|
by
Datum: 27. februar 2003. g.
Upozorenje:Ukoliko
ste ovu poruku dobili greškom ili više ne želite da dobijate nove informacije i
tekstove sa ARTEL GEOPOLITIKA pritisnite [EMAIL PROTECTED] i u rubrici
"subject" napišite "unsubscribe".
KO JE NA KOGA IZVRŠIO
AGRESIJU?
Dr Milan Tepavac Protivustavna nasilna secesija neodvojiva je od terorizma i po definiciji je agresija na državu protiv koje je secesija uperena. Bivše jugoslovenske repubike Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina i Makedonija su klasican primer poput americkog secesionistickog rata. Sarajevski list "Oslobodenje" u broju od 22.2. 2003. donosi tekst u kome izveštava da je ministar inostranih poslova Iraka Tarik Aziz, za vreme posete Italiji, dopisniku ovog list iz Rima, negirao da je Srbija izvršila agresiju na Bosnu i Hercegovinu. Aziz je, štaviše, dodao da je Srbija bila žrtva agresije, "aludirajuci, vjerojatno, na americko bombardovanje 1999. godine zbog Kosova". "Oslobodenje" se grozi nad ovom izjavom svog istovernika Tarika Aziza. To nas neizbežno podseca na Andricevu "Travnicku hroniku" koji u njoj pokazuje da su "domaci Turci" – kako ih on naziva, ne koristeci uobicajene nazive poturice ili poturcenjaci - daleko gori od Turaka, a koje je Josip Broz nazvao Muslimanima (sa velikim "M"), a Ricard Holbruk Bošnjacima, kao da tamošnji Srbi i Hrvati nisu i Bošnjaci.. Sada nam general Alije Izetbegovica Jovan Divjak prica ("Vecernje novosti" od 23.2.2003): "Alija Izetbegovic je kao veliki vernik uverio sebe da je božiji izaslanik. Mislio je da ga je svevišnji poslao na zemlju". Kao da to nije bilo opštepoznato, bar od pojave njegove "Islamske deklaracije"... "Novi svetski poredak" (NSP), proklamovan od predsedika SAD Džordža Buša (Starijeg) 1990. godine, je do danas pocinio nebrojene zlocine protiv citavog covecanstva, cija je najveca žrtva bila SFRJ, SRJ i srpski narod u celini, ali i svi narodi uništene SFRJ. Ali, možda najveci zlocin NSP-a je u tome što je milionima i milionima ljudi isprao mozak i od njih stvorio idiote koji više ne mogu da misle svojom glavom, vec po softveru smišljenom u dijabolicnim laboratorijama NSP-a, o cemu ni Džorž Orvel nije mogao ni da sanja. Od postanka homo sapijensa jedan i jedan su bili dva, ali po NSP-u to više ne važi; ima da bude onoliko koliko odluce monstrumi iz radionica NSP-a. Primer Tarika Aziza treba da bude poucan: on pokazuje da samo oni ljudi koji su uspeli da NSP drža na pristojnoj udaljenosti od sebe mogu sacuvali zdrav razum normalnih ljudskih bica. Dakle, svi oni koji žele da ostanu normalna ljudska bica moraju se držati na toj udaljenosti od monstruma koji žele ne samo da pokore citav svet vec i da ga programiraju tako da može misliti samo u kategorijama NSP-a.. Kao što je dobro poznato, posle 5. oktobra 2000. u Srbiji su sva sredstva javnog informisanja – sa par casnih izuzetaka – u rukama Šoroša, CIA-e, EU, SE i drugih institucija NSP-a. Pa cak i u takoj situaciji, na dva kanala beogradse televizije – na BK i na B-92 – upravo ovih dana prikazuju se dva serijala o americkom secesionistickom gradanskom ratu 1861-1865. godine. Proizvedeni su u SAD, cime je naravno iskljucena svaka mogucnost da je neko hteo da falsifikuje