|
Ispovest Ljiljane Milanović, supruge bivšeg direktora RTS-a Molim Boga samo da je živ "Poslednjih nedelja Dragoljub je bio izuzetno ćutljiv, satima je sedeo i zurio u jednu tačku. Nisam mogla nikako da mu pomognem. Tako je bilo i te srede, 12. februara, kad sam ga ostavila u kući da čita, dok sam ja bila sa decom u gradu. Kad sam se vratila, više ga nije bilo. Pozvala sam ga na mobilni, ali nije bio dostupan. Sad sam već užasno zabrinuta šta je s njim" Dragoljuba Milanovića, bivšeg direktora RTS-a, nema već više od nedelju dana. Tačnije, od srede, 12. februara, kada mu se gubi svaki trag. U Zabelu u Požarevcu se nije javio, gde je, posle konačne presude Okružnog suda u Beogradu, trebalo da ode na izdržavanje desetogodišnje robije zbog pogibije šesnaest radnika RTS-a za vreme bombardovanja zgrade televizije u Abardarevoj ulici. U stanu ga nema, porodica i rođaci nemaju pojma gde je, ne zna to ni sud, a ni policija. Zato je za njim već sutradan raspisana poternica, a svi mediji su doneli vest da je Dragoljub Milanović pobegao. Kuda je pobegao? U Rusiju, najverovatnije. Tako se priča. I mada već toliko traje velika policijska i medijska potera, jer Milanovićeve fotografije su i pre nestanka, a naročito posle, bile na gotovo svim naslovnim stranama dnevnih listova, niti ga je ko od te srede video niti ima pouzdanog znaka gde se nalazi. U njegovom novobeogradskom stanu od te srede stalno gori svetlo. U stanu je okupljena porodica i oni najbliži retki prijatelji koji su Milanovićima preostali. Sede i čekaju. A taj poziv kome se nadaju nikako da usledi. – Mediji su sa zluradom izvesnošću svakodnevno najavljivali taj dan "D", kada će se za Dragoljubom zatvoriti zatvorska kapija za sledećih deset godina, a Srbija konačno odahnuti od čoveka koji je postao personifikacija najvećeg zla bivšeg režima – kaže Dragoljubova supruga Ljiljana koja je pristala da primi reportera "Ilustrovane" i ispriča šta, zapravo, zna o iznenadnom nestanku svoga supruga. Otišao bez reči I po samom njenom izgledu može se opaziti da sa strahom i zbunjenošću preživljava sve ono što im se ovih dana dešava. Oči su joj crvene, govori polako i usporeno, gotovo bez emocija, mada se u dubini očiju može naslutiti da je nestanak njenog muža samo početak novih iskušenja kojima je, kako mirno kaže, "već dve i po godine svakodnevno izložena". – Poslednjih nedelja – nastavlja Ljiljana – Dragoljub je postao izuzetno ćutljiv. Satima je mogao da sedi i zuri u jednu tačku. A onda bi mi rekao: "Pa šta. Idem u zatvor. I to će proći. I odande ću se boriti da dokažem da nisam kriv". To bi mi govorio onda kada bi video da sam na ivici pucanja i da teško mogu da se pomirim sa tako surovom kaznom. Uza sve to osećao se loše. Bol u grudima koji je povremeno osećao tih dana nikako nije prolazio. Tražio je da ga odvedem kod kardiologa. Tamo mu je, posle pregleda, bilo utvrđeno oštećenje srčanog mišića kao i ostale prateće srčane tegobe. Preporučili su mu terapiju i kontrolu. I to lekarsko uverenje, koje su potpisali jedan akademik i jedan primarijus, sud nije uvažio. Mogao je da crkne, ali je morao u zatvor. Toliki je taj pritisak na sud bio jak. Čini mi se da se ni tada nije uplašio. Rekao mi je samo: "Dobro je da sam prestao da pušim, jer bih garantovano u zatvoru dobio infarkt". Ljiljana kaže da od te srede živi kao u nekom ružnom snu i da nikako ne može da poveže šta se zapravo tog dana zbilo. – Poslednjih meseci Dragoljub je mnogo čitao knjige. To ga je smirivalo i odvlačilo mu pažnju od surove svakodnevice. Novine je kupovao, ali je izbegavao da ih čita. Kao da se sve više povlačio u sebe. Jasno mi je bilo šta se u njemu sve dešava, ali sam bila nemoćna da mu ikako pomognem. Tako je bilo i te