Добрица Ћосић зна истину о Дражи <http://www.pravda.rs/2010/09/14/dobrica-cosic-zna-istinu-o-drazi/>
Друштво <http://www.pravda.rs/category/drustvo/> | 14. септембар 2010. | 19:51 _____ Председник управног одбора „Српске банке“ у Загребу, основане 1895. године, Михаил Шашкијевић, иначе пензионисани професор математике, који живи у Чикагу, много детаља о убиству вође Равногорског покрета описао је у свом извештају који је штампан као књижица под насловом „Злочиначка убиства –од ђенерала Михаиловића до Андрије Хебранга“. Иако рођени Дубровчанин, овај, још увек крепки осамдесетогодишњак као припадник Југословенске војске у отаџбини био је затвореник у тамници на Ади Циганлији током јула 1946. године. За „Правду“ каже да су у извештају наведене појединости из његовог сећања, али и сведочења неколицине других очевидаца. Укратко, ђенералу Михаиловићу је у затвору пребијена кичма, довучен је до спољашње стране зида тамничког дворишта. На унутрашњој страни, уз сам зид, била је велика септичка јама, а на спољашњој страни плитка кречана. Доведени су немачки заробљеници (или неки други људи), који су избацили креч, затим пробили земљу испод зида да би у ту, сада повећу јаму, исцурила садржина нужничке јаме. Ђенералу је испаљен метак у потиљак и затим је бачен у ту јаму, то јест у фекалије затвореника тамнице на Ади Циганлији. Ту исту судбину је неколико минута касније доживело шест или седам затвореника који су били осуђени на смрт. Седми је можда био шеф београдске полиције Драги Јовановић, који био чуван још извесно време, али о томе не знам ништа. Напомињем да смо сви чули хице, а морам да кажем да је и цео Београд знао за ове егзекуције, јер је у тој тамници тада било око 200 затвореника, и они су о свему отворено говорили. Шта се касније дешавало са том јамом? – Крајем јула сам био пребачен у радни батаљон. Међутим, разговарао сам са другим сведоцима или сам био упућен на друга сведочења, те ми је познато да је око шест месеци касније у исту септичку јаму био бачен немачки генерал Лер, а две године касније и тело партизанског генерала Арсе Јовановића, информбировца. И за то постоје сведоци. Затвор је напуштен и једно време су у њему становали милиционери, а касније је био срушен. Сва земља са тог дела Аде Циганлије је булдожерима „ошишана“ и пребачена на насип који сада везује Аду Циганлију и Чукарицу. Кости тих људи су биле годинама изложене распадању, у фекалијама помешаним са кречом, и сталним плављењем реке Саве. Ако је и после тога нешто остало, онда је то разбацано под насип од Аде до Чукарице. Нема изгледа ће ико икада наћи било какав траг тих злочина. Зашто сте у вашем извештају споменули Хебранга? – Када је пре десетак година породица Хебранг затражила преко хрватске амбасаде у Београду обавештење о земним остацима Андрије Хебранга, власти у Београду су одговориле да им ништа о томе није познато. Тек онда, ниоткуда, долази неки Љубо Лазаревски, који тврди да је он лично видео када је Дража био стрељан. Лазаревски је такође „видео да је на стрељање вођен Младен Жујовић“, који је у то време живео у Паризу (био је ожењен једном рођаком генерала Де Гола); затим је „видео“ да су Дражу обријали, окупали, да га је лекар прегледао и да су му дали чисту кошуљу… Новинари који су раструбили ту причу морали су да схвате да Лазаревски лаже и, штавише, да није добро научио како да лаже. Међутим, то се преносило по новинама а новинари су се клели у истинитост те приче. Неком је то било потребно и неко је то плаћао. Зашто баш тада, када су синови Хебранга тражили гроб свог оца? Једини одговор је да је цела прича измишљена да би се одвукла пажња од места злочина. Тело Андрије Хебранга мора да је негде, а ако није у истој јами са ђенералом Михаиловићем, зашто они који то знају то не кажу? Плаше се Хрвата? Нажалост, да, боје се! Међутим, у том злочину испрљали су руке и Хрвати и Словенци. Изгледа да се сада сви плаше свих, јер сваки од учесника зна прљавштине оног другог. Заправо, боје се жалосне и језиве истине. Ко су ти који то знају? – У архивама нема ничег, јер се ништа није никада ни записивало. Све архиве света су непотпуне. Међутим, без околишења ћу именовати неке особе које су дужне да кажу истину. То је, на првом месту, Добрица Ћосић. Обратите се државном секретару Хомену и питајте њега зашто није разговарао са Ћосићем. Уосталом, ко вама брани да се сами обратите Ћосићу? Он је чврст карактер и неће вас лагати. Даље, где су сада ти милиционери који су својим очима видели када су „Дражу вукла два официра јер није могао да хода“? То су тада били младићи из околине Лесковца, потражите их. Зашто Хомен то не чини? – Не може ни он, ни други чланови те комисије. Како неко може да каже Србима ту стравичну истину – да су сами Срби симбол српства бацили у говна? Или Хрватима да каже да је Хрват Јосип Броз, уз помоћ Крајачића, Бакарића, Блажевића и Манулића, бацио њиховог националног комунисту у исту септичку јаму, поред ђенерала Михаиловића? А шта да кажемо за Еду Брајника, Словенца који је увео научни начин мучења затвореника? Па, како ви имате храбрости да то кажете? – Дужни смо да нашој деци кажемо истину. Ни породица, ни нација не могу опстајати на легендама и лажима. Чињенице лако доступне Где може да се набави тај извештај? – Има га Народна библиотека Србије, а имале су га и неке књижаре у Београду. Ако неко не може да га набави, нека ми се слободно обрати и послаћу му електронском поштом ( shaskevich <mailto:[email protected]> ). Свако је слободан да објави, било цео извештај, било делове. Испод људског достојанства је да неко на рачун тих убистава зарађује новац. Драган Башовић http://www.pravda.rs/2010/09/14/dobrica-cosic-zna-istinu-o-drazi/
_______________________________________________ SIM mailing list [email protected] http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
