost unutar republika, a drugi s menadžerima koji su bili zainteresovani jedino za privatizaciju. Treba reći da je vlada Ante Markovića prva zakoračila s privatizacijom, ali sam postupak ipak nije tada pokrenut. Pokrenut je tek onda kad su nacionalne birokratije stvorile svoje države, pa su etatizovale privredu na republičkim područjima i započele s aproprijacijom u saradnji s menadžerskom elitom. Šta mislite o levoj kritici ekonomske politike Jugoslavije od 1948. godine, kada Tito započinje sa odmakom od prvobitne revolucionarne linije, do privredne reforme sa uvođenjem elemenata slobodnog tržišta sredinom šezdesetih i dalje? - Tu postoji zaista puno paradoksa koji uveliko relativiziraju pogled na to vreme, pa moramo neke i spomenuti. Prvo, moram reći da je Titov raskid sa Staljinom i Sovjetskim Savezom 1948. bio nešto apsolutno pozitivno jer se zasnivao na autentičnoj socijalističkoj revoluciji. Koja je bila izdana u Sovjetskom Savezu, a ne u Jugoslaviji. - I to izdana davno pre. Narodi Jugoslavije, većinom seljaci, nosili su tu našu revoluciju i radilo se o afirmaciji autentičnog jugoslovenskog puta u socijalizam. Drugo, postoji paradoks u tome što su na Goli otok išli uglavnom pošteni komunisti. Oni se nisu mogli preokrenuti od danas do sutra, oni su bili internacionalisti kojima je ideja samostalnog nacionalnog puta u socijalizam bila pomalo bizarna i sumnjiva. Sledeći paradoks nas čeka šezdesetih, s parolom uključivanja u svetsku privredu – to je upravo moment kada počinje kriza kapitalizma u svetskim razmerama. Jugoslavija smanjuje suverenitet nacionalne ekonomije, dakle u trenu kad to i nije bilo najracionalnije. Problem je što su se efekti toga pokazali tek kasnije, a jedna od posledica bilo je stvaranje spoljnjeg duga. I o tome je bilo reči na okruglom stolu, pominjali ste svjetsku finansijalizaciju, a njezina suština je život na dug… - Da, upravo to je bilo prvo poglavlje te finansijalizacije. Prvo na dug žive države, potom domaćinstva. Kapital na početku beži iz investicija u produkciju u centru sistema jer tamo više nije produktivan, profiti su premali. Kina se još nije bila otvorila, Istočna Evropa još je bila realsocijalistička, a privatne banke imale su mnogo novca koji nisu želele da investiraju u produkciju. I tada ga daju državama, navodno pod normalnim uslovima. Ali ni to nije investirano u produkciju, nego u potrošnju. - To su bile više-manje države u razvoju, čije političke elite ekonomski nisu bile jako sposobne, tako da taj novac često nije bio dobro investiran. Početkom osamdesetih, međutim, američki državni trezor podigao je kamate na kredite i sve te zemlje odjednom moraju da počnu da opslužuju dug sa velikim problemima u otplaćivanju kamata, a kamoli glavnice. I to još uvijek traje, naravno. Tako je finansijskim instrumentima preduzet jedan neokolonijalni projekat, mnogo efikasnije nego što se to radilo za vreme klasičnih kolonijalnih imperija, koje su se ipak morali i brinuti o podređenim zemljama koje su eksploatisali. Drugo, kad govorimo o eksternim uzrocima raspada Jugoslavije, na Zapadu je izvršen pritisak na nadnice, ne samo direktno na prihode zaposlenih nego i indirektno, na poreze, školstvo, zdravstvo, penzijske fondove itd. Tada su u Evropu došli i američki penzijski fondovi sa velikim novcem i potraživanjem profita od 15 posto naviše, a profitna stopa je u Evropi tada bila upola manja. Prezadužene istočne zemlje postaju čisti izvoznici kapitala za otplatu duga i na kraju dolazi do pada realnog socijalizma, koji ja inače interpretiram kao perifernu socijalnu državu, onu koja je izborena revolucijom, dok je u bogatijem centru ona bila izborena socijalnim reformama. Da se još zakratko vratimo na specifični slovenački pogled na stvari. Naime, Slovenija u jednom trenutku odustaje od Jugoslavije kao sve manje poželjnog političkog okvira, ali odustaje i od onog povlaštenog ekonomskog položaja koji ste opisali. Je li to bilo pragmatički opravdano ili baš i nije? - Pa, tu možemo govoriti o dva elementa. U trenutku koji spominjete Sloveniji više nisu toliko trebali radnici spolja, što je isti proces koji se događa u secesionistički obojenoj severnoj Italiji, ili u Nemačkoj odakle su radnike čak vraćali u Tursku, sa određenim otpremninama za lakši nastavak življenja u staroj domovini. Industrija je saturirana, kapital beži na istok, sve su to sasvim slični procesi. U našim okolnostima to je značilo da se od 300 hiljada radnika sa juga njih 150 