srede, 12. februara. Ostavila sam ga u kući da čita, a ja sam sa decom izašla u grad. Kada smo se vratili, u stanu ga nije bilo. Zatekla sam samo svoju majku. Kaže mi: "Dolazila je policija i tražili su Dragoljuba, ali je on pre toga već bio izašao". Pitam da li je rekao nešto, mama kaže da je bez reči izašao. Nisam bila zabrinuta. Odmah sam ga pozvala na mobilni telefon da mu javim da je policija dolazila, ali nije bio dostupan. Ni tada nisam pomislila ništa loše. Počela sam da strepim tek uveče. To nije ličilo na njega da toliko izostane, a da se ne javi. Nije ga bilo celu noć. Ljiljana, iako je tek ugasila cigaretu pali novu. Gotovo automatski. Kao da joj cigareta pomaže da sabere misli i prikrije jedva primetno, ali jasno podrhtavanje ruku. – Bilo je tačno sedam i petnaest, pogledala sam na sat, kada se oglasilo zvono na vratima. Skočila sam i pitala ko je. Glas s druge strane vrata je rekao: "Policija, otvorite". Ni sama ne znam zašto, rekla sam: "Sačekajte da popijem malo vode". Kao u nekom polusnu sam natočila čašu vode, popila i onda otvorila vrata. Čovek pred vratima je bio ljubazan. Pokazao mi je legitimaciju MUP-a i rekao da traži Dragoljuba. Kazala sam da nije tu. Onda me je pitao ko sam i tražio da mu pokažem svoja dokumenta. To sam i učinila. Pitao me je još zašto se Dragoljub nije javio i ostavio poruku da se, kada dođe kući, javi stanici policije u Novom Beogradu. Poruka u snu Sada sam već bila ozbiljno zabrinuta. Po ko zna koji put sam ispitivala majku, ali ona onako polugluva nije umela da mi kaže ništa više od onoga što mi je već kazala. Da je Dragoljub bez ikakvog razgovora izašao i da je to sve što zna. Preturila sam celu kuću, ništa nije nedostajalo. To me je i brinulo. Sa sobom je odneo ključeve od stana, mobilni i lična dokumenta. Pasoš nije imao jer mu je oduzet odmah posle 5. oktobra. Novine su već uveliko pisale da je u bekstvu i da je najverovatnije u Rusiji. A ja u četvrtak na noć sanjam. Javlja mi se Dragoljub odnekud, prepoznajem njegov glas, i kaže mi: "Videćeš između 12 i 13 časova kako će me ocrniti". Setim se sna, pogledam na sat, a na njemu 12.05. U tom trenutku zvoni telefon. Javlja se novinar frankfurtskih "Vesti" kome je Dragoljub nekoliko puta toga dana dao intervju i kaže: "Znate li da je za njim raspisana poternica?" Nisam znala, ali od tog časa je krenulo. Telefon nije prestajao da zvoni. Gotovo da nema lista koji nije tražio moj komentar. A onda se oglasilo i zvono na vratima. Dugo i energično, kao kad policija dolazi na pretres. Otvorim, kad hodnik blešti, upaljena svetla, uključene kamere. Televizija B-92 hoće od mene izjavu. Bez reči sam zalupila vrata i rešila da ih tužim. Zbog ugrožavanja privatnosti. U kući su mi bila deca, majka, svi u šoku, a oni hoće da slikaju. Decu nisam dala da slikaju. Malo im je ovo što im se sa ocem dešava, nego da svako na njih pokazuje prstom i pravi im od života pakao. Deca nemaju nikakve veze sa njegovim poslom. Prvi put se u glasu Ljiljane Milanović osetila ljutnja i nemoćni bes. – Kada sam to izjavila u jednim novinama – nastavlja s ogorčenjem Ljiljana – odmah se oglasio Slobodan Orlić s čuđenjem kako ja to mogu na takav način da branim svoju privatnost. A nikada se nije oglasio povodom linča izvršenog nad Dragoljubom, pa ma kakve vesti da je na televiziji puštao. Nikada nije rekao: "Novinari ne smeju da se linčuju. I za njih važi sud i zakon". Prekida je dvadesetogodišnja ćerka Tijana, studentkinja, koja tokom cele majčine priče nijednu reč nije progovorila. – Mama, nemoj da se nerviraš. Ja znam da moj otac nije ubica kako ga predstavljaju. Ali, ja to nosim u sebi. I nikoga ne mrzim zbog toga. Ni sud, ni javno mnjenje, ni sve one koji mrze mog oca. Jer i patnja