|
by ![]()
Datum: 26. februar 2003. g.
Upozorenje:Ukoliko
ste ovu poruku dobili greškom ili više ne želite da dobijate nove informacije i
tekstove sa ARTEL GEOPOLITIKA pritisnite [EMAIL PROTECTED] i u rubrici
"subject" napišite "unsubscribe".
BEOGRADSKI FORUM: Uvodno
izlaganje Vladislava Jovanovića o stanju i perspektivama na Kosovu i
Metohiji
BEOGRADSKI FORUM ZA SVET RAVNOPRAVNIH
OKRUGLI STO: KOSOVO I
METOHIJA-
12. januar 2002.
UVODNO IZLAGANJE: VLADISLAVA
JOVANOVIĆA
KOSOVO I METOHIJA:
STANJE I
PERSPEKTIVE
Kosovo i Metohija nije samo naša kolevka, naša duhovna
vertikala i naša istorijska obaveza, već i naša sadašnja bolna stvarnost.
Prethodnoj vlasti može se ozbiljno zameriti što se prema separatizmu
Albanaca na Kosovu odnosila predugo pasivno, ustežući se od vlastitih dinamičkih
inicijativa i koraka, ali joj se ne može prebaciti iskreni patriotizam i
odlučnost u suprotstavljanju terorizmu i spoljnim pritiscima i mešanjima.
Zamerke njenih kritičara u sadašnjoj vlasti da je, radi izbegavanja
bombardovanja, trebalo da prihvati tzv. sporazum iz Rambujea, su argumenti
agresora. Kritičari time pokazuju da im okupacija SRJ i komadanje Srbije nisu
toliko značajne stvari kao što je namirivanje apetita kandidovanih agresora. Da
je prethodna vlast bila tako postupila, danas bi cela Srbija i Crna Gora bile
pod okupacijom NATO, a Kosovo i Metohija bi već kroz godinu dana postalo
nezavisna država. Teritorijalno rasturanje Srbije ne bi se na tome završilo.
Izlazak Kosmeta iz Srbije sa njenim pristankom neminovno bi ohrabrio druge
nacionalne manjine (Madjari u Bačkoj, Rumuniji u Banatu, Bugari u Dimitrovgradu
i Bosilegradu) da slede primer Albanaca i traže pripajanje matičnim državama.
Srbiji bi bilo veoma teško da im uskraćuje ono što je Albancima prihvatila. Tzv.
domino-efekat bi bio klasičan i nezaustavljiv.
Ako zbog toga zanemarimo
kritike sadašnje vlasti kao nepromišljene i neodgovorne, ostaje nesmanjen
problem odnosa vodećih zapadnih faktora prema Kosmetu. Činjenica da su one
prilikom pobune separatističkih snaga Albanaca na Kosmetu, marta 1981. godine,
neskriveno podržavale zahtev da Kosmet dobije status Republike, rečito govori o
tome da su još tada pravile strategijske kalkulacije u vezi sa tom srpskom
pokrajinom, mnogo pre nego što je S. Milošević stupio na političku scenu. U
njihovim projektima rastvaranja Jugoslavije posle smrti J. B. Tita, Kosovu je
bila dodeljena kljućna uloga. Kao strategijsko čvorište i raskršće puteva na
Balkanu, trebalo ga je, izazivanjem i usmeravanjem krize, postepeno izvući iz
suvereniteta Srbije, a kasnije i iz Jugoslavije. S. Milošević je brzim akcijama
krajem 90-tih godina prošlog veka te projekte onemogućio, preciznije rečeno
odložio na neodredjeno vreme, čime je na sebe privukao prvu negativnu pažnju
zapadnih sila.
To, medjutim, ne znači da su vodeće zapadne sile bile
odustale od svog kosovskog projekta. On je samo privremeno bio u senci ratova u
Hrvatskoj i BiH, ali nikada nije bio arhiviran. Zapadni političari su S.
Miloševića redovno, iako naoko rutinski, podsećali na svoj interes za Kosovo.
