|
Feljton – Najzagonetnije jugoslovenske ubice (1)
Najzagonetnije jugoslovenske ubice
Na brdovitom Balkanu smrt je gotovo svakodnevica. Godišnje se na
prostoru Jugoslavije ubije oko 500 ljudi. Najviše ih strada u Beogradu,
koji je postao mesto tajnih likvidacija viđenijih ljudi
piše: Marko Lopušina
Kada su u utorak 26. novembra 2002. godine, oko 21.15, u
jugoslovenskom glavnom gradu, ispred zgrade u ulici Ljutice Bogdana 8,
ubijeni Nenad Batočanin (38 godina), zamenik načelnika Prve uprave
saveznog MUP-a (Obezbeđenje objekata i lica), i Željko Škrba (41),
biznismen i dizač tegova iz Bosne, Beograđani se nisu mnogo iznenadili i
zaprepastili. Čak je i ministar srpske policije izjavio da je to
"očekivani odgovor mafije policiji", koja je samo mesec dana ranije
otkrila terorističku grupu za likvidaciju beogradskih političara, pa čak i
premijera Srbije dr Zorana Đinđića.
Bio je to najsigurniji znak da su
se Beograđani toliko navikli na tajne likvidacije viđenijih ljudi po
prestonici da na neka ubistva i ne žele da reaguju, jer ih smatraju gotovo
normalnim. Uostalom, od 1990. godine, kada je u restoranu "Nana" ubijen
Andrija Lakonić, čovek sa ivice zakona, saradnik Službe državne
bezbednosti, koji se posvađao sa Darkom Ašaninom i Veskom Vukovićem, do
danas u Beogradu je izvedeno 150 likvidacija ljudi sa sumnjivim i
zvaničnim biografijama.
Ubistvo jednog saveznog policajca Nenada
Batočanina, nekada telohranitelja Slobodana Miloševića, i njegovog
prijatelja Željka Škrbe, bilo je samo jedno u nizu krvoprolića koje je
zapljusnulo Srbiju i posle 5. oktobra 2000, kada je skinut režim komunista
i kada je DOS obećao da mafijaških obračuna više neće biti.
Batočanin i
Škrba ubijeni su na mestu zato što su, sumnja se, policiji dojavili
podatke o tajnoj grupi Željka Maksimovića Make i Nikole Maljkovića, koji
su organizovali likvidaciju generala policije Boška Buhe, u julu 2002.
godine, ispred hotela "Jugoslavija" na Novom Beogradu. Maljković je u
zatvoru, a Maka u bekstvu, pa se pretpostavlja da će se i dalje svetiti,
odnosno da će Beograd i dalje biti poprište tajnih likvidacija.
Ubij bližnjeg svog
Nobelovac Ivo Andrić je za ubistva rekao: "Čovek je postao
žrtva igre koju je sam izmislio, a kojoj nije dorastao!" Ubistvo je čin
oholosti i bezumlja, ali i akt slomljene volje i očaja. Za poniženog i
uvređenog čoveka krvoproliće je put do sopstvenog identiteta, ali i do
društvenog ponora u kome će se, ponekad, naći i žrtva i dželat. Od
stvaranja Kraljevine Jugoslavije smrt je bila prateći događaj istorijskih
i svakodnevnih zbivanja na brdovitom Balkanu. Iza Prvog svetskog rata, u
osiromašenoj zemlji, razni hajduci bili su drumski razbojnici, koji su
narodu uterivali strah u kosti. Istorija pamti Jovana Stanisavljevića
Čarugu, gorskog cara Ivana Babejića, hajduka dečijeg lika Dragoljuba
Bojovića i uskoka iz Bukovice Ljubana Čotra.
U drugoj Jugoslaviji se
godišnje događalo oko osam stotina ubistava. Stručnjaci obično kažu da je
to – mala masovna pojava.
