Stisnuti se od Horgoša do Preševa
Skraćena Srbija treba da bude što više centralizovana. Najgore je ako bude konfederacija sa Crnom Gorom i Kosovom
- Logično je da će svi narodi, naročito Mađari u Vojvodini, da formulišu neku vrstu svoje nacionalne opcije. I mi bi trebalo da uspostavimo svoj nacionalni program, da tačno kažemo šta želimo, a šta ne.
Mi moramo sa Kosovom i Metohijom da postignemo sporazum koji bi mogao da bude sličan onom između Irske i Velike Britanije, jer više nismo u stanju da branimo celinu Srbije od "Horgoša do Dragaša". Više za to nismo sposobni. Sa Albancima moramo da postignemo otvoren dogovor u kome će granice između Kosova i Metohije i Srbije biti unekoliko izmenjene, uz eksteritorijalnost za najvažnije manastire. Mi sada naš nacionalni program moramo da vežemo za ljude, ne za zemlju. Danas nam jedino moraju biti važni sloboda i prava našeg naroda.
|
Rat bez rata - U prvi razred osnovne škole 2002. upisano je 16.000 dece manje nego prethodne godine. To je veći gubitak nego u Prvom balkanskom ratu. Mi sticajem okolnosti nismo imali rat u kome se ginulo, nego rat u kome se nije rađalo. Ne kažem da treba da se talibanizujemo, da Đinđić pusti bradu, stavi beli turban, da živi skromno u pećini. ali suština je da svi, a naročito on, koji je sada dobio apsolutnu vlast u Srbiji, mora da razmisli šta njegova vlast vredi, ako njegova deca budu osuđena da žive bez osnovnih ljudskih i građanskih prava u velikoj albanskoj nacionalnoj državi... |
||||
Postoji mogućnost da se naše vlasti nekako sa Albancima pogode, mada je teško da će se napraviti pogodba sa Rugovom, zato što je on sličan Koštunici, uvek teži da održi faktičko stanje, jer mu donosi određene koristi. Ako, pak, uspeju da se sporazumeju, biće izglednija mogućnost da se reformiše Srbija. Ali s Crnom Gorom i sa političkom elitom koju su stvorili DS i LSDV u Vojvodini, opadanje Srbije će neumitno biti nastavljeno.
Sada sve govori u prilog pretpostavci da vlast želi da stvori državu u kojoj će, pre svega patiti, jedan od velikih interesa srpskog naroda, a to je demokratija. Iskustva Srbije sa složenom (federativnom) državom nisu dobra - cena za tako nešto je tokom DžDž veka bila uspostavljanje autoritarnih režima u našoj zemlji. Mi bez čisto parlamentarnog i demokratskog sistema nećemo moći da održimo svoju državu, zato ćemo polako tonuti, opterećeni istim problemima kao i Miloševićeva država.
Šta nam se još može desiti?
- Najgore što može da nam se desi
jeste da Kosovo i Metohija dođu do stvarne nezavisnosti, ostajući jednovremeno u
konfederaciji sa Srbijom i Crnom Gorom, a da Srbija bude federalizovana na šest
republika. Takva država će polako da truli, dok nam neko ne uvede istinski
protektorat, ali sada za ceo zapadni Balkan i onda nas tako uvede, kao neku
Evropu 2, u EU. Druga opcija je da napravimo malu Srbiju od "Horgoša do Preševa
i od crnogorske granice do Timoka," i da takva Srbija bude što je više moguće
centralizovana...
|
Hrvatska, pravi saveznik - Mislim da je nama Hrvatska potencijalno jedini pravi saveznik u regionu zato što imamo iste neprijatelje, islamski fundamentalizam i radikalizam, zato što Hrvatska ima iste probleme kao i mi, od socijalnih i ekonomskih do političkih. Budućnost će nas verovatno voditi ka nekoj vrsti NATO predugovora sa njima. Među nama stoji mnogo toga: od Jasenovca do Vukovara i od Stjepana Radića do Belih stena. Ipak sa rešenjem statusa Srba u Hrvatskoj i garancija Hrvatskoj državi od strane Srbije, nastupiće novo vreme. U ovom trenutku samo Hrvatska ima problem sa Srbijom, ne obrnuto. Hrvatska izveštajna služba (HIS) trenutno ima 40 ljudi koji se bave Beogradom. Da li je to još uvek potrebno i koliko mi imamo ljudi tamo? |
||||
Ko može da napiše nacionalni program?
- Najbolje je da
nacionalni program formuliše onaj ko drži stvarnu vlast. Mogao bi da ga napiše
Đinđić. Ipak, do sada se njegova politika svodila na prosto održanje vlasti,
prikriveno reformama u ekonomiji, koje su već izvršile sve okolne zemlje i koje
su i u Srbiji bile neminovne. Ja sam u decembru samo ponudio nešto što može da
bude polazna osnova ("Razlozi za nezavisnu Srbiju" NIN, 12. 12. 2002). Za mesec
dana objaviću i drugi deo. Prvi deo je pesimističan. I moram da priznam da sam
očekivao nervozniju reakciju vlasti.
U prvom tekstu sam predstavio izglednu budućnost Srbije. Ali, znate, uvek postoji crni i beli projekat. Iako na prvi pogled izgleda da nisam optimista zato što vidim loše stvari, ja sam optimista zato što se zna da se i 1813, 1877. i 1915. činilo da Srbije više neće biti. Ipak, ona je preživela. I nije se izborila zato što su okolnosti bile takve, već zato što je imala jaku političku elitu i narod odlučan da preživi.
Danas upravo vlast najviše ubija volju naroda i zato ću je ja nemilosrdno kritikovati. Ne smemo više da se igramo sa narodom kao što smo se igrali u međusobnim političkim obračunima. Moramo da napravimo nacionalni konsenzus, da ga zapečatimo izborima, da nađemo ljude koji su čvršći od pretnje da će im neko uzeti auto, kuću, mesto u Vladi... Nadam se da ipak imamo takve ljude u politici... Priča o nacionalnom programu koju sam otvorio predstavlja, pre svega, izazov upućen njima.