istoriju toga rata. Razlika je samo u tome što su radeni u vreme kada NSP nije postojao ni u snovima najmracnijih snaga u toj zemlji. A u tim serijalima se jasno vidi – što je inace, naravno, svakome normalne pameti jasno ko god se bavio istorijom tog rata – kako predsednik Linkoln napad na vojnu postaju u Fort Samteru i uopšte secesionisticke mere 11 južnih država SAD naziva agresijom na SAD i u skladu s tim vodi politiku odbrane SAD. Nakon što su secesionisticke trupe izvojevale prvu veliku pobedu nad trupama Severa, Linkon, duboko potresen, zakljucuje: "Oni ne smeju pobediti. Ovde se ne radi samo o Uniji. U pitanju je princip od bitne važnosti za citavo covecanstvo". Zašto se poturcenjaci iz "Oslobodenja" ne potrude da bar pogledaju ove filmove ako nisu u stanju da malo bolje prouce istoriju svoga gazde koji im je u potocima krvi stvorio Muslimaniju? Dakle, vec tada, pre više od 140 godina, bilo je poznato da je protivustavna nasilna secesija dela teritorije odredene države agresija na tu državu. Još je interesantnije – ma koliko bilo monstruozno – da secesionisticki zlikovci iz bivše SFR Jugoslavije ne priznaju nikakvo pravo secesije u svojim sadašnjim feudima "državama"!. O pravu na otcepljenje Krajine, Dubrovnika, Istre od Hrvatske, ili Republike Srpske od dejtonske Bosne i Hercegovine ne sme ni da se sanja. Cak ni Boka Kotorska nema to pravo u odnosu na Đukanovicevu Crnu Goru, ali Crna Gora od SR Jugoslavije – e to je, po njima, potpuno druga stvar! Isto važi i za Kosmet, jug Srbije, Vojvodinu, "Sanžak" jer je rec o Srbiji! Pa i inace, svuda je secesija legalna, opravdana i poželjna, - samo ne kod njih! Pa da vidimo kako danas stvar stoji u tom pogledu kako sa gledišta ustavnog prava tako i sa gledišta medunarodnog prava. PROTIVUSTAVNA NASILNA SECESIJA (SECESIONISTICKA AGRESIJA) I
USTAVNO PRAVO Svakome normalne pameti, kome NSP nije uspeo da ispere mozak, je valjda jasno da su Hrvatska, Slovenija i Bosna i Hercegovina izvršile protivustavnu nasilnu secesiju od SFR Jugoslavije. Makedoniju cemo ovom prilikom ostaviti po strani jer je njen slucaj specifican utoliko što njena secesija, mada takode naravno protivustavna, nije bila pracena krvoprolicem, vec je izdajnicko rukovodstvo Federacije priredilo svecani rucak prilikom odluke da se JNA povuce s njene teritorije, cime je, naravno, pocinilo izdaju zemlje, mada je bilo u tom momentu potpuno nemocno, paralizovano secesijom Hrvatske, Slovenije i Bosne i Hercegovine i pritiscima iz inostranstva. Dakle, da su Hrvatska, Slovenija i Bosna i Hercegovina izvršile protivustavnu nasilnu secesiju od SFR Jugoslavije ne bi trebalo posebno nikome normalne pameti dokazivati. Ustav SFRJ od 1974, iako je dao velika ovlašcenja republikama – pa cak i autonomnim pokrajimana – i oslabio federalnu vlast, ipak nije otišao tako daleko da bi omogucio secesiju. To jasno proizlazi iz citavog ustavnog sistema, a narocito iz clanova 5 stav 3, 237, 240, 283 tacka 4 i drugih odredbi ovog ustava. Uostalom, zar ikome normalne pameti – bio on laik ili strucnjak za ustavno pravo – treba dokazivati da nijedan ustav nijedne zemlje nije predvidao niti predvida mogucnost secesije. Jedini izuzetak u tom pogledu bio je Ustav Sovjetskog Saveza