Paralelno s tim, promovisali su samozvanog predsednika "nezavisne Republike
Kosovo", doktora Ibrahima Rugovu, u kredibilnu političku ličnost, omogućili
albanskim ekstremnim organizacijama nesmetanu anti-jugoslovensku aktivnost u
svojim zemljama i tajno pomagali organizovawe albanskih terorističkih grupa u
inostranstvu i na Kosovu. Kada su, uklanjanjem svih Karadžićevih pristalica u
Republici Srpskoj učvrstili Dejtonsku Bosnu, dali su zeleno svetlo albanskim
separatistima da na Kosmetu otpočnu svirepi teroristički rat protiv Srbije.
Javna je tajna da su SAD i vodeće zemlje NATO, na bazi simbioze interesa,
obećale albanskim separatistima punu podršku za teritorijalno odvajanje Kosmeta
od Srbije.
Američko provokativno flertovanje sa albanskim teroristima tokom
anti-terorističke kampanje policijskih snaga na Kosovu 1998 i 1999. godine,
predstavljalo je samo vrh ledenog brega. Raznovrsna, iako nevidljiva, podrška i
pomoć bila je pružana terorističkim grupama i njihovim ciljevima. Ambasador R.
Holbruk je ultimativnim političkim intervencijama kod S. Miloševića dva puta
spasavao američke terorističke štićenike od potpunog uništenja od strane naših
anti-terorističkih snaga.
Rambuje je, prema glavnom scenaristi i inspiratoru
agresivnog rata protiv SRJ, Madlen Olbrajt, bio "tako visoko postavljena
lestvica da je S. Milošević ne može preskočiti", jer je unapred bilo odlučeno,
da "Srbiju treba malo bombardovati". Ali pored toga što je bio izgovor za
protiv-pravni oružani napad na SRJ, Rambuje je predstavljao i pokušaj nametanja
teritorijalnih žrtvi Srbije, preko održavanja referenduma po isteku trogodišnjeg
protektorata NATO nad Kosovom.
Iako nije odrazila sve zahteve i očekivawa
NATO, koji je posle skoro tromesečnog ratovanja "na divlje" protiv SRJ, morao da
prihvati formalni autoritet OUN. Rezolucija SB 12 44 je, ubačenom referencom na
Sporazume iz Rambujea, osigurala kontinuitet anti-srpske i anti-jugoslovenske
politike SAD i NATO u vezi sa Kosmetom.
Dolazak DOS-a na vlast nije ništa
izmenio u pogledu konačnih ciqeva SAD i NATO na Kosmetu. Rezolucija 12 44 se
sprovodi samo u delovima koji odgovaraju albanskoj većini, dok oni koji
odgovaraju Srbima i drugim nealbanskim zajednicama ostaju neimplementirani.
Podsećanja i apeli vlasti DOS-a, baš kao i zahtevi prethodne vlasti, da se
Rezolucija 12 44 mora integralno primeniti, padaju na gluve uši. Američka i
NATO-vska proalbanska politika na Kosovu ostvaruje se bez zastoja.
Iako svi
albanski političari i drugi prvaci insistiraju isključivo na nezavisnosti
Kosmeta, nema sumnje da oni to sinhronizovano čine samo da bi olakšali SAD i
NATO vršenje efikasnijeg pritiska na Srbiju i SRJ da izmedju dva podjednako
velika zla - nezavisnog Kosova ili Kosovo - Republika - izaberu ono koje je
prividno manje.
Pored toga što sadrži potencijalne opasnosti za dodatnu
destabilizaciju u regionu, što nije u sadašnjem interesu Zapada, nezavisnost
Kosova je i nepotrebna za ostvarenje ciljeva NATO-a i separatističkih ambicija
Albanaca. Nezavisno Kosovo ne bi moglo da se postigne na bazi Rezolucije SB 12
44, koja predvidja samo najširu autonomiju, već bi u SB morala da se usvoji nova
Rezolucija za šta ne postoje nikakve realne šanse. S druge strane, nezavisno
Kosovo bi razbilo Dejtonsku BiH, koju NATO upravo centralizuje i učvršćuje, dalo
bi novu snagu albanskim separatistima u Makedoniji i uznemirilo bi brojne
kompaktne manjine u drugim balkanskim i evropskim zemljama.
Zbog toga je
zajednički cilj albanskih separatista i NATO u ovoj etapi da Kosovo dobije
status Republike, koja bi ušla u državni savez sa Srbijom, Crnom Gorom i
Vojvodinom, ili bi se našla u transformisanoj i razlabavljenoj četvrtoj
Jugoslaviji.
