Uz naše puteve i auto-puteve, železnice i reke, oko gradova i sela, po njivama i šumama, na ekskluzivnim planinama i najudaljenijim brdskim i planinskim proplancima leže gomile plastičnih kesa, flaša, konzervi i kanistera, automobilskih guma i karoserija, rashodovani uređaji i nameštaj, otpaci, šut i đubre svih vrsta, oblika, materijala i boja.
U ranijim decenijama brinule su nas neočišćene ulice po gradovima, uvelo lišće po parkovima, neispražnjeni kontejneri, ljuske od semenki po podovima bioskopskih sala i tribinama stadiona. U poslednjoj deceniji širom Srbije više se ne može pronaći ni stopa smećem nezagađene teritorije.
Osvrnemo li se čak i po najbližem okruženju van naših granica videćemo da tamo to nije tako. Setimo se puteva i prostora po Sloveniji nekad (verovatno je još bolje sada), ulica u Budimpešti, da i ne gledamo ostatak Evrope.
Slušamo o brojnim donacijama nevladinih organizacija iz inostranstva (finansiranih skoro zvanično od strane njihovih vlada) koje nam nude izgradnju pogona za spaljivanje bolničkog otpada (njihovih bolnica), fabrike za reciklažu (njihovih) bačenih auto- guma, uređenje naših deponija za odlaganje (i njihovog) otpada i niz drugih paketa za prodaju "lepo upakovane magle".
Za sada nisam čuo ništa o mogućem programu čišćenja naše zemlje Srbije od svekolikog đubreta svuda oko nas, koje smo sami proizveli i vanredno sistematično distribuirali po celoj teritoriji.
Odbačenu odeću i ostatke hleba, ne pominjem. To će već neko iskoristiti. Fenoli, pesticidi i izlivena nafta će oteći u neka tuđa mora. I za ostatke radioaktivnih bombi će se takođe valjda neko pobrinuti.
Ako, za sada, izuzmemo Kosovo, na ostatku Srbije površine oko 77.500 kvadratnih kilometara postoji najverovatnije bar toliko vagona otpadnog materijala koje bi trebalo ukloniti. Nisam siguran da znamo kako bismo to izveli i gde bismo ga smestili, čak kad bi nam neko i platio moguće javne radove za tu akciju.
Karoserije od odbačenih vozila možda bismo i mogli pretopiti, ako ih uopšte možemo izvući iz zabačenih napuštenih njiva u koje su ih njihovi bivši vlasnici smestili. Za ostale bačene materijale skoro da ne postoji racionalna tehnologija reciklaže, osim da se njihovim "sahranjivanjem" popunjavaju prirodne ili veštačke depresije koje bi se kasnije mogle i vegetativno stabilizovati.
Sve u svemu, valjda je svima vidljivo da taj problem postoji i treba početi razmišljati o njegovom rešavanju, da ne dođemo u stanje da sami sebe "sahranimo" ispod vlastitog đubreta.
Mr Mihailo Medvedev, arh.,
Niš