koju sada svi u porodici doživljavamo za mene je plemenito osećanje. Bol, shvatila sam, može da oplemeni. Bar ja na to tako gledam. I mirna sam. Kad-tad na sve ovo će se morati gledati i trezveno i bez strasti. Ma kakve one sada bile. Mržnja i pretnje Ljiljana pali novu cigaretu, provlači rukom kroz kosu, kao da želi da namesti frizuru, a onda tiho nastavlja: – Strašno sam uplašena i zabrinuta. Ako mu se... Ne, neću na to ni da mislim. Ali, ako mu se išta desi, tužiću državu jer je smatram odgovornom za bilo koji njegov nerazuman postupak. Dotle su ga doveli svojom žestinom proganjanja. Mi već gotovo tri godine slušamo: "Dragoljub Milanović je ubica". I to javno, horski, s neshvatljivom količinom mržnje. Koji sud može da nas osudi na ovakav život. Mi kao da živimo u najstrašnijem trogodišnjem košmaru. Ljiljana se naglo okreće i iz tašne vadi jedno parče belog papira. – Evo, ovo je taj krunski dokaz za desetogodišnju robiju koja mu je izrečena. Na osnovu ovog papira, bez memoranduma, bez ikakve oznake zvaničnog dokumenta, kao da je izvučen iz najobičnijeg kompjutera, Dragoljub je zaradio toliku robiju. To je ta famozna naredba broj 37 po kojoj je morao da izmesti ljude iz Abardareve za vreme bombardovanja NATO-a. Dragoljub je na sudu tražio da vidi tu naredbu jer je prethodno niko nije ni video. Na njoj piše u zaglavlju: "Državna tajna". Tim papirom je pred kamerama raznih televizija mahao advokat porodica nastradalih radnika kao krunskim dokazom Dragoljubove krivice. Tako je i krenula hajka. Dragoljub je tražio da vidi original, jer državna tajna i takve naredbe se ne pišu na običnom papiru, bez ikakvog pečata i memoranduma, ali mu je rečeno da je original izgoreo za vreme paljenja televizije. Međutim, trojica su posvedočila da je postojao i to je za sud bilo dovoljno. A ja pitam: otkud se takva državna tajna nalazi u nezaštićenom kompjuteru, a ne sa ostalim vojnim i državnim dokumentima na sigurnom mestu gde su se i nalazili svi sem ovog za nas sudbonosnog papira? Ali, čemu sad sve ponovo. Na suđenju je prihvaćeno da originala nema, da je izgoreo 5. oktobra, po svedočenju Slobodana Perišića iz bezbednosti, i da se original nalazio u njegovoj tašni. Ljiljana Milanović tvrdi da ni sud nije uspeo da se distancira od organizovane hajke na njenog muža, koju su vodili roditelji nesrećnih izginulih radnika. – Sudija mu je, usmeno obrazlažući presudu, kazala "da ste premestili radnike u Košutnjak i da ih je poginulo trista, ne biste bili krivi i odgovorni" – seća se u insertima Ljiljana Milanović. – Ili kada je on govorio o hrabrosti ljudi koji su radili pod bombama i nenormalnim uslovima, sudija mu je kazala pred svima u sudnici da je njegova obaveza bila da tu hrabrost spreči i obuzda. Da ne govorim o pretnji jednog roditelja, kome je dete poginulo u televiziji. Kazao je da će mi on lično ubiti decu. Da li je iko svestan takve pretnje. Meni je strašno kada je i izgovorim kao rečenicu. Nikoga nije zanimala ni činjenica da se civilni ciljevi nisu smeli gađati bez obzira na pretnje. Nikoga nije zanimalo što je Amnesti internešenel odmah posle bombardovanja osudio rušenje televizije kao ratni zločin. Ne, svima je čini mi se najvažnije da za sve plati Dragoljub Milanović i kada se za njim sklope vrata Zabele, istina može lepo da se spakuje pod tepih. Ne zna više šta da kaže. – Užasno sam zabrinuta šta je s Dragoljubom, a moram da odgovaram na pitanja: Gde ga krijem? Da li mi se javlja iz Rusije? Ko mu je javio da policija dolazi po njega? Ne znam. Strepim i nadam se. Ne mislim ni na sadašnjost ni na budućnost. Samo molim Boga da se sve dobro završi. I da zazvoni telefon. Da mu makar čujem glas da je živ. |
Jovan ANTONIJEVIĆ
Snimio Gradimir
VIŠNJIĆ
