| DRUGI PISU: FRANCUSKI MOND |
Zaboravljena Srbija
Ubistvo srpskog premijera, u sredu 12. marta, izazvalo je brojne reakcije i sokiralo evropske zvanicnike kao i Belu kucu. Kao da ponovo ozivljava secanje zapadne diplomatije na kosmar Miloseviceve decenije, kao da je smrt Zorana Djindjica odjednom otkrila krhkost demokratizacije koja je u toku u Srbiji.
Ovaj proces je, medjutim, bespovratno pokrenut i sigurno je da nema rizika da se preobucene utvare iz proslosti ponovo pojave. Ali, demokratizacija tapka u mestu, potrebna joj je pomoc da bi mogla da napreduje. Treba pozeleti da ova smrt posluzi makar dvema stvarima.
Prvo, da navede Srbe da budu svesni da nema vise vreme za svadje medju strankama sastavljenim od malih grupa, za iskonske mrznje medju suprotstavljenim celnicima, svakodnevne razmene pogrdnih reci, politike rivalstava na provincijski ili mafijaski nacin. Srbi su osvojili pravo na slobodne izbore. Ne treba da ga trace kao sto su to radili poslednjih meseci.
Ali smrt Zorana Djindjica treba da primora i one u inostranstvu koji ga oplakuju da se posteno zapitaju o nacinu na koji danas prate ovaj proces demokratizacije. Nije li Srbija pomalo zaboravljena? Dzordz Bus je odao priznanje pokojnom premijeru, ali u cemu se sastoji americka politika prema Beogradu? U skrtom premeravanju svake materijalne pomoci i slanju svakih sest meseci po jednog diplomate visokog ranga sa ultimatumom Vladi - ili cete poslati u Haski sud jednog ili vise glavnih osumnjicenih i predati vase arhive gospodji Del Ponte, ili cemo prekinuti nasu pomoc i blokirati vas dosije u medjunarodnim finansijskim instancama. Haski sud za bivsu Jugoslaviju je opravdao svoje postojanje isporucivanjem Milosevica. Nece okoncati svoju misiju dok ne bude sudio Ratku Mladicu i jos nekima.
Ali, imajuci u vidu nesposobnost Haskog suda na pedagoskom planu i, u tom pogledu, neuspeh Milosevicevog procesa, ne treba zanemariti teskoce Beograda da ispuni zahteve tuzioca.
Evropa je manje gruba. Ona zna da razgovara sa Beogradom i o drugim temama. Ona nudi, naravno, i druge perspektive integracije. Kumovala je institucionalnoj reformi kojom je izbegnuta nova brutalna secesija, ovog puta Crne Gore, od onog sto je ostalo od Jugoslavije. Ali, ni ona nije bila na visini uloga, kada je u pitanju ekonomska sfera.
Po svojoj proslosti, Djindjic nije bio heroj oslobodjenja kao sto ga zamisljaju na Zapadu. Ali je znao da se okruzi nekolicinom ljudi od poverenja i u mnogim prilikama koje su zahtevale izuzetnu hrabrost, znao je da napravi dobar izbor za svoju zemlju. Mozda je i mrtav zbog toga. Kada prodje vreme odavanja pocasti, ne treba zaboraviti Srbiju.