iz 1936. godine (takozvani "Staljinov ustav"). A znamo kakvu je sudbinu doživela država sa takvim ustavom! Dakle, odluke koje su donele Slovenija, Hrvatska i Bosna i Hercegovine koje su išle na sesesiju od Jugoslavije bile su protivustavne. Pored toga, primenile su pri tome nasilje – napadnuti su, pre svih JNA na njihovim teritorijama i Srbi na tim teritorrijama. Na "sudenju" Slobodanu Miloševicu ovih dana u Hagu svedok general Vasiljevic, šef Uprave za bezbednost JNA u 1991. godini iznosi podatak – koliko je autoru ovog teksta poznato prvi puta nas udostojavaju tim podatkom – da slovenacki krvoloci pobili 56 pripadnika JNA, naravno Srba. To što su ti monstrumi pocinili, koji nikada u svojoj nepostojecoj istoriji nisu bili ništa više od austrijskih konjušara, naravno nije ništa prema onome što su pocinili Hrvati i muslimani prilikom svoje secesije. Napred navedene reci predsednika Linkolna o agreiji odnosile su se na napada južnih secesionista na vojnu kasarnu u Fort Samteru u kojoj je bilo 68 federalnih vojnika, a samo u napadu na Varaždinski korpus JNA ucestvovalo je oko 15.000 ustaša. Slicno je bilo i u Bosni i Hercegovini.(1) Dakle, ko je to na koga izvršio agresiju sa gledišta Ustava SFRJ – da li je izvršena agresija na SFRJ, ili je SFRJ izvršila agresiju na samu sebe, to jest na svoje delove Sloveniju, Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu? PROTIVUSTAVNA NASILNA SECESIJA ("UNUTRAŠNJA, SECESIONISTICKA
AGRESIJA") I MEĐUNARODNO PRAVO Osnovno pitanje koje se postalja kada govorimo o odnosu medunarodnog prava i secesije jeste: da li je protivustavna nasilna secesija protivna medunarodnom pravu, odnosno da li je to medunarodno krivicno delo, medunarodni zlocin? Po našem mišljenju, u principu medunarodnog prava se ne ticu ustavne promene u pojedinim državama; to je nešto što spada u domacu nadležnost u smislu clana 2 stav 7 Povelje Ujedinjenih nacija. Dakle, ustavno preuredivanje država je njihova unutrašnja stvar, pa i onda ako pri tome dode do nekih protivustavnih mera i carki, ali samo ukoliko ne ugrožavaju osnovna ljudska prava i ne ugrožavaju mir i bezbednost u toj zemlji, regionu ili u svetu. Dakle, cim dode do ugrožavanja osnovnih ljudskih prava, ugrožavanja mira i bezbednosti – medunarodno pravo mora da se pita. U principu, dakle, ustavno (pre)uredenje jedne države na miran nacin ne zanima medunarodno pravo. To je unutrašnja stvar država, i medunarodno pravo štaviše zabranjuje drugim državama da se u to mešaju. Tako i zato se u clanu 2 stav 7 Povelje UN kaže: "7. Ništa u ovoj Povelji ne može da se tumaci tako da Ujedinjene nacije mogu da se mešaju u unutrašnje stvari bilo koje države". Principi nemešanja u unutrašnje stvari još jace su naglašeni u Finalnom aktu KEBS-a (Princip VI). Tu su još i principi: suvereniteta (Princip I), zabrana pretnje ili upotrebe sile (Princip II), nepovredivosti granica (Princip III), i poštovanje teritorijalnog integriteta država (Princip IV). U slucaju SFR Jugoslavije, pa i SR Jugoslavije, nijedan od gornjih principa nije poštovan niti od strane država niti od strane UN! Ništa ne menja na stvari cinjenica što je do toga došlo uglavnom usled pritisaka Sjedinjenih Americkih Država i nove ujedinjene