Tada su naslovi rubrika o ubicama bili:
"Novosadski Česmen – Ilija Živković, Tajna crvenog noža – Ljubinko
Točilovac, Očajnik iz Bošnjane – Milan Lukić, Zločin u skopskoj pivari –
Tome Stojanovski, Hanumka iz Jusića – Šefka Hodžić, Nož slepog miša – Vida
Pavlović, Ubica ambasadora Rolovića – Miroslav Barešić, Nesretnik iz
Toronta – Sreto Džambas, Tajna čuburskog milijardera – Stanko Dević,
Monstrum iz Dolenja Vas – Metod Trobec, Čovek koji je vratio krv – Branko
Keković, Mali čovek sa pištoljem – Dragan Turudić, Novosadski jakuza –
Dimitrije Gavrilović, Zrenjaninski davitelj – Nebojša Despotov, Rambo iz
Bosne – Mile Matić, Koljač iz Bora – Đorđe Adamović, Nacionalistički
divljak – Mujo Ferat, Odmetnik iz Kiseljaka – Junuz Kečo, Direktor protiv
direktora – Momčilo Vlahović, Kriška paklene pomorandže – Grupa
beogradskih siledžija, Obračun kod istočne kapije – Ubistvo Ranka
Rubežića".
U trećoj, skraćenoj Jugoslaviji taj broj se devedesetih
kretao oko pet stotina. Naslovi ubistava u vreme političke afirmacije od
1986. godine, a potom vladavine Slobodana Miloševića, od 1987. godine,
bili su, na primer: "Leskovački piroman – Vučko Manojlović, Pogibija Ljube
Zemunca – Goran Vuković, Narkoman u kotlarnici – Miodrag Terzić, Zločinac
iz V. P. 7518 – Aziz Keljmendi, Hrvatski vitez mraka – Vinko Pintarić,
Pustorečki monstrum – Slobodan Bećirević, Paklena osmorka – Vojislav
Božilović i studenti, Smrt na estradi – Dragan Ašanin, Skadarlijski
kasapin – Dušan Trifunović, Ubica pomračenog uma – Dragoljub Garić, Bački
dželat – Josip Vujić, Satanin sin – Jožef Meneder, Bosanski sindrom –
Kosta Damjanović, Glumac u najtežoj ulozi – Žarko Laušević, Dilinger sa
severa Bačke – Marinko Magda, Tajna sobe br. 113 – Predrag Maričić,
Siledžija iz Paraćina – Mlađa Milanović, Smrt zbog ljubavi – Rade
Stojanović, Zločin finih momaka – Joksić, Titelac, Stanković, Užas u
Futogu – Tihomir Sapanjoša, Zločinački duet – braća Vujić, Pucnji u
Bošnjanu – Zoran Milanović i Trovačica iz Batušince – Tanja
Perić".
Poratni sindrom i kriminalizacija društva porodili su novu
sortu ubica bez imena i prezimena. Samo u Beogradu bilo je tokom
devedesetih godišnje i stotinu nerazjašnjenih ubistava. Njihov broj je, u
međuvremenu, pao na pedesetak.
Vremenski gledano, u hajdučko vreme
banditi su ubijali nepoznate da bi ih pljačkali. U Titovo doba ubijali su
se poznanici, ljudi u krugu porodice, šire familije ili družbenici,
podjednako hladnim i vatrenim oružjem. Miloševićev režim prorodio je
organizovana ubistva iz zasede, koju je narod prozvao sačekuša, jer je
njegovu vladavinu pratio rast državne mafije i velegradskog podzemlja.
Kada je od 5. oktobra 2000. godine na vlast došao DOS, poradio je
depresivni srpski sindrom i porodio zlo oličeno u kućnim masovnim
suicidnim ubistvima. Gnevni i nezadovoljni očevi ubijali su prvo članove
svoje porodice, decu i ženu, a potom bi sebi oduzimali život.
Krvavi Čaruga
Jovo Stanisavljević je bio Srbin iz Hrvatske, levičar po
opredeljenju, a avanturista u duši i čovek sa četiri lica: razbojnik,
pobunjenik, vojni liferant, gospodin. Bio je i čovek sa tri imena: Jovo
Stanisavljević, Nikola Drezgić i Mile Barić, ali sa jednim nadimkom:
Čaruga. Ušao je u narodne priče i pesme – sam. Njegova životna putanja je
blatnjava, krvava, uzbudljiva, romantična, opštenarodna. Bio je klasični
izdanak svog vremena, u kome je carevala anarhija. Ubijao je i ubili su
ga. Ostao je da živi u pričama, pesmama, knjigama, a i na filmu. Zvali su
ga i "Gorski tić" i "Slavonski Robin Hud", ali za sve je bio i ostao
uglavnom Čaruga. Kada se u zoru 27. februara 1925. suočio sa krvnikom pred
vešalima Kraljevskog sudbenog stola u Osijeku i kada ga je općinski ćata
prozvao: Jovan Stanisavljević, on je ponosno dodao: "Ja sam Jovan
Stanisavljević Čaruga... Moj naklon, gospodine krvniče... Zbogom, narode,
Čaruga putuje!"
