POGLED SA ISTOKA - ELENA GUSKOVA: USITNJAVANJE SRPSKOG PROSTORA JOŠ NIJE ZAVRŠENO
utorak, 18 maj 2010 13:41 Branka ČULJIĆ Kroz mnogo godina nepravde i kažnjavanja srpskom je narodu poljuljana volja za borbu za pružanje otpora Ruska istoričarka Elena Guskova decenijama se bavi srpskim i balkanskim temama. Direktor je Centra za izučavanje savremene balkanske krize u okviru Instituta za slavistiku Ruske akademije nauka. Član je i Srpske akademije nauka i senator Republike Srpske. Objavila je desetine knjige o raspadu Jugoslavije, u kojima dokumentovano svjedoči o ulozi stranog (presudnog) i domaćih (pomoćnih) faktora u tom procesu. Kako danas vidite samostalnu Crnu Goru? - U ruskim bajkama postoji priča o braći kojima, kada su zajedno, niko ne može ništa. Braća više nisu zajedno, pa je sada Crna Gora postala mala, slaba i niko ne može da je zaštiti. Varaju se ako misle da za nju nema opasnosti. Crna Gora ima more na koje NATO gleda planirajući tamo svoje vojne baze. Ona ne želi da ratuje, ali u svojim grudima ima albanski faktor, koji će za izvesno vreme naći varijantu po kojoj će crnogorska državnost morati da se deli sa njima. Albancima će i to biti malo, želeće otcepljenje od Crne Gore. Treća opasnost je Turska, koja sve više dobija ulogu mentora za Balkan. U prošlosti su slavni crnogorski junaci proterivali Turke sa svoje teritorije, i danas slave te pobjede. U budućnosti će morati drugačije da se ponašaju. Crnogorci će ratovati za interese Amerike u Avganistanu, Iranu i gde zatreba, već su tamo neki otišli da budu topovsko meso. Kako će se odvijati stvari na ekonomskom i političkom nivou? - To će ići vrlo teško. Ekonomski, Crna Gora je mala i slaba. Ona ima razvijenu strukturu kada se radi o obrazovnom sistemu, ali gde će mladi ljudi naći posao. Ranije su se zapošljavali po čitavoj Jugoslaviji, najviše u Beogradu i po Srbiji. Crnogorskim vlastima to više nije u interesu, ostaje im neko drugo inostranstvo i gubitak ljudskih resursa. Nisam ekonomista, pa ne bih dalje o tome, ali je sasvim sigurno Crna Gora osamostaljenjem više izgubila nego dobila. Zapravo, na dobitku je njihova politička vrhuška, a običan svet je samo na gubitku. U Crnoj Gori je, kao i u Srbiji, aktuelna priča o ulasku u NATO. Vlast bi, taman kao i u Beogradu, želela da izbegne referendum o toj delikatnoj temi. - Moraće, ipak, da organizuju referendum, mada nisu pitali narod kada su predali zahtev da uđu u NATO. To je velika greška, jer nikada nijedan Crnogorac nije pucao na Istok, a krajnji cilj i meta NATO je Rusija. Tako će se desiti da Crnogorci budu u prvim redovima NATO osvajanja Rusije. Više ne važi ono „nas i Rusa 200 miliona“, sada im je uzdanica NATO, koji treba da čuva Crnogorce u slučaju opasnosti. A čuvaće ih isto onako kako je čuvao Makedonce 2001. od Albanaca. Znači - nikako. Mi smo u Institutu analizirali makedonski slučaj, izdali smo jedan od predviđena četiri toma posvećena Makedoniji. Videli smo kakav je bio rezultat NATO „odbrane“ Makedonaca. Makedonci su morali, po dikatatu Zapada, da promene svoj ustav, da daju Albancima sve prerogative vlasti koje ih vode ka nezavisnosti. Sigurno će je ostvariti, a istim putem krenuće i Albanci u Crnoj Gori. Institut na čijem ste čelu je radio istraživanje o uticaju albanskog faktora u razbijanju Jugoslavije. Dokle ste došli? - Objavili smo četiri toma dokumenata koji obuhvataju period od Prizrenske lige do 2010. godine. Kroz te dokumente obelodanjeno je sve što rade Albanci, njihovi ciljevi i metode. Kosovo je prva stanica na putu do Velike Albanije, slede Makedonija, Crna Gora, sever Grčke i jug Srbije. Oni, naravno, te ciljeve ne mogu da ostvare sami, ali zato imaju dobre tutore. Videli ste kako je prisustvo NATO na Kosmetu 1999. godine stvorilo idealne uslove, neku vrstu staklene bašte za gajenje i procvat albanskog terorizma, za etničko čišćenje Srba i uništavanje srpskih kulturnih i istorijskih tragova. Gde god dođe NATO, stvaraju se