Медијски сјај и морална беда јавног сервиса европске Србије
Размере медијске, политичке и сваке друге окупације у којој живимо видљиве су на сваком кораку, али је најбоље огледало за ову појаву Дневник 2 Радио телевизије Србије, пропагандно гласило које се лажно представља као јавни медијски сервис Србије. Довољно је било погледати вести дана од 11. и 12. јула, па да свакоме ко није слеп и глув буде јасно шта су намере актуелног режима и његових медијских послушника. У недељу, 11. јула (има ли кога ко се није смео кладити у било које новце овога света) прва вест била је Сребреница и поклоњење председника Србије истинским злочинцима који су одговорни за смрт више хиљада Срба у сребреничком крају од 1992. до 1995. године. На главном медијском месту у Србији гласно се изговара никада доказана бројка од више од 8000 настрадалих у Сребреници, захтева хапшење Ратка Младића и ни једном речју не помиње медијска манипулација са истином о Сребреници нити злочини друге стране у грађанском рату. Морали смо сачекати да видимо вести за сутрадан, 12. јул, Петровдан, када се традиционално у Братунцу и околним селима обележава годишњица страдања Срба у овом крају од злочиначких хорди Насера Орића. То ни по коју цену није смела бити прва вест, већ је догађај дана морала бити посета премијера Турске Србији, међусобно укидање виза и отварање турског културног центра у Новом Пазару. Председник Србије је, наравно, морао бити у Поточарима 11. јула. И председник Србије поново није био у Братунцу 12. јула. Имао је преча посла – да отвара турске културне центре на дан када су Срби настрадали од муслиманске злочиначке руке, не први пут у новијој историји. Али је у Братунцу био премијер Републике Српске, који се није појавио у Сребреници, стављајући до знања да не жели да учествује у тој манипулацији жртвама нити да заборави српске жртве. Квинслишки режим у Београду одавно нема права на своје мишљење и вођење националне политике. Парадокс је у томе да се за такво нешто изборило политичко руководство Републике Српске која се налази под директним страним протекторатом. Значи да је то могуће и да то неко у Београду, из својих себичних властољубивих интереса, једноставно не жели. Држимо се оне народне пословице која каже да свако може шта хоће, али не може докле хоће, не одустајући да и даље активно и јавно тражимо пуну истину о Сребреници које још увек нема, посебно не на јавном медијском сервису европске Србије. У Београду, О Петровдану 2010. Информативна служба Српског сабора Двери http://www.dverisrpske.com/tekst/1859338
_______________________________________________ SIM mailing list [email protected] http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
