LAVIRINT
Partner, po partner - vrh
Zoran Đinđić nikada neće imati
harizmu, ali će svima biti prihvatljiv partner. I Koštunici, Žarku Koraću,
nacionalistima, Karli del Ponte, podjednako patrijaršiji kao i Helsinškom
odboru, navijačima kao i Ženama u crnom. Niko mu neće verovati
- ali neće
moći bez njega
On
nikada neće imati harizmu ni približnu onoj Miloševićevoj, Draškovićevoj, ili (u
jednom trenutku) Koštuničinoj, ali će svima, za nuždu - a nevolja i nužda su u
Srbiji redovno stanje - biti prihvatljiv partner. I Koštunici i Žarku Koraću,
Karli del Ponte i nacionalistima, podjednako patrijaršiji kao i Helsinškom
odboru, navijačima kao i Ženama u crnom. Malo ko će ga stvarno voleti. Niko mu
neće verovati - ali neće ni moći bez njega. I svakome će se činiti kao manje
zlo, sa kojim je uvek moguće praviti najrazličitije dilove i sporazume, a on će
se naizmenično služiti svima u svom nezadrživom putu do vrha.
Ovim i sličnim
rečima, pre dvadesetak meseci, opisivao sam u jednom podužem članku
političko-psihološki portret Zorana Đinđića. Milošević tek što je bio izručen,
Gavrilović tek ubijen i tek su se počele oštrije razaznavati pukotine u
dosovskoj političkoj fasadi. Mediji su bili prepuni reformi, donatorskih
konferencija i milijardi koje će nam, navodno, iz korena promeniti život, a
politički voajeri i analitičari se najozbiljnije bavili pitanjem da li je čitav
sukob Koštunica-Đinđić zapravo samo fingiran radi zamajavanja domaće javnosti. S
druge strane, oni koji su verovali da je sukob stvaran priželjkivali su i
prizivali, sve u interesu reformi, međusobno izmirenje nekadašnjih “zlatnih
dečaka” srpske demokratske opozicije.
Beskonačan spisak i rekord
Nije
od tada prošlo mnogo a Đinđić je uspeo da ostvari manje-više sva moja
predviđanja i sve svoje snove. Držeći se devize “cilj opravdava sredstvo” i
strategije koja bi se mogla opisati kao kombinacija metoda starog Makijavelija,
“vernog Rišeljea” i “dobrog Iznoguda”, sve tapšući po leđima “prijatelja Voju”,
Đinđić je za kratko vreme uspeo da uspostavi kontrolu nad svim vidljivim i
većinom nevidljivih centara moći u državi. Ne može se ostati neimpresioniran
pred količinom energije i inteligencije upotrebljenih u tu svrhu, premda se ne
sme zanemariti ni pomoć koja je ovom poduhvatu diskretno ali neprestano stizala
od strane “međunarodne zajednice”, kao i od rivala iz DSS-a. Letimičan pogled na
rezultate njegove vlasti ovaj uspeh čini još fascinantnijim.
Posle
Miloševića više neće biti izručenja Tribunalu u Hagu, a svi, eventualni, budući
procesi odvijaće se pred našim sudovima. Dvehiljadečetvrte otpočećemo proces
pridruženja, a do dvehiljadeosme ćemo ući u Evropsku uniju. Dvehiljadeprva je
bila najteža godina zbog niza nepopularnih reformskih mera koje su morale biti
donesene, ali već u dvehiljadedrugoj sledi olakšanje i opipljiv porast
standarda. Dvehiljadedruga je bila najteža godina. Dvehiljadetreća će… U Srbiji
nema organizovanog kriminala. Vlada Srbije će stati na put organizovanom
kriminalu. Autoput E-10 će biti gotov do početka olimpijskih igara u Atini.
Struja više neće poskupljivati. Beskonačan je spisak protivrečnih izjava i
neispunjenih obećanja koje su premijer ili neki od njegovih ministara, u
rekordno kratkom vremenu i praktično bez ikakvih posledica prosuli po zemlji
Srbiji, opasno ugrožavajući primat “brzih pruga”, “švedskog standarda” “nebeske
Srbije” i ostalih španskih sela kojima nas je godinama zaluđivala Miloševićeva
ekipa.
Iako zvuči paradoksalno, najveći Đinđićev problem u ovom trenutku
jeste to što je “uspeo isuviše”. Odnosno, što je počistivši praktično sve svoje
rivale, skupa sa apsolutnom vlašću na sebe preuzeo i apsolutnu odgovornost za
sve (loše) što će se od sada pa nadalje u Srbiji zbivati. A to je ogromno breme
čak i za njegova široka pleća, tako da uopšte nije isključeno da bi u nekom
momentu premijer mogao i požaliti za uvek zahvalnim dežurnim krivcem u liku
Koštunice na mestu saveznog predsednika.