protektorati ograničenog teritorijalnog i političkog suvereniteta. Kako se desilo da NATO postane naša sudbina? - Na početku balkanske krize NATO je glumio želju za promenom svoje vojne u humanitarnu i mirovnjačku ulogu. UN im je pri tome poslužio kao pokriće. Od septembra 1992. godine, počinje proces etapnog „ozakonjenja“ mesta i uloge te organizacije u strukturama mirovnih snaga. I već prva njihova aktivnost, odnosno ostvarivanje zadataka vojnog karaktera u okviru mirovnog plana, pokazala je pravo lice NATO. Otkad se na mirotvoračkom balkanskom horizontu pojavio NATO, koncepcija mira je postala vojnički primitivna: najprije otvori vatru, a potom počni da pregovaraš. Pred početak vazduhoplovnih udara u Bosni, iz njihovog briselskog štaba akcija je trijumfalistički označena kao ponovno rođenje NATO. Njihove akcije protiv tamošnjeg srpskog naroda pokazale su vojnu suštinu pakta kao i njegovu usmerenost samo protiv jednog naroda na Balkanu. Zašto su se okomili baš na Srbiju i srpski narod uopšte? - Dvadeset godina Zapad je uporno uništavao jednu državu i jedan narod. U toj borbi protiv srpskog naroda NATO igra ulogu oruđa. Svet nikada nije zauzimao tako nepravedan stav u odnosu na ceo jedan narod. Srbiju su optužili za hegemonizam, za velikosrpske ambicije, za želju za stvaranjem velike Srbije na račun drugih naroda. Sve velike laži. Zbog specifičkne istorijske uloge Srbije na Balkanu, vladari sveta su se potrudili da oslabe srpsku državu - prvo iznutra, zatim teritorijalno i onda duhovno. Posle neuspeha takve strategije, pokušali su da vas unište i fizički. NATO nije bio pobednik u ratu jer nije uspeo da uništi tadašnju jugoslovensku vojsku niti da slomi borbeni duh vojnika i oficira. Kao i mnogo puta ranije kada su u pitanju Srbi, pobeđeni ste u miru. Ono što danas pokušavaju da vam urade graniči se sa potpunim fizičkim uništavanjem jedne nacije. Mora da postoji neki dublji razlog za neviđenu agresivnost Zapada? - Razlog je jasan: Srbija je smetala. Prvo je SFRJ smetala time što je bila jedna od najjačih i najvećih država na Balkanu. Zatim je SRJ bila smetnja time što je sačuvala svoju vojsku, time što je bila i ostala „tvrdoglava“ i nije se potčinjavala planovima NATO. Sve balkanske države su ispred sebe imale samo dva puta. Prvi je bio - ne protiviti se, prihvatiti saradnju sa Alijansom i ispunjavati sve njihove uslove. U tom slučaju Zapad bi diktirao svoje tumačenje demokratije i federativnih odnosa, davao bi instrukcije za upravljanje državom, političkim strankama, sam bi postavljao i smenjivao rukovodstva. Ovim putem su krenule sve države osim SRJ. Da su Srbi pristali da idu tom stazom, njihove zemlje bi bile podeljene mirnim putem. Proklamovati svoje interese i boriti se za njih, bio je drugi put. To je bio izbor Srbije u Rambujeu. Da je tada SRJ prihvatila ultimatum NATO, bila bi okupirana čitava država. Ovako je Srbija, ipak, uspela da sačuva deo svoje teritorije. Zbog ovakvog izbora, Jugoslavija se srela licem u lice sa agresorom i bila je kažnjena da bi drugi videli šta ih čeka ako ne budu poslušni. Zaključujem da su baš rodoslovlje Srba, njihovo poreklo i istorijski karakter, hrabrost i junaštvo, predstavljali glavnu prepreku na putu novih svetskih vladara. Kako danas vidite stanje srpskog naroda? - Kroz mnogo godina nepravde i kažnjavanja srpskom je narodu poljuljana volja za borbu za pružanje otpora. Srbi su sami, bez podrške sa strane, izdržali napad NATO-alijanse, sa ogromnim borbenim potencijalom. Posle toga, bilo je mnogo lakše nastaviti sa njihovim uništavanjem. Tako je došlo do promene vlasti 2000. godine, što je rezultat operacije koju su pripremile specijalne službe sa Zapada. Potom je bilo lako uništiti Jugoslaviju, na čijem se čelu našla nova poslušna vlast, kao i ostvarenje svega onog što je bilo nemoguće u vrijeme nepopustljivog Miloševića. Sve u čemu Zapad nije uspeo u Rambujeu i bombardovanjem ostvareno je 2005. godine, kada je potpisan sporazum između SCG i NATO o „kopnenim linijama komunikacije“, kojim se reguliše tranzit NATO vojske i opreme preko teritorije Srbije i Crne Gore. NATO tada postaje najpovlašćeniji korisnik aerodroma, morskih zaliva, puteva i pruga, kasarni, informacionih i komunikacionih sistema. I to „do završetka svih operacija održavanja mira u regionu Balkana!