Vodećim faktorima na Zapadu najviše bi u ovom trenutku
odgovarao koncept labave jugoslovenske federacije sastavljene od četiri
ravnopravne federalne jednice. Sa te platforme moglo bi se kasnije, ako to
situacija ili interesi budu zahtevali, ići na sledeći stepen dezintegracije
Jugoslavije: njeno pretvaranje u formalnu konfederaciju ili u konačno
rasturanje.
Zbog takve orjentacije SAD i NATO, Crna Gora ne može samostalno
odlučivati o svom izlasku iz Jugoslavije. Ona mora da sledi opštu politiku
Zapada na Balkanu i da sačeka da se albanska većina na Kosovu, posle
parlamentarnih izbora, legalno konstituiše i preko učešća kosmetskih Srba na tim
izborima politički legitimiše. Tek kada se taj proces dovrši, Crna Gora će moći
da održi svoj referendum, ali i tada u okvirima ciljeva Zapada, a ne protiv
njih.
Problem je u tome što takav dobro zamišljen projekat zapadnih faktora
ne može da se valjano i stabilno ostvari bez pune saradnje i saglasnosti Srbije.
Celokupna strategija SAD, NATO i EU od dolaska nove vlasti u Srbiji i SRJ
bila je usredsredjena na wnjhovo uvlačenje u proces ostvarenja tog projekta.
Iako svi znaju da, zbog sistematskog izbegavanja KFOR i UNMIK da u celosti
primenjuju Rezoluciju SB 12 44, nisu postojali ni najosnovniji uslovi za
održavanje slobodnih i fer parlamentarnih izbora, stvarni upravljači na Kosmetu
su izbore raspisali i uz primenu direktnih i sinhronizovanih političkih
pritisaka i finansijskih ucena, primorali vlasti DOS da postanu ortaci u istom
poslu.
Sadašnje republičke i savezne vlasti raspolagale su uverljivim
argumentima da se odupru tim neprincipijelnim pritiscima i ucenama, bez
opasnosti da zbog toga budu optužene za nesaradnju. Jugoslavija je bila strana
koja je čak pre vremena izvršila sve obaveze koje je imala na osnovu Kumanovskog
sporazuma i Rezolucije 12 44, dok UNMIK i KFOR nisu izvršili svoj deo obaveza iz
spomenute Rezolucije koje se odnose na Srbe. Zbog političke i materijalne
podrške koju je dobila od Zapada tokom izborne kampanje 2000. godine, vlast
DOS-a je morala da se odazove pozivu na saradnju sa upravljačima Kosova u
ostvarivanju njihovog projekta za tu Pokrajinu.
U odnosu na kosmetske Srbe i
javnost Srbije režim DOS-a je to činio na neisrkren i nedostojan način. Prvo je,
u pravom litanijskom maniru, učestalo pozivao Srbe da se registruju u biračke
spiskove, najodlučnije ih uveravajući da je to potrebno samo radi utvrdjivanja
tačnog broja Srba na Kosmetu, a ne zbog obaveze glasanja, za šta, kako je
isticano, ne postoje ni najosnovniji uslovi. Kad je taj cilj bio postignut,
vlast DOS-a je, okrenula ćurak i, u dnevnoj saradnji sa NATO i EU, insistirala
da Srbi što masovnije izadju na izbore, upozoravajući ih na dalje pogoršavanje
njihovog položaja ako ne glasaju, kao da im od dolaska KFOR-a i UNMIK-a nije
bilo dovoljno loše da bi nešto gore moglo da se zamisli.
Politika sadašnje
vlasti prema izborima na Kosmetu predstavlja kardinalnu taktičku i strategijsku
grešku. Taktičku - jer je, pristajući na izbore u uslovima obespravljenosti
srpskog i drugog nealbanskog stanovništva, vlast izgubila moralnu i političku
težinu da s više snage insistira na neodložnoj sveobuhvatnoj primeni Rezolucije
12 44. Strategijsku - jer je iako pod pritiscima, naterala kosmetske Srbe da
udju u Hekerupov izborni proces koji je temeljni deo nedobronamernih planova
spomenutih Zapadnih faktora u vezi sa Kosmetom.