To sumorno putovanje, što se okončalo u njegovoj
dvadeset osmoj godini, započelo je 1897. U porodici Ike i Prokopija
Stanisavljevića iz sela Bare kod Orahovice (Slavonija) rodio se sin koji
je dobio ime po dedi: Jovan. S imenom došao je i nadimak koji je nosila
čitava dedina familija: Čaruga. Sve do desete godine mali Jova je bio
srećno dete. Išao je u školu i radio pomalo oko stoke i njive. Ali kada mu
je majka umrla i kada se otac ponovo oženio, u kuću je s maćehom ušao i
pakao. Više od batina bolela ga je odluka oca Prokopija da ne može više da
se školuje. Njiva je bila njegova budućnost i njegova grobnica. Pobegao je
iz sela u Osijek na bravarski zanat, ali je umesto diplome šegrta dobio
poziv za vojsku i novu adresu: 28. puk domobranske pešadije.
Kako nije
želeo kao i mnogi "dobrovoljci" da bude hrana topovima, falsifikovao je
svoja dokumenta, postao natporučnik Fet, koji "po odobrenju satnika
Horvata ide doma na lečenje i odmor". Ovog puta je pobegao iz Osijeka u
selo Bare. Neko vreme je živeo od prodaje tih lažnih iskaznica, a posle od
plate koju je dobijao kao šef "Narodne straže". Koristeći ugled koji mu je
davala oficirska uniforma, ustrelio je po kratkom postupku jednog udvarača
svoje devojke Katike. Kada mu je knez Stanko Bošnjak zapretio da će ga
uhapsiti, Čaruga ga je proglasio za izrabljivača naroda i sa svojim
rođacima ubio iz puške na kućnom pragu, vičući: "Pravda je
zadovoljena!"
Još 1919. Jovo Stanisavljević je bio dvostruki ubica. Tek
što se oženio Svetlanom, žandari su ga uhvatili i posle suđenja smestili u
tamnicu. Zbog falsifikovanja, krađa i ubistava dobio je četiri godine
robije u Zemaljskoj kaznionici u Sremskoj Mitrovici. Imao je tada jedva 22
godine. Tretiran je kao običan kriminalac, a ne kao dezerter i "zeleni
kadar", pa je jednog dana odveden u opštinski podrum da cepa drva. Tu
šansu Čaruga je umeo da iskoristi, pobegao je u šumu glavom bez obzira.
Upravniku zatvora Josipu Fulanoviću nije preostalo ništa drugo sem da
raspiše poternicu: "Pet hiljada dinara onome ko uhvati čarugu živog ili
mrtvog!"
Odbeglom vojniku i zatvoreniku slavonske šume su 1920. godine
bile jedini dom. Živeo je kao vuk sve dok ga zima nije pritisla, a onda je
zbog hrane morao da siđe u sela. Navratio je i u svoje Bare, ali su ljudi
okretali glavu od njega. Jovo Stanisavljević je morao negde da nađe
utočište. Družina "Kolo gorskih tića", koju je vodio pobunjenik Božo
Matijević na planini Krndiji, učinila mu se privlačnom. Upoznao se sa
Matijevićem i njegovim idejama o borbi protiv kapitalista za stvaranje
države Južnih Slovena i pridružio mu se. Članovi ove družine bili su
vojnici dezerteri, tzv. zeleni kaderaši, koji su mislili da će pljačkanjem
bogatih pomoći sirotinji i promeniti državno uređenje. U leto 1920. godine
hajduci su preobučeni u žandare upali u selo Bokšić kod Našinaca, orobili
trgovca Natana Šlosbergera i ubili ga. Napali su i grofa Draškovića iz
Slatine, uzeli mu 1.000 kruna i naredili da im isplati, kad dobije pismo,
još 20.000 kruna. I u Kutovu su opljačkali jednog trgovca. Pokušali su da
zastraše i orobe i popa u Punitovcima, ali je ovaj prevario hajdučkog
kurira, pa je družina morala da ubije svog hajduka Miju Rebića. Učinio je
to lično Čaruga, shodno gorskom zakoniku.
