Diskretni heroji Ti ljudi ne stavljaju sebe ispred drugih, pa ih zato i nema u javnosti, u kojoj se forsiraju razni oportunisti, beskičmenjaci, ljušture bez ideala i morala
Baš pre neki dan češljao sam arhivu svojih tekstova na ,,Politikinom” sajtu i shvatio da su prošle već dve i po godine otkako pišem za ovaj list. Nikada sebe nisam doživljavao kao novinara, niti kao kolumnistu, jer sam, pre svega, počeo da pišem da ne bih poludeo. Prvi tekst pod nazivom ,,Da urlamo kada nas boli” nastao je u besu zbog otimanja Kosova i Metohije i velike nepravde koju nam je nanela međunarodna zajednica. Da sam ovaj tekst juče pisao samo nekoliko sati kasnije, verovatno bih dao i svoj komentar na presudu Međunarodnog suda pravde, iako ne verujem da će se situacija značajnije promeniti njenim donošenjem. U ovim vremenima, nažalost, pravda nije vrednost koja se puno baštini. Teško je poverovati da to piše neko ko se bavi advokaturom i ko je na fakultetu upravo odabrao smer međunarodnog prava, a potom se i uverio da međunarodno pravo postoji koliko i Deda Mraz i Baba Roga. Kako se onda boriti u svetu u kome skoro više ništa nije sveto? Kako pokrenuti ljude koji sve više postaju bezbožni, sebični, sujetni, apatični, zavidni? Ako posmatramo globalno, teško da mi iz Srbije možemo da ispravimo svetske nepravde. Ako se, pak, okrenemo samo svom dvorištu, a idealizujemo ostatak sveta, onda dolazimo do one fabrikovane priče da smo mi kao narod ,,stoka”, a da su svi ostali mnogo finiji i pošteniji. Pa šta onda da radimo – često je pitanje koje se ovde postavlja. Ni sam ne znam kako tačno glasi taj odgovor i nisam njegovu definiciju pronašao ni u knjigama, novinama, televiziji... Ono što znam je da se on nalazi duboko u nama, na dnu deponije mobilnih telefona i lažnih osećanja, kompleksa, prenaglašene individualnosti, umišljene slobode i modernosti. Samo smo ga, zbog stalne trke za uspehom, na trenutak zaboravili, kao što polako zaboravljamo kako da budemo ljudi. Svi Bekami i „Fifti Sentovi” ovog sveta postaju uzori našoj deci, umesto da ih vaspitavamo da budu skromni i časni. Zameramo našim roditeljima što nam u detinjstvu umesto pažnje i ljubavi nisu pružili više novca i lagodniji život. Preziremo siromaštvo i neuspehe drugih, jer želimo da kroz novac damo smisao sopstvenom životu koji odavno nema smisla. Živimo po šablonu jer smo tako videli od drugih, jer se tako nešto očekuje od nas. U takvoj atmosferi, gotovo je nemoguće bilo šta promeniti. Tu onda nema mesta ni za Kosovo, ni za svetinje, veru, kulturu, solidarnost, ljubav, porodicu, prijatelje. Bitka je unapred izgubljena, jer vojska ni ne postoji. U potrazi za odgovorom, imao sam sreću da upoznam devet predivnih ljudi sa kojima se godinama družim i pišem pesme. Zajedničkim snagama smo oformili ,,Beogradski sindikat” koji je s godinama potpuno premašio naša mladalačka očekivanja. Ponekad pomislim da nas je sudbina povezala, pogotovo što u tim ljudima nikad nisam video želju da se uživa u popularnosti i slavi, niti da se na zajedničke ideje okači cena. To mi je u teškim trenucima vratilo veru i nadu da su neke dobre stvari ipak moguće. Putujući starim kombijem po Srbiji i šire, upoznajući različite ljude i družeći se sa njima, shvatili smo da je ovaj svet ipak bogat poštenim i plemenitim ljudima koji i te kako vole svoju zemlju i veruju u njenu bolju budućnost. Ti ljudi ne stavljaju sebe ispred drugih, pa ih zato i nema u javnosti, u kojoj se forsiraju razni oportunisti, beskičmenjaci, stranački preletači, ljušture bez ideala i morala. Njihove slike nećete videti na naslovnim stranicama tabloida, niti ćete ući u njihov domaćinski dom sa rijaliti kamerama, ali će vam zato uvek rado otvoriti dušu. Oni vode svakodnevne borbe koje se ne prepričavaju po kafićima, niti se o njima piše u crnoj hronici. Oni su ,,diskretni heroji”, jer su uspeli da u nenormalnom vremenu ostanu normalni i ispravni i da ne dozvole da ih život pokvari bez obzira na sva moguća iskušenja. ,,Diskretni heroji” se ne nameću i ne insistiraju da su uvek u pravu, ali ostaju čvrsti i istrajni u borbi za svoje mišljenje i ideje. Oni vole svoj narod, umeju da ga dobronamerno kritikuju, ali ga uvek brane od svakog zlonamernika. To je onaj zdravi deo tkiva koji ovo društvo nije uspelo da zagadi. Njih ima mnogo više nego što mislimo, ali je zlo koje nije uspelo da ih pobedi navuklo maglu na oči mnogima koji ih ne vide. Upravo su oni odgovor na sva pitanja koja postavljamo i ideal ka kome svi treba da težimo. Možda nekome neće biti najjasnije šta sam želeo da kažem ovim tekstom, ali ako želi bolje objašnjenje, neka poseti sajt ,,Beogradskog sindikata” na kome može besplatno da preuzme naš novi album ,,Diskretni heroji”. Ovde nije reč o marketingu i zloupotrebi prostora u ,,Politici”, već o potrebi da se naglasi značaj ovog ideala kome smo i mi posvetili ceo svoj rad. Ako uopšte mislimo da zaustavimo sveopštu eroziju vrednosti i ponovo postanemo ljudi, moramo pod hitno da u sebi probudimo uspavanog ,,diskretnog heroja”. Feđa Dimović objavljeno: 23.07.2010. http://www.politika.rs/pogledi/Fedja-Dimovic/Diskretni-heroji.lt.html
_______________________________________________ SIM mailing list [email protected] http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