Jedan procenat na početku
Drugi
Đinđićev problem predstavlja njegova još uvek relativno niska popularnost,
premda, s obzirom na prethodnu demonizaciju u Miloševićevim medijima, kao i više
nego skromne rezultate, trenutnih dvadesetak posto na koje bi mogao da računa
uopšte nisu za potcenjivanje. To jeste još uvek manje od Koštunice, ali ipak
neuporedivo više od onog jednog procenta podrške sa koliko je krenuo u osvajanje
Srbije. No, iako se sasvim dobro snalazi i bez te opštenarodne ljubavi (baš kao
što ni Koštunica nije ništa uspeo sa njom), i bez obzira na često ponavljanje
kako on “želi da nešto stvarno promeni, a ne da se udvara biračima”, očigledno
je da nedostatak šireg uporišta u narodnoj volji itekako žulja premijera - čak i
nezavisno od parlamentarnih izbora koji se ipak neće moći baš beskonačno
odlagati.
Ne treba, stoga, nikoga da čudi što je, utvrdivši prethodno kod
nadležnih instanci u Hagu i Vašingtonu svoj status “modernog i pro-zapadno
orijentisanog političara”, Đinđić u svom stilu (dakle, brutalno) počeo da radi
na svom “nacionalnom” imiyu. A da li u tom pogledu ima pogodnijeg sredstva od
kosovske nesreće i angažmana na dovršetku Svetosavskog hrama? Kad u Srbiji neko
navali da rešava “kosovsko pitanje”, da se mota oko patrijarha i da biva žrtva
atentata, to su indikatori da se upravo “dogodio vođa”, ili bar da ima nameru da
se “dogodi”.
Da li će Srbi nasesti? Pa, ako su svojevremeno iskreno zavoleli
jednog polupismenog zagorskog šlosera, a potom jednog komunističkog aparatčika
srednjeg ranga priglili kao “novog Karađorđa”, zašto u Đinđiću ne bi prepoznali
nacionalnog vođu za 21. vek? Samo bože zdravlja, bilborda i Pinka. A da li će mu
onaj anacionalniji i “građanskiji” deo javnosti (i, što je još važnije, “strani
mentori”) oprostiti ove nove note? E, upravo u tome, paradoksalno, leži deo
tajne uspeha Zorana Đinđića. NJemu, naime, niko ne veruje da to što rado radi
iskreno - i baš zbog toga mu se sve i oprašta, ili bar ne uzima previše za zlo.
Đinđić to, naravno, zna i sa tim računa dok povlači poteze (veronauka u školama,
glasno razmišljanje o podeli Bosne i Kosova) zbog kojih bi neko drugi -
Koštunica, recimo - bio već odavno razapet na Čankovoj
“klero-nacional-fašističkoj” lomači. To jeste visokorizična igra na ivici noža,
ali je premijer, bar do sada, pokazivao da ume i voli da se igra na taj
način.
Sve u svemu, dve i po godine nakon “bager revolucije” Zoran Đinđić je
ostao bez konkurenta na političkoj sceni. Svi njegovi politički protivnici
trenutno se nalaze ili u Hagu, ili u mišjoj rupi - ili na putu za manastir. Zato
eventualni izazov njegovoj dominaciji u narednih godinu-dve više neće dolaziti
iz tzv. “institucija sistema” i kako se čini, u tom periodu, jedini izvor
opasnosti njegovoj svevlasti biće rastuća beda - kao i vazda nepredvidivi sklop
nebeskih i “podzemnih” sila. A to nisu protivnici za potcenjivanje, iako ih nema
u parlamentu i ne figuriraju u anketama javnog mnjenja. Uprkos (bez)brojnoj
kamarili koja ga trenutno okružuje, u momentu bilo kog ozbiljnijeg socijalnog,
političkog ili drugog obračuna, Đinđić će biti sam. Ili, još gore, samo sa
Batićem, Milovanovićem i Veselinovim uz bok i oko vrata. U svakom slučaju, jedno
je gotovo sigurno. Bio “pukovnik” ili “pokojnik”, malo je verovatno da ćemo
ikada videti Zorana Đinđića kako, bez obezbeđenja, mirno krčmi svoje
penzionerske dane šetajući kučiće i unučiće po Kalemegdanu. A pitanje je i da li
bi on to opšte želeo.
Đorđe Vukadinović
