Amfilohije "opleo" goste
Rana Zorana Đinđića opominje i podseća – dosta je bilo bratomržnje, dosta je
bilo rata, svako ubistvo je bratoubistvo, zlo nikom dobro ne donosi, rat nije
nikome brat – poručio je u subotu u hramu svetog Save u Beogradu mitropolit
crnogorsko-
primorski Amfilohije na opelu tragično preminulom predsedniku
Vlade Srbije Zoranu Đinđiću. Integralni tekst govora mitropolita Amfilohija
glasi: "Svet je ovaj tiran tiraninu, a kamoli duši blagorodnoj. To su reči,
draga braćo i tužni zbore, koje nam naviru ovde, pred odrom Zorana Đinđića,
postradalog predsednika Vlade Srbije. Utoliko pre nam te reči naviru na um,
ukoliko se nalazimo u hramu koji je izrastao iz spaljenih moštiju i mučeničkog
praha najvećeg prosvetitelja srpskog naroda – svetoga Save. Pre Zorana Đinđića,
na ovom mestu počivao je jedino onaj koji je ostavio iza sebe poruku svome i
svakom zemaljskom narodu – zemaljsko je za malena carstvo, a nebesko uvek i
doveka – to je obezglavljeni bio velikomučenik kosovski Lazar. Mi se danas ovde
opraštamo sa Zoranom Đinđićem u blizini šanca i spomenika vožda Karađorđa, čija
je glava, takođe, posečena kumovskom i bratskom rukom i okapala napunjena slamom
u Stambolu pre 200 godina, po onoj narodnoj – svaka rana je pored srca – a ova
rana, rana Zorana Đinđića, ne samo za njegovu majku, za njegovu Ružicu, Luku i
Jovanu nego za sve nas i za celi narod jeste rana koja je rana posred srca. Pa
se ne zna koja je dublja, ili ova njegova rana, otvorena rukom bratomržnje ili
ona Milice Rajić, poginule od bombardovanja 1999. godine, ili ona zaklane Marice
Mijić iz Bijelog Polja, kod Peći, sahranjene uoči Vