|
Propast Jugoslavije i zanemarena zaštita SrbijeAkademija je stvaranje novog državnog bastarda dočekala u dremežu i veri da se nije dogodilo ništa važno, ne shvatajući u kakvoj smo se opasnosti nečinjenja zadesili Ulazimo u zamoran ciklus izbora novog Izvršnog odbora Srpske akademije nauka i umetnosti upravo u trenutku kad je nestala po srpski narod fatalna tvorevina zvana Jugoslavija. Nažalost, mi u njenom blagovremenom napuštanju nismo učestvovali. Naprotiv, ostali smo joj do kraja zatucani vernici i servilne sluge i dočekali da zajedno s njom propadnemo. Žmureći na životne promene i ne slušajući opomene, doživeli smo da nam bivši predsednik, koga smo zbog zločina prema nama sami morali pozvati na pravosudnu odgovornost, dopadne na međunarodni sud kao ratni zločinac, a mi kao narod dođemo u opasnost da nas svet pravnim aktima na dug rok izopšti iz civilizacije kao gubave agresivce nesposobne za život u miru i demokratiji. Sada ćemo videti da li ćemo iz ruševina Jugoslavije početi nekako da se izvlačimo - a ko zna da li ćemo u tome uspeti i kada ćemo uspeti - ili ćemo zbog njene ružne sudbine, kao sažaljenja dostojne suklate, samo i dalje zapomagati i lice nagrđivati. Iako s nevelikom nadom, ovo izgovaram sa željom da u naš budući Izvršni odbor uđu ljudi koji imaju spoznanje i svest da je svojevremeno opredeljivanje za Jugoslaviju značilo projektovanu propast za Srbiju, da je Srpska akademija u pripremi i negovanju te propasti dosta učestvovala i da je nužno da u svom shvatanju načini zaokret. Naš dosadašnji Izvršni odbor, moram sa žaljenjem dodati, takvu svest nije imao. A nisam siguran da ćemo i u ovom vučenju biti sposobni da izaberemo drukčije. Nezadrživa propast Evo, već dvadeset i dve godine, poštovani kolege, s ponosom i čašću nosim visoko zvanje člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Učinivši mi mnogo više od časti, Akademija me je pod svoj kišobran primila samo godinu dana posle smrti jednog zlog vukodlaka iz crtanog filma, koji je stotine hiljada ljudi zavio u crno, na čijim sam se zlokobnim listama nalazio tri decenije i čije su ustanove za zaštitu sopstvenog imena i dela bile u punom zakonskom zamahu. Ali za ovih dvadesetak godina pokušavao sam u Odeljenju jezika i književnosti i na našim skupštinama da objasnim da, po mom skromnom predviđanju zasnovanom iz istorijskom proučavanju, zajednička država Jugoslavija, obitavajući na telu Srbije kao njen opak i stalno nezadovoljan parazit, nezadrživo propada i da će, iscrpivši nosioca i osnivača, neminovno propasti, i to zajedno s njenom žalnom tovarnom životinjom. Srpska akademija je taj događaj morala da sagleda otvorenih očiju i da za nas preduzme zaštitne intelektualne mere. Nažalost, to se nije desilo. Svaki moj istup, čija su se nemilosna predviđanja ovako pogano potvrdila, akademici su dočekivali žučnim osporavanjem i optužbama za zle namere. I Akademija je rušenje ovog državnog bastarda dočekala u dremežu i veri da se nije dogodilo ništa važno. Ne shvatajući u kakvoj smo se opasnosti zbog svog nečinjenja zadesili, ona na taj način nije dovoljno učinila ni kad smo pri rušenju Jugoslavije bili izloženi čerupanju i batinanju kao ulični razbojnici uhvaćeni na delu. U drugoj i trećoj Jugoslaviji, može se slobodno reći, građani Srbije su postali žrtveni jarci nadležni za sve krivice. Sudbonosni slom Poštovani akademici, ovih dana odigrao se sudbonosni istorijski slom, koji nas je koštao sto godina razvoja u civilizaciji i demokratiji. Taj slom naših glupo izabranih