Pristanak Srbije na lokalne
izbore na Kosmetu u uslovima krajnje selektivne primene Rezolucije 12 44 i
učešće kosmetskih Srba na njima predstavljaju ogroman dobitak za albanske
separatiste i njihove zapadne zaštitnike i garante. Pristajanjem na takve izbore
vlasti DOS-a su pravo Srbije i SRJ na Kosmet, koje niko ne može da ospori sem
samih Srba, prepustili drugome, i to u trenutku kada tamošnji Srbi ne uživaju ni
jedno pravo na slobodu koje im je garantovala Rezolucija SB 12 44. Sporazum o
saradnji SRJ i UNMIK-a nije ono što jedan sporazum treba da bude: srazmerno
uzimanje i davanje, već predstavlja preuzimanje i ispunjavanje novih obaveza sa
naše strane, dok je UNMIK samo obećao da će u budućnosti ispunjavati obaveze iz
Rezoluciej 12 44, koje već dve i po godine uporno, uz ohrabrenje zapadnih sila i
NATO-a, odbija da izvrši. S druge strane, izlazak napuštenih lokalnih Srba na
izbore dao je toliko potrebni legitimitet većinskoj albanskoj vlasti na Kosmetu
i osigurao joj "demokratski" autoritet da, odmah posle izbora ili nešto kasnije,
forsira svoju političku volju za nekim oblikom konačnog odvajanja Kosmeta od
Srbije.
Umesto da do kraja insistira na neprihvatanju lokalnih izbora i
nepriznavanju albanskih pokrajinskih institucija koje bi iz njih proistekle, dok
se prethodno ne ispune najvažnije odredbe iz Rezolucije 12 44, republičke i
savezne vlasti su odstupale korak po korak, dok nisu sasvim kapitulirale i time
i same postale sredstvo u politici drugih prema Kosmetu. Zapadne sile su konačno
dobile ono što nisu uspele da iznude u Rambujeu i agresije NATO na SRJ: zvanični
pristanak Srbije i SRJ na proces realizovanja njihovih zloćudnih projekata u
vezi sa Kosmetom. Polovični izlazak Srba na izbore umanjuje obim štete koju je
kapitulanska politika zvaničnih vlasti nanela dugoročnim nacionalnim i državnim
interesima Srbije na Kosmetu.
Srbija i SRJ su ishodom agresije SAD i NATO
privremeno izgubile faktički suverenitet nad Kosmetom. SAD i NATO znaju da
faktički suverenitet bez pravnog suvereniteta nije stabilno rešenje. Zbog toga i
vrše neprekidan pritisak na Srbiju i SRJ da svoj medjunarodno priznati
suverenitet nad Kosmetom postepeno prenesu na legalno izabranu vlast albanske
većine na Kosmetu, pošto je nerealno očekivati da to učine odjednom i u celini.
U tome leži glavna opasnost što su Srbija i SRJ preuranjeno pristale na
održavanje izbora na Kosmetu. Albanski separatisti bi mogli, uz blagoslov
sadašnjih upravljača na Kosmetu, da proglase jednostrano odvajanje Kosmeta od
Srbije, ali bi to, bez njene izričite saglasnosti predstavljalo otimačinu i
kršenje medjunarodnog prava i medjunarodnih mirovnih ugovora., zbog čega se oni
na to neće usuditi. Najjače oružje Srbije odnosno SRJ u sadašnjoj vrlo teškoj
situaciji je što ona ima tapiju na Kosmet. Suština politike SAD i NATO prema
nama u ovom trenutku i u narednom periodu je da se Srbija odnosno SRJ navedu na
odricanje od te tapije ili na njeno ustupanje. Kompenzacija za takvu veliku
nacionalnu žrtvu bili bi mogućnost prijema u EU i NATO po skraćenom postupku i
pružanje masovnije finansijske pomoći. Problem vlasti DOS-a je u tome što ona
više indosira i sprovodi političke ciljeve spomenutih zapadnih faktora, nego što
vodi i sprovodi vlastitu politiku. Postoji realna opasnost da vlast DOS-a, pod
okriljem evropeizma i proatlantizma, podlegne pritiscima i, uz razna
uspavljujuća i olakšavajuća obrazloženja, pristane na pravni gubitak Kosmeta.