hiljada mora vratiti kući. Većina onih koji su ostali dobili su slovenačko državljanstvo, ali između su bili “izbrisani”. Na okruglom stolu pozvali ste na oprez pri vrednovanju našeg iskustva samoupravnog socijalizma u specifičnim uslovima današnjih klasnih odnosa… - Da, s tim da taj oprez proizlazi iz klasne analize sadašnje situacije, tako da nije posredi neki bigotan moralistički stav. Klasna situacija u ovdašnjim novim zemljama je takva da imamo ili lokalnu buržoaziju i kapitaliste, što je u nekoj meri slučaj i sa Hrvatskom i sa Slovenijom ili već imamo kompradorsku buržoaziju kao vladajuću klasu koja sama nije privredno sposobna, ali odrađuje funkcije za transnacionalni kapital, od policijskih do organizovanja lokalne eksploatacije te za nagradu zadržava jedan deo novca koji u glavnini izlazi iz zemlje. Hrvatska i Slovenija se još nisu do kraja razvile u tom smeru, još uvijek imamo veliki deo lokalne kapitalističke klase, ali i dalje ne znamo koliko su sposobne da organizuju lokalnu ekonomsku politiku. U Sloveniji se nakon poslednje krize priprema ulazak stranog kapitala, što znači izvlačenje budućeg viška vrednosti iz zemlje i odmicanje domaćih ljudi iz prostora odlučivanja o investicijama. Zapravo uopšte ne treba izaći iz kapitalističkog okvira da bi se uvidelo kako je to apsolutno pogrešna strategija. Kako biste danas, nakon spomenute globalne krize i posrtanja kapitalizma, rabili ili parafrazirali sintagmu da “bauk komunizma kruži Europom”, tj. zapadom ili čak svetom? - Pre bih rekao da kruži bauk levičarstva. Komunizam je ipak prerigidna ideologija, a njegove novije inspirativne varijante počinju sa trockistima. Oni koji su već u kasnim dvadesetim i tridesetim godinama prošlog veka započeli sa odmicanjem od ortodoksnog komunizma i koji su uvijek bili u kritičkoj poziciji prema vladajućim komunističkim partijama predstavljaju onu korisnu tradiciju od koje možemo da promišljamo buduće leve alternative. Danas to ide prema ekolozima i drugima koji nose određenu imaginaciju autentične levice, ali generalno nam je potrebno omasovljenje pokreta bazirano na toj imaginaciji. Imaginacije još ima, dakle, ali šta ćemo sa organizacijom? - Pa, barem u Sloveniji, govoreći u tom smislu, najsposobnija masovna sila su sindikati, kao tradicionalna radnička formacija iz 19. veka. Možda je to iznenađujuće, ali oni i dalje imaju određenu snagu organizovanja radništva. U Hrvatskoj baš i ne, zapravo smo vrlo razočarani njima, budući da služe prvenstveno pacifikovanju klasne energije. Bojim se da moramo prvo njih da osvojimo, a tek onda da krenemo dalje. - Biće da ste u pravu, nažalost. Čuo sam za to, čuo sam da im ljudi zvižde, ali dobro je za početak makar i to da zvižde, sve dok se ne uspostavi neki novi i bolji odnos. Vaša je stara teza da se ne treba govoriti o raspadu nego o uništenju Jugoslavije, kao aktivnijem i osveštenijem procesu. Vaš kolega i sunarodnik Slavoj Žižek u vreme tog uništenja zastupao je vama suprotstavljenu poziciju. Dok ste se vi zalagali za očuvanje zajedničke države u nekoj novoj formi, on je tvrdio kako je reč o potrošenoj supstanci koju bi trebalo pustiti da propadne do kraja. Kako se danas slažete? - Naša deca su školski drugovi, pa se već i zbog toga Žižek i ja često viđamo. U dobrim smo odnosima, a deca u još boljim. Teško komentarišem njegove stavove, ali u poslednje vreme ionako imam problem s političkom filozofijom uopšte, a to se ne tiče samo Žižeka, nego i Alaina Badioua, Jacquesa Rancièrea, Etiennea Balibara i drugih. Ta politička filozofija, naime, retorički je efikasna, ali za moj ukus previše redukcionistička. Ona nema analitičku snagu, svodi se u velikoj meri na nekakav moralizatorski diskurs, iako može imati i neke efekte. Opet, veoma je ograničena, npr. sad je moda da se francuski filozofi zalažu za ideju ili, kako kaže Badiou, hipotezu komunizma, što je politički stav, ali bez ikakvog učinka na realne političke procese. Čini mi se da je tu ipak potrebna teorijska analiza, što spada u žanr društvene teorije. Odnosno, da budem malo provokativniji, istorijskog materijalizma. Novosti, Zagreb http://standard.rs/vesti/36-politika/4497-rastko-monik-kolonizacija-je-poela-jo-u-staroj-jugoslaviji-.html?fbc_channel=1#{%22id%22:0,%22sc%22:%22http://www.facebook.com/xd_receiver_v0.4.php%22,%22sf%22:%22loginStatus%22,%22sr
_______________________________________________ SIM mailing list [email protected] http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
