"Политика" је, у броју од 14. септембра 2010, објавила опширан чланак, на првој и седмој страни, да ће се књижевни језик у Србији звати - српскохрватски. Чудно је да су то предложили и о томе донели одлуку најпознатији данашњи језички стручњаци у Србији, јер такав језик не постоји. Реч је о измишљеном језичком имену на тлу Аустроугарске - у 19. столећу, а ту измишљотину су прихватили државници и језички стручњаци у Србији и Југославији. Филолошка наука код Срба, нажалост, ни данас, није досегла умеће - да образложи да је немогућ језик под именом "српскохрватски", као што је немогућ језик под именом "францускопортугалски", или "енглесконемачки", или "пољскочешки"...
Да не би читаоци помислили, да полемишем из политичких разлога, држаћу се само филолошких чињеница. Наши стручњаци објашњавају, да се српскохрватски језик састоји од три дијалекта: штокавског, кајкавског и чакавског. Велика је нелогичност у овој дефиницији. Тај "кајкавски дијалекат" не говори нико од Срба. Ако је тако, како он може бити дијалекат језика којим говоре Срби? Даље, тај "кајкавски дијалекат" је скоро истоветан словеначком језику. Па кад је тако, зашто и словеначки није један од дијалеката језика којим говоре Срби? Има још овако незгодних питања за наше језичке стручњаке. Ево, бугарски језик је ближи српском језику, него што је "кајкавски дијалекат" - па зашто онда и бугарски није пети дијалекат језика којим говоре Срби? Још једноставније питање - и македонски је ближи језику којим говоре Срби, него "кајкавски дијалекат", па зашто није и он шести дијалекат језика којим говоре Срби? Зашто је прихваћена неистина - да нема хрватског језика. Уствари, то што се у филолошкој науци Југославије звало "кајкавским дијалектом" - то је хрватски језик. Говорио се на земљи која се звала хрватском и у народу који је себе звао Хрватима. Многи данас не знају, да је он био књижевни и државни језик у Краљевини Хрватској (обухватала само Загорје), која је била у Аустрији, па у Аустроугарској. На њему су писана и књижевна и научна дела и на том језику ће, делимично, писати и хрв. књижевник Мирослав Крлежа - у 20. столећу. Тај хрватски језик је, одлуком власти у Бечу, проглашен само дијалектом - одузет му је статус језика? Зашто? А на њему је већ било написано толико уметничких дела и преведена најзначајнија остварења с немачког, италијанског, енглеског, француског и руског? Али, занимљиво је - статус језика се одузима и српском језику - он се проглашава "штокавским дијалектом". А пошто су српски језик реформисали филолози (Вук Караџић и други) који су живели у Аустрији и Аустроугарској, они су мирно прихватили ову језичку подвалу. Зашто је требало два језика (различита међусобно - као и билокоја два словенска, или билокоја два романска језика) прогласити дијалектима? Једноставно, зато што је сваки од језика у Европи имао више дијалеката, па је држава одлучивала који ће од њих изабрати за службени, а остале престати да користи. Италијани су имали десетак дијалеката - девет су одбацили. Тако су Аустријанци направили симулацију исталијанског поступка у филологији - прогласиће "штокавски дијалекат" књижевним језиком, а "кајкавски дијалекат" ће бити избачен из службене и књижевне употребе. И хрватски језик престаје да се користи - тај хрватски језик, којег прогласише, да поновимо, "кајкавским дијалектом". А да би се то прикрило, српски језик (који је прозван "штокавским дијалектом"), истовремено је означаван само као "народни језик", или као "језик Срба и Хрвата", или као "заједнички језик", итд. Све дотле док се није почео звати "српски", или "хрватски" и "српскохрватски" и "хрватскосрпски", па, на крају: "хрватски". (Рекао сам, да нећу овај филолошки проблем решавати с политичке тачке гледишта, али се морам осврнути на аустријски разлог - за уништавање хрватског језика. Схваћено је у Бечу, да ће помоћу српског језика (названог и хрватским) придобити у хрватску нацију Србе католике - насељене у БиХ, Далмацији, Истри и Војној Крајини. На српску жалост, успели су у томе). Остало је да видимо шта је то "чакавски дијалекат". Наравно, ни ово није дијалекат, али није ни језик - како су то "штокавски" и "чакавски" дијалекти. Чакавштина би се могла одредити као локализам српског језика (појава позната у филолошкој науци). Један од локализама српског језика имама и око Лесковца, примера ради. Овога је била свесна проф. др Нада Клаић, хрватска историчарка. Видела је да језик на отоцима Јадрана није сродан језику у Загорју и Загребу. Посебно је била свесна тога - када је имала у рукама документа Средњег века, писана на отоцима или на обали Јадрана. Био је то српски језик. Да би то прикрила, она је у своје историјске књиге (кад је описивала та документа) обавезно истицала - да су писана на "штокавско-чакавском дијалекту". Тиме је упутила филологе - да је чакавштина чедо српског језика, јер "штокавштина" нема порекло у Хрватској (у Загорју и Загребу). На крају, да споменем - УНЕСКО је задужен да сачува од изумирања угрожене језике у свету, јер је сваки од њих део светске културне баштине. Посебно је то хрватски језик, јер припада групи словенских језика. Али, нажалост, нико га није пријавио УНЕСКО-у, да је пред ишчезнућем, па га нема на списку угрожених језика. Надам се, да ће уредници рубрике "Међу нама" објавити овај осврт на српски и хрватски језик, уз извињење што је текст мало преопширан. Слободан Јарчевић, књижевник 11160 Београд, Миријево, .
_______________________________________________ SIM mailing list [email protected] http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