“ Tako je stvorena mogućnost dopunskog smeštaja NATO vojske na Balkanu, njihove dislokacije i peregrupisanja za dalje prebacivanje na istok. Balkan postaje mesto stalne dislokacije NATO. Nivo državnog suvereniteta Srbije postao je veoma nizak. Nemoguće je uostalom sakriti da alijansa rukovodi procesima koji guše samostalnost i nezavisnost balkanskih slovenskih naroda. Svedoci smo još uvek nedovršenog procesa usitnjavanja i smanjenja tog prostora. Nedavno ste se, kao direktor Centra za izučavanje savremene balkanske krize, obratili pismom poslanicima Skupštine Srbije u vezi sa rezolucijom o zločinima u Srebrenici. Zašto? - Srebrenica je postala predmet političke spekulacije o srpskoj krivici. Uprkos tome što se pojavljuje sve više podataka da je Srebrenica isplanirana i dobro izvedena operacija zapadnih specijalnih službi. Laž o Srebrenici se širi po svetu ogromnom brzinom i boriti se sa njom postaje sve teže. Muslimansku verziju žrtava niko i ne pokušava da proveri, svi je prihvataju kao aksiom. Ipak, podaci o broju žrtava nisu potvrđeni činjenicama, slika događaja iz jula 1995. godine ostaje nejasna, podaci protivrečni, a mnoge optužbe izmišljene. Mi smo u Institutu organizovali međunarodnu konferenciju posvećenu Srebrenici, na kojoj je učestvovalo više od 30 naučnika iz raznih zemalja. Prvi put su pravnici, istoričari, patologoanalitičari, demografi i istraživači iz drugih oblasti, analizirali brojne podatke, pronašli su mnoge protivrečnosti u zvaničnoj verziji, prikazalli su novu metodiku istraživanja broja žrtava. Svi događaji su stavljeni u istorijski kontekst, otvoreni su novi aspekti događaja koji menjaju opštu sliku dešavanja. To je dalo mogućnost da se drugačije gleda na problem Srebrenice i da se počne sa preispitivanjem oficijalne verzije. Ipak, predsednik Srbije je požurio sa nalogom parlamentu da usvoji sramnu rezoluciju o Srebrenici. - Srbija nije smela da žuri sa priznanjem svoje navodne krivice i sa izvinjenjem, sve dok okolnosti u vezi sa događajima u Srebrenici ne budu razjašnjene i dostupne javnosti. U suprotnom to biti težak teret i optužba na plećima čitavog srpskog naroda. Ta rezolucija će postati potvrda NATO verzije o krivici Srba za sve što se događalo na Balkanu 90-ih godina i opravdanje za bombardovanje 1999. godine. Sada je glavni zadatak da se ispita taj složeni period iz rata u Bosni i Hercegovini, provere sve činjenice, pokažu novi podaci, medicina i pravna nauka treba da sprovedu analizu dokumenata… Treba obelodaniti uzročno-posledične veze prethodnih događaja koji se odnose na uništavanje srpskog življa. Jednostavno, neophodno je dati svetu pravednu sliku događaja u Srebrenici. Još su živi svedoci i učesnici tih događaja, progovorili su holandski mirotvorci, svoja istraživanja objavljuju i naučnici na Zapadu. Ne treba srpski narod da snosi odgovornost za ono što nije uradio. Dokle će srpsko rukovodstvo da se izvinjava i ponižava podrivajući tako samopopštovanje naroda? Posle takvog samouništavanja, sutra niko neće otići da brani otadžbinu, neće štititi svoju zemlju i boriti se za njenu nezavisnost. Centar za izučavanje savremene balkanske krize spreman je da ujedini snage sa srpskim naučnicima i naučnicima iz drugih zemalja da se konačno prouči slučaj Srebrenica. Nisam sigurna da su srpski naučnici spremni za to. Fond Slobodan Jovanović, Beograd http://standard.rs/vesti/36-politika/4567-pogled-sa-istoka-elena-guskova-usitnjavanje-srpskog-prostora-jo-nije-zavreno-.html
_______________________________________________ SIM mailing list [email protected] http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
