Narodni front ili prezir naroda srpskog
Srpska Dijaspora 27.08.2010 15:54
I opozicioni politički lideri razumeli su da bez blagoslova iz evroatlantskih
centrala, niko u Srbiji ne može dobiti ni mrvicu vlasti, pa su požurili da i
oni svetu pokažu svoje evropsko lice i da prednjače u evroreformama
Po tumačenjima naših evroatlantskih aktivista u vladinom i nevladinom sektoru,
većina građana Srbije nema dilemu oko ulaska u Evropsku uniju. Doduše,
rezultati poslednjih izbora, ako se imaju u vidu predizborni programi stranaka
(2008), ne govore u prilog ovoj tezi, ali je SPS, u toku posleizbornih
marifetluka, prilagodio svoju retoriku (valjda i program) zahtevu da EU nema
alternativu, čak i ako ta jedina izabrana mogućnost predstavlja smrtnu presudu
za veliki broj građana Srbije. Naknadno su i opozicioni politički lideri
razumeli da bez blagoslova iz evroatlantskih centrala, niko u Srbiji ne može
dobiti ni mrvicu vlasti (koja je ovde osnovni izvor bogaćenja), pa su požurili
da i oni svetu pokažu svoje evropsko lice i da prednjače u evroreformama.
Zapitaćete se šta je tu loše? Zar nije svako od nas, odvajkada, bio dobrim
delom evropejac u duši, ako se pod ovim podrazumeva želja za uljuđenim i
uređenim načinom života u državi sa snažnim pravnim poretkom, gde su
ravnopravnost građana pred zakonom i dostojanstvo države prve i najvažnije
brige vlasti? U skladu s tim (i kao prirodna posledica toga) u takvoj državi bi
i privredni život bio razvijen, a stepen opšteg blagostanja visok.
HRABROST DRUGE SRBIJE
Ali svoje „evropejstvo“ Srbi treba da dokažu negiranjem integriteta sopstvene
države (ranije Jugoslavije, danas Srbije) pljuvanjem po nacionalnoj istoriji i
tradiciji, destrukcijom domaće ekonomije i predajom resursa (pre svega tržišta)
u ruke gospodara novog svetskog poretka. Prirodno, takvu Srbiju je moguće
konstruisati samo u uslovima bezakonja i despotije, kada se ološ lako penje do
moćnih društvenih funkcija, a mediji podržavaju i podstiču neobaveštenost,
prostakluk, nasilje i primitivizam.
Uostalom, čemu obrazovanje, vaspitanje i kultura, kada nam svetski žreci
neprekidno ponavljaju da u modernom „društvu znanja“ svako znanje zastareva u
roku od šest nedelja? I da je mnogo važnije razviti kod mladih „snalažljivost,
prodornost i liderstvo“, kao i novu vrstu poslušnosti („razumevanje
realnosti“), kao najpoželjnijih karakteristika modernih japija i političara.
Dobro zaklonjena iza oružja svojih mentora, kao i iza pretnji ekonomskim
sankcijama Srbiji (tzv. privrednim genocidom), Druga Srbija se često hvali
hrabrošću da baci u lice sopstvenom narodu evroatlantsku istinu o agresivnom i
zločinačkom karakteru srpske države i Srba, koji moraju razumeti i prihvatiti
da su pravedno kažnjeni za svoja nedela. Zato se srpska teritorija može
komadati, a Srbi hapsiti i nekažnjeno ubijati bilo gde, ne bi li se tako
ublažile frustracije nacija koje su Srbi okupirali (!?)
Ni vlast ni opozicija danas u Srbiji ne sme da podseti na istinu o građanskim
ratovima u Jugoslaviji devedesetih godina, kao i na brojne hajke na Srbe, koje
su evroatlantski saveznici podsticali u svim republikama raskomadane države. U
Srbiji je kvislinška vlast, dovedena posle dugotrajnih sankcija i vojne
intervencije, dobila zadatak da sve te hajke protiv Srba opravda, a da se
hajkačima izvini. I da, istovremeno, kao uzgred, stvori uslove da Srbija
postane slična brojnim banana-republikama širom sveta.
OTPOR OKUPACIJI
Druga (evroatlantska) Srbija očekivala je, dabome, nagrade od svojih mentora za
pokazanu hrabrost u borbi protiv interesa sopstvenog naroda. Ali kao i u mnogim
drugim delovima sveta, pokazalo se da se kvislinška vlast najlakše nagrađuje
sredstvima iz džepova domaćih poreskih obveznika, uz uvek zamahnut tomahavk i
pretnju ekonomskim sankcijama – u slučaju narodnog otpora.
Međutim, ponekad ova finansijska sredstva mogu da se pokažu nedovoljna, pa
gospodari sveta moraju da preporuče (i tolerišu) svojim marionetama dopunske
izvore: šverc duvana, droge, oružja, ljudi i njihovih organa… Da li vam ovi
modeli izgledaju poznati? A ako se marionetske klike suviše osokole i pokažu
težnju da otkažu poslušnost mentorima, uvek se mogu po njih poslati spretni
komandosi, a sve u sklopu međunarodne borbe protiv kriminala.
Osnovno pitanje koje postavljaju slobodoljubivi ljudi u Srbiji glasi: da li je
moguć uspešan otpor ovakvoj vrsti okupacije? Mnogi su skeptični, u strahu da se
i novi „oslobodioci“ ne pridruže koloni „narodnih usrećitelja“, koji su
usrećili jedino sebe i svoje najbliže, a narodne mase bacili u još dublju bedu.
S druge strane, vlast skoro otvoreno priziva i podstiče talas terora (i druge
nasilne oblike otpora), pošto zna da u takvim manifestacijama najviše stradaju
nevini, a odlučujuća sila, javna i podzemna (kriminalna), ipak je u rukama
vladajuće „elite“. Strani konsultanti ukazuju (umirujuće?) da je teror sastavni
deo slike mnogih „demokratija“ formiranih pod brižnom rukom SAD-a širom sveta.
Zato se, u postojećim prilikama, kao oblik otpora nameće nenasilna (a javna),
manifestacija narodnog prezira. Ona bi pokazivala, često i svuda, da se
evroatlantska vlast u Srbiji oslanja na golu silu, kao i na predizborne,
izborne i posleizborne obmane i prevare. Postoje li dobrovoljci za ovaj front
http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=13638
_______________________________________________
SIM mailing list
[email protected]
http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