To bi bilo pogrešno i štetno iz mnogo očiglednih razloga. Prvo, ni jedna
zemlja se dragovoljno ne odriče dela svoje suverene teritorije. Ako bi to
učinila sa jednim svojim delom, imala bi mnogo više teškoća da očuva ostale
delove teritorije. Drugo, odricanjem od dela svoje suverene teritorije, jedna
zemlja ne bi nikada mogla da ga u budućnosti revandicira, kao što bi imala pravo
u slučaju da joj taj deo bude nasilno oduzet. Treće, nijedna okupacija dela
suverene teritorije jedne države ne traje večno, u naše vreme sigurno mnogo
kraće nego što je bilo u prošlosti. Četvrto, posle 11. septembra 2001. godine
ubrzano se prilagodjavaju strategijske karte sveta i koriguje ili pravi nova
lista prioritetnih ciljeva vodećih političkih faktora. Sada je verovatnije nego
što je bilo pre 11. septembra 2001. godine, da Zapad neće zadržati ranije
simpatije za separatistički terorizam i da će svoje ipak ograničene vojne
resurse usredsredjivati na ključnim strategijskim pravcima, u koje južni i
centralni Balkan, po svoj prilici, više ne spadaju. Peto, zbog novih
preokupacija posle 11. septembra 2001. godine, Zapad će želeti da što pre
postigne stabilnost na Balkanu. Ako se favorizovani koncept multinacionalnih,
multikulturnih i multikonfesionalnih država na Balkanu ne bude u praksi
potvrdjivao, za šta već sada ima dosta indicija, nije sasvim isključeno da taj
koncept bude zamenjen konceptom nacinalnih država, u kom slučaju bismo se našli
pred prekompozicijom balkanskih granica, pre svega na prostorima bivše SFRJ.
Srbija i SRJ ne mogu da utiču na takav eventualan razvoj. O njemu će glavnu
reč imati velike sile koje imaju interese za balkanski prostor. Ali naša zemlja
mora biti pripravna i za takav eventualni razvoj i sačuvati što više jakih aduta
i karata u svojim rukama. Tapija na Kosovo je sigurno jedna od najjačih karti,
bez obzira na dalje ponašanje većinskih Albanaca i zapadnih sila.
Jedan od
čelnika sadašnje vlasti rekao je proteklih dana da je vlast otvorena za kritiku
svoje politike prema Kosmetu, ali da očekuje da ona ukaže i na alternativno
rešenje.
Ovo izlaganje je upravo zalaganje za alternativno rešenje. Ono
glasi: Neka vlast DOS-a uvidi da je pogrešila što je Srbe naterala da uzmu
učešća na neslobodnim i nefer izborima na Kosmetu i neka se što pre koriguje i
isključi iz Hekerupovog izbornog procesa. Neka se čvrsto drži tapije na Kosmet i
ne prihvati nikakav razgovor koji bi to mogao da dovede u pitanje. Nije tačno da
vreme radi protiv nas. Rešenje konačnog statusa Kosmeta moraće kad-tad da se
potraži na bazi naše tapije. Budimo miroljubivi i kompromisni u svemu drugom,
sem u vezi sa tapijom. Vetar najnovijih promena u svetu duva u naša jedra.
Možemo od toga imati koristi ako čvrsto ostanemo na tlu naših legitimnih
nacionalnih i državnih interesa na Kosmetu i insistiramo kod medjunarodne
zajednice da izvrši sve obaveze koje je preuzela na osnovu Rezolucije 12 44.
Tada će saradnja sa medjunarodnom zajednicom biti pod ravnopravnijim uslovima i
odvijaće se na terenu prava, a ne diktata, što će za nas biti mnogo povoljnije.
ARTEL GEOPOLITIKA je
privatan, nezavisan i nelukrativan web site koji se izdražava od volonterskog
rada nekolicine entuzijasta.
Ukoliko vam se informacije koje ARTEL
GEOPOLITIKA objavljuje dopadaju bili bismo zahvalni da nas
podržite bilo kojom finansijskim doprinosom ili kroz
reklamiranje na našem web site-u. Vaša
pomoć biće upotrebljena za još kvalitetnije selektiranje informacija,
njihovo brže postavljanje na site i, što smatramo možda i
najvažnijim, prevodjenje najkvalitetnijih tekstova i na druge
jezike.
Za dinarske uplate: Rade Drobac- Postanska stedionica-, žiro račun br. 908-20001-18-8888-47712653
Za devizne uplate: Rade Drobac- Nacionalna
[tedionica- Devizni ra~un br.:
00-305-0002922.2
|