arogantne Nemacke. Da nije bilo mešanja sa strane, najpre podsticanja unutrašnje agresije na SFRJ a zatim i saocesništvo u toj agresiji Jugoslavija bi se verovatno ocuvala, ne bi bilo prolivanja krvi i razaranja koji su pogodili upravo one koji su najmanje krivi za bilo šta pogrešno u njoj – mirne gradane koji su želeli samo da mirno žive i stvaraju i da se raduju životu. Secesionisticke snage – kojim ima manje ili više u gotovo svakoj državi – sa padom Sovjetskog Saveza i "dolaskom demokratije" dobile su snažan podsticaj u svim jugoslovenskim republikama, osim u Srbiji, i one su se probudile, digle glavu. Srpski narod u Jugoslaviji – koji je objektivno imao najviše interesa da se Jugoslavija ocuva i Jugoslovenska narodna armija kao ustavni garant kako protiv spoljne tako i unutrašnje agresije imali su više nego dovoljno snage da slome pokušaje oružane secesije da secesionisti nisu imali pomoc inostranih mocnih faktora. Evropska zajednica – uglavnom pod pritiskom Nemacke – i SAD su odigrale presudnu ulogu u ostvarivanju plana likvidiranja Jugoslavije u krvi i stvaranju od nje više mini-država. Ono što je najcudnije i najtragicnije u citavoj stvari jeste da su te iste sile uspele da u ostvarivanje toga svog zlocinackog plana upregnu i KEBS (OEBS), pa cak i citav sistem UN, na celu sa Savetom bezbednosti i Generalnom skupštinom. Da su oni secesionistickim liderima rekli: "Mi smo protiv primene nasilja u ostvarivanju secesionistickih težnji u Jugoslaviji zato što je to protivno Povelji UN, medunarodnom pravu i Finalnom aktu KEBS-a, koji smo tako svecano i pompezno potpisali 1. avgusta 1975. u Helsinkiju; zato što bi to ugrozilo medunarodni mor i bezbednost. Nikakvo nasilno menjanje granica u regionu ne dolazi u obzir. I, naravno, ne dolazi u obzir diplomatsko priznanje secesionistickih entiteta za nezavisne države jer ni medunarodno pravo to ne dozvoljava" – nikakve nasilne secesije ne bi bilo, nikakvog krvoprolica. Oni to nisu ucinili, i svi smo dobili ono što su ti zlocinci isplanirali. Kao što je dobro poznato, Ujedinjene nacije, a pre svih Savet bezbednosti, su od 1991. godine do danas pocinile nebrojene zlocine protiv Jugoslavije i srpskog naroda, naravno sve pod pritiskom SAD koje su nastankom unipolarnog sveta postale njen apsolutni gospodar. Postoji preko dvadeset rezoluccija Saveta bezbednosti kojima je to ucinjeno. Unatoc tome, ni u jednoj od njih se Jugoslavija se proglašava za agresora na neku od njenih bivših secesionistickih republika. To što nije proglasio ni protivustavne nasilne secesije tih republika za agresiju na SFRJ nije nikakvo cudo s obzirom na napred receno – da je još od samog pocetka stvaranja NSP postao obicno orude politike SAD. No, ipak, da je nasilno komadanje država i bez nešanja sa strane, dakle samo po sebi, opasnost po medunarodni mir i bezbednost, da je dakle protivpravno ili bar politicki krajnje neoportuno saznajemo i iz dve skorašnje rezolucije kukavne Generalne skupštine UN: 51/55 od 10.12.1996. i 53/71 od 4.1.1999. koje nose naslov "Održavanje medunarodne bezbednosti – sprecavanje nasilnog razbijanja država". Tu se konstatuje da nasilna dezintegracija država može da predstavlja pretnju medunarodnom miru i bezbednosti, i