Извор : Недељник „ПЕЧАТ“ бр. 114, 14.05.2010.године
Пише ДРАГОМИР АНТОНИЋ Бизгови, школско васпитање и продаја имовине Неколико бизгова докопало се власти и уз помоћ себи сличних бизгова из сенке, одлучило да распрода оно што су други стотину година стварали да би омогућили својим потомцима да живе боље него остали људи у тадашњој Европи Да јој није стало до државе Србије власт то свакодневно показује и доказује. Кад јој није стало до државе што би јој стало до њених институција. Све што има да се разори разорено је. Што није разорено, продато је. Што је преостало - продаће се. Могу мудри људи, стручњаци, жене, деца, старци запомагати, доказивати, указивати, рачунице изводити да се не сме „Телеком" продавати, али не вреди. СВОЈЕ НЕ ДАМ, ТУЂЕ ПРОДАЈЕМ Неколико бизгова докопало се власти и уз помоћ себи сличних бизгова из сенке, одлучило дараспрода оно што су други стотину година стварали - копали канале, дизали бандере, кости ломили, инвалиди постали, хлеба и масти јели, да би омогућили својим потомцима да живе боље него остали људи у тадашњој Европи. Ко не верује нека упореди стање у телефонији шездесетих и седамдесетих годинау Грчкој, Бугарској, Румунији, Албанији са ондашњом Југославијом. Они који су седамдесетих година путовали на Свету Гору јављали су се својима из Солуна. Следећи телефон је био код Јаниса у трафици у Уранополису, који је радио ако није претходних дана било ветровито. Кад упитате поменуту господу, осионе бизгове, кад већ воле да приватизују, то јест продају, зашто не продају сопствене станове? Станове умрлих родитеља и њихове викендице у које ретко залазе јер немају времена да их користе? Наслеђену земљу коју не стижу да обраде? Зашто једноставно све што не доноси, или доноси мали приход, не продају макар и испод цене, па нека имовином управља неко ко уме добит остваривати? Зашто оно што препоручују другима да ураде, или да се уради са заједничком имовином, не ураде сами са својом имовином? Они се мало замисле, а онда изјаве да јесте да им имовина ствара расходе, али то им је од родитеља остало па не би продавали због успомена, а и они имају децу па ће можда једног дана кад прођу „лоша времена" (ко да је за њих икад било лоших времена) то њима бити од користи. Искренији међу њима кажу једноставно: „Што да продајем своје кад могу туђе". Ни паметном теци, ни будали остављај - волео је Танасије да цитира народну изреку у кафани код „ Боже Јапана“, када би се захуктала прича, у којој би неко покушавао да сопствени марифетлук оправда бригом за децу. Не би због себе, него мора због деце. Да се она не муче, као што се он мучио. Преживеће Срби и продају „Телекома“ и свега другог што је преостало, ако нечег још има. Ако не стигну да продају садашњи, продаће сутрашњи који у галопу долазе. Нека се припреми ЕПС, а затим и „Варош Капија“. Пребогати смо ми за ову памет коју данас имамо! ПОБЕДНИЦИ И ПОБЕЂЕНИ Нисмо се правилно развијали. Много смо радили на физичкој снази и сакупљању материјалних добара. И данас на сваком кораку има теретана, фитнес центара, све у служби обликовања тела. Просторије некад намењене литерарним, ликовним, уметничким, декламаторским секцијама издате су вежбачима бицепса и других мишића. Од силних дуваџија, пумпаџија, прдоја и осталих пувала, заборавили смо да негујемо и развијамо класичне људске вредности: част, поштење, дату реч, родољубље, милосрдност и солидарност. Постали смо као онај несрећни Матамута из Нушићеве аутобиографије. Што смо посејали то нам је и израсло. Путујући по српским селима имао сам прилике да почетком седамдесетих година у селу Вичи у Драгачеву, у честитој кући одавно почившег Луја Радовановића, слушам у том тренутку за мене, студента, занимљиву причу. Те 1970. и 1971. године почела су разноразна политичка и друштвена таласања. Победници су већ били помало уморни од власти и незадовољни односима који су тад владали, а који су били противни уверењима већине часних победника. Побеђени се нису због тога секирали, јер за борбу више нису били орни а боље од победника су видели какви се све облаци навлаче и шта ће се у будућности десити. И једни и други су знали по чијим леђима ће пуцати и ко ће цех платити. Ја нисам тад знао ништа. Много година касније разумео сам разговор који су тад на трему, било је лето, водили поменути Лујо, припадник ЈВ у отаџбини и следбеник Драже Михаиловића, и његов парњак, припадник НОВ-а и комуниста по уверењу. Своје овоземаљске дане приводили су крају, а као добри познаници нису имали потребе за много околишења. Водили су разговор - касније сам схватио да је он био намењен слушаоцима, а посебно мени студенту - о ратним и поратним темама. Победник је говорио о успесима, знањима и вештинама које су употребили да покрет развију и касније земљу изграде. Говорио је искрено и није величао постигнуто. Побеђени га је пажљиво слушао, и кад је победник завршио говор додао само две реченице: „Лако је било вама све то урадити кад вам је краљ васпитао омладину. Видеће ова деца шта ће се десити кад преузму власт они што сте их ви васпитали“. Нисам тад обраћао пажњу на те речи. Чиниле су ми се као виц. Сви смо се и насмејали. Касније сам ту реченицу слушао по београдским кафанама, али никад о њој озбиљно нисам мислио. Данас, кад су одавно на власти и васпитачи и деца коју су они васпитали, не вреди ми да размишљам о Лују и његовим речима. Иначе, наследници 124 фолксдојчера поднели су захтев за рехабилитацију њихових предака осуђених за ратне злочине. Лобисти су обезбеђени, а захтеви за враћање земље и надокнаду „штете“ уследиће убрзо. Великодостојници СПЦ у симфонији са челницима просвете и образовања из Шумадије учинили су велики корак ка екуменској сарадњи. Прихватили су методе католичке инквизиције. Добар почетак.
_______________________________________________ SIM mailing list [email protected] http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