ideala morao bi nas bar sada probuditi, iako ne znam da li će nas zaista probuditi. Umnogome zasnovana na jugoslovenskim idejama nezrelih političkih idealista, Srpska akademija bi se morala odreći i dobrog dela svoje naučne prošlosti, a ja ne znam kako se ona njega može odreći. Kako će Akademija zaboraviti antropološki deo u nauci Jovana Cvijića, koji je, u ime jugoslovenstva i uz pomoć kralja Aleksandra, slučajno zaključio da najbolji ljudski primerci na planeti potiču baš iz njegovog planinskog sela, a svi su drugi drugorazredni? Kako će u istoriji srpskog jezika i kulture izbrisati delovanje Vuka Karadžića, koji je, opet zarad sopstvenog planinskog sela, okljaštrio 56 procenata naroda Srbije, izbacivši ih u dijalekt i šutnuvši iz kulture? A narod koji ostane izvan kulture neće dugo ostati ni u životu. Ova Akademija mora da prestane da bude intelektualni bastion jugoslovenstva. Ona najzad mora da se vrati u Srbiju, gde ima najviše posla. Nauke u Srbiji koje sam pomenuo pripadaju, po pravu vlasništva, pre svega nama, a nikako našim mrziocima, čak i ako netrpeljivost zaslužujemo. Ako ih se ne možemo odreći, a verovatno ne možemo, možemo ih u svakodnevnom naučnom radu blagim sredstvima reformisati. Daleko od želje da po sastavu bude isključivo srbijanska, Akademija po delovanju nikako ne sme da bude antisrbijanska, a to dosad, kako god okrenuli, jeste bar donekle bila. Ona mora da se liši svojih saveznih pretenzija, čime zadužuje sebe da se i dalje pre svega bavi poslovima izvan Srbije, uvek, razume se, na račun nas odavde i na račun naših poslova. Između ostalog, takav rad će i kod suseda izazivati podozrenje, a prema tome više ne smemo biti ravnodušni; sukoba sa svetom valjda smo se već zasitili. Nered i nerad Kad god se dođe u takvu priliku, smatram da se mora razmišljati i o tome da li građani Srbije uživaju odgovarajući reciprocitet na tamošnjim teritorijama. Ovo se, usuđujem se da dodam, naročito odnosi na već razdruženu Crnu Goru, čiji su pripadnici - s izuzecima, naravno - u dvadesetom veku, uz pomoć Aleksandra, Tita i Miloševića, Srbiju najviše zadužili. Grabljenjem povlastica i lukrativnih mesta ovde i u inostranstvu, koji im se pasivno prepuštaju, svakovrsnim isticanjem svojih i nipodaštavanjem drugih, narcisoidnim utrpavanjem u prvi red i mlataranjem uverenjem da se o svemu samo oni mogu pitati, crnogorski intelektualci su nad nama stekli društvena preimućstva koja ćemo još decenijama trpeti. Psihopatološki portreti Aleksandra Karađorđevića i Slobodana Miloševića, i ne samo njih, dovoljno nam govore koliko Crnogorci umeju vešto Srbiji da poture krvave račune za svoje megalomanske ludosti i kako ćemo mi s njima i u budućnosti prolaziti, ne povedemo li računa o istoriji. A i nigde u raspadnutoj Jugoslaviji, kao u Crnoj Gori, ne postoji takva nakazna šovinistička "akademija" kao što je ona Dukljanska. Stoga danas ne mogu govoriti o imenima kandidata za nove članove Izvršnog odbora. Neka imena koja sam čuo da se pominju zaslužuju poštovanje, ali u odnosu na ovo što sam govorio, čini mi se, nisu mnogo drukčija od članova sadašnjeg našeg foruma. A i ovi sadašnji, naravno, zaslužuju poštovanje. Savetujem, dakle, poštovani akademici, da izborom novih časnika pokušamo sami sebi da pokažemo da umemo da živimo i izvan sablažnjivih ali opasnih konstrukcija, koje mogu izazivati samo nered u našim glavama i nerad u našim ustanovama. A nered i nerad neće nam doneti dobra u životu. (Reč na skupu u SANU, 13. februara 2003) Dragoslav MIHAILOVIĆ |