pozivaju sve države da se striktno pridržavaju principa nepovredivosti medunarodnih granica i teritorijalnog integriteta država. Šteta je što ove rezolucije nisu išle bar korak dalje u razvoju savremenog medunarodnog prava i protivustavne nasilne secesije proglasile za unutrašnju agresiju, cime bi se samo osavremenila Definicija agresije koju je usvojila Generalna skupština Ujedinjenih nacija 14. decembra 1974. godine (Rezolucija 3314). No, bez obzira na to, mi smatramo da je razvoj savremenog medunarodnog prava dostigao taj stepen da se nasilna oružana secesija izjednacuje sa ageresijom po stepenu društvene opasnosti, to jest po stepenu ugrožavanja osnovnih ljudskih prava i sloboda i medunarodnog mira i bezbednosti Iz prednjeg logicno sledi da država ne samo da ima pravo da se brani od pokušaja nasilne secesije, nego je to i njena dužnost kako po osnovu ustavnog prava tako i po osnovu medunarodnog prava.(2) Hrvatska, Slovenija, Bosna i Hercegovina i Makedonija izvršile su protivustavnu secesiju. Hrvatska, Slovenija i Bosna i Hercegovina su pri tome koristile oružanu sili uz svestranu pomoc, ukljucujuci i naoružavanje, svojih mentora u inostranstvu, pre svih SAD, Nemacke, Vatikana, Austrije, Madarske i Evropske zajednice (unije), izvršivši na taj nacin (unutrašnju) agresiju na SFRJ. Ima li onda danas u svetu vece tragikomedije od cinjenice da se pred takozvanim Haškim tribunalom za bivšu Jugoslaviju sudi bivšem šefu Jugoslavije Slobodanu Miloševicu, a pred onim drugim haškim sudom, Medunarodnim sudom pravde, sudi državi Jugoslaviji, a ne sudi se onima koji su isplanirali, organizovali i izveli secsionisticke ratove protiv Jugoslavije?! U kontekstu govora o unutrašnjoj agresiji treba nešto reci i o pojmu prava na samoopredeljenje buduci da se tim pojmom najcešce pravda terorizam i pokušaji nasilne secesije. U citavom periodu posle Drugog svetskog rata pojam "samoopredeljenja naroda" mnogo je upotrebljavan i zloupotrebljavan. Pošto je proces dekolonizacije nezaustavljivo tekao, neki su taj pojam vezivali iskljucivo za njega, dakle za pravo kolonijalnih naroda da se oslobode kolonijalnog ropstva. U Ujedinjenim nacijama, gde se tim pojmom najcešce i baratalo, neki su stalno nastojali da taj pojam prošire, nastojeci da unesu što više razdora u viušenacionalne države. Tako su objekti takvog doktrinarnog pa i politickog napada bili najcešce SSSR, Jugoslavija, Indija i druge višenecionalne države. Godine 1967. tadašnjem generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija U Tantu takva nastojanja su prosto receno dozlogrdila, pa je on intervenisano izjavom da se "pravo na samoopredeljenje" odnosi na kolonijalne narode, a ne na države clanice Ujedinjenih nacija, jer bi se, inace, Ujedinjene nacije našle u ulozi da rade na razbijanju svojih clanica! Tako su se u Ujedinjenim nacijama "saoopredeljivaci" malo pritajili. Ali, secesionisti su uvek posezali za ovim argumentom. Zanimljiv je stav OEBS-a po ovom pitanju, dakle organizacije koja je i stvorena radi "evropske bezbednosti i saradnje". Ovih dana jedan od njenih celnika izjavljuje – što je ocigledno i njen stav – da samoopredeljenje nikako ne znaci nužno i stvaranje sopstvene države, vec pravo svakog