Potera za Srbinom
Ti hajdučki napadi uznemirili su i Slavoniju, pa je u njoj
1920. proglašeno vanredno stanje. Žandari su bili svuda. Družini "Kolo
gorskih tića" sasečena su krila kada je u jednoj zasedi stradao vođa Božo
Matijević. Jovo Čaruga je morao da preuzme ulogu harambaše. Neko vreme se
skrivao u Donjoj Andrijevici. Radio je u pilani kao šumski radnik, krčio
šume i vukao drva. Tu je među nadničarima upoznao dosta ljudi koji su
pristali da budu članovi njegove bande. Oktobra meseca oni su opljačkali
magacine firme "Gutman" kod Nove Bukovice, a pred zimu su u selu Poreč
ciganskom knezu Stevi Šajinu oteli 16.000 dinara i ubili mu sina, a
njegovom bratu Toši Šajinu ukrali 32.000 dinara.
U proleće 1921. Čaruga
je opet okupio svoje "tiće". Bilo je među njima dosta novih ljudi iz
Slavonije, Like, pa i Dalmacije. Svima njima je Jovo Stanisavljević u
osječkom zavodu " S. Vajs i D. Herman" kupio nove žandarske i vojničke
uniforme. Krajem maja družina je napala dresinu firme "Slaveks" iz
Pakraca, kojom su nošene plate za radnike. Hajduci su tom prilikom ubili
Bertolda Bindera i Pavla Sekeljija, oteli 32.000 dinara i pobegli na
Papuk. Prerušavanjem u žandare, slavonski hajduci su lakše ulazili u sela
i kafane i bez mnogo muke upadali u tuđe kuće. Kad bi za sobom zatvorili
vrata, niko ne bi znao šta se unutra zbiva.
Uniforma je sujetnom
Čarugi lepo stajala. Bio je to prek čovek, lep, crnih brkova i crne kose,
tamnih očiju, srednjeg rasta, vitak, hitar i brz na oružju. Kada ga je u
leto 1921. njegov "tić" Jozo Matota izneverio i navukao mu žandare na
vrat, Čaruga je Jozu na osnovu člana 8 Hajdučkog zakona ubio u selu
Krešković. Isto je učinio i sa Radetom Ratkovićem, koji se predstavljao
kao Čaruga i koji je pljačkao oko Kreškovića. Čaruga nije trpeo izdaju, a
ni konkurenciju. Voleo je da novine pišu samo o njegovim podvizima.
U
julu 1922. Čaruga je odlučio da se skloni u Zagreb, predstavljajući se kao
"bogati gospodin iz Vinkovaca". I dok su žandari jurili za njim po
slavonskim šumama, Jovo je živeo mirno usred glavnog grada Hrvatske. Lečio
se od sifilisa potajno u Vinodolskoj ulici kod lekara dr Mije Pešla, kome
je u nekoliko navrata čuvao malenog sina dok je ovaj sa ženom odlazio u
pozorište. Sa "bratom" Markom postao je vojni liferant 17. pešadijskog
puka "Vojvoda Mišić" i krao državnu imovinu.
Kada je 14. oktobra 1923.
Čaruga završio jedan "posao" u Ivakovu, napao je dvorac grofa Elca kod
Vukovara. Nervozni što ne mogu da obiju podebelu čeličnu kasu, hajduci su
ubili nadlugara Franju Pirkmajera. Pljačkajući dvorac nisu ni primetili
kada je stari kočijaš Mato Kaufman otrčao po žandare. Razvila se velika
bitka oko dvorca i opkoljeni hajduci su pobegli bez plena. Istočna
Slavonija se digla na noge, Čarugina glava je posle ovog zločina ucenjena
na preko 120.000 dinara. Hrvatski list je 28. decembra 1923. pisao:
"Uhapšena razbojnička banda u Vinkovcima. Kolovođa je vojni
liferant!"
Na dan 26. februara 1925. godine, u zoru, u dvorištu
Kraljevskog sudbenog stola u Osijeku čekala su ga vešala i preko 3.000
posmatrača i novinara. Kada je Jovanu Stanisavljeviću stavljena omča oko
vrata, zapevao je: "Sivi tići sokolići!"
(Nastaviće se)
|