naroda da uživa svoja demokratska nacionalna i druga prava. Nešto u tom smislu. Jedino kada je u pitanju Jugoslavija to je znacilo razbijanje te države i stvaranje mini nacionalnih državica Slovenaca, Hrvata, Makedonaca, pa cak i muslimana i verovatno Šiptara. Ali ne i Srba. Jedino Srbima nije priznato pravo na samoopredeljenje prilikom razbijanja Jugoslavije. Srbi u Bosni moraju da žive u istoj državi sa muslimanima i Hrvatima, iako ni jedan to ne želi! Srbi u Krajini su vec bili stvorili svoju državu ne toliko po osnovu prava na samoopredeljenje kolko po osnovu prava da ostanu u Jugoslaviji, pa im ni to nije priznato niti od OEBS-a niti od Ujedinjenih nacija. Umesto tog i takvog priznanja oni su pomogli Hrvatima ne samo da likvidiraju tu državu nego su im i pomogli da ostvare san o kome ni Ante Starcevic ni Ante Pavelic nisu mogli ni da sanjaju – da dokrajce od njega zapoceti genocid nad Srbima u Hrvatskoj. Ne samo da secesionisticko-gradanski ratovi na prostoru prethodne Jugoslavije, nego takvi ratovi uopšte, pokazuju da u njima neminovno dolazi do kršenja medunarodnog humanitarnog prava i povreda osnovnih prava i sloboda ljudi više nego u oružanim sukobima medunarodnog karaktera . To je još jedan dodatni i jaki razlog da nasilnu secesiju to jest unutrašnju secesionisticku agresiju treba inkriminisati kao medunarodni zlocin. Fusnote (1) Trebalo bi da je dobro poznato šta se dogodilo u NDH (koja je obuhvatala i BiH) u toku Drugog svetskog rata – pocinjeni su takvi zlocini protiv tamošnjih Srba koji nemaju paralele u citavoj ljudskoj istoriji. Iako sam tada bio dete, pamtim kako to beše na mom mucenickom Kordunu, gde su pocinjeni i najmonstruozniji zlocini. Pri tome su poturcenjaci, koje je Ante Pavelic proglasio s razlogom za svoj "cvijet", u ustaškim uniformama prelazili Koranu i bili monstruozniji od Hrvata. To što se dogodilo 1991-1995 bio je samo nastavak onoga što beše 1941-1945. S tom razlikom što su ovog puta imali za saveznike i one protiv kojih su se borili u Drugom svetskom ratu, a ne samo Vatikan, Nemce, Austrijance, Madare...Nikada necu zaboraviti sliku: Tudman i Klinton se grle u Parizu dana 14. decembra 1995. na potpisivanju Dejtonskog "sporazuma", dakle tacno na goidišnjicu kada je NDH 1941.g. objavila rat SAD!! (2) Na samitu OEBS u Istambulu u novembru 1999. americki predsednik Klinton je izricito rekao da Rusija ne samo da ima pravo da se bori protiv separatizma i terorizma u Ceceniji, nego je to i njena dužnost. ARTEL GEOPOLITIKA je
privatan, nezavisan i nelukrativan web site koji se izdražava od volonterskog
rada nekolicine entuzijasta.
Ukoliko vam se informacije koje ARTEL
GEOPOLITIKA objavljuje dopadaju bili bismo zahvalni da nas
podržite bilo kojom finansijskim doprinosom ili kroz
reklamiranje na našem web site-u. Vaša
pomoć biće upotrebljena za još kvalitetnije selektiranje informacija,
njihovo brže postavljanje na site i, što smatramo možda i
najvažnijim, prevodjenje najkvalitetnijih tekstova i na druge
jezike.
Za dinarske uplate: Rade Drobac- Postanska stedionica-, žiro račun br. 908-20001-18-8888-47712653 Za devizne uplate: Rade Drobac- Nacionalna [tedionica- Devizni ra~un br.: 00-305-0002922.2 |
<<_IMVTemp_Show_ARTELlogo2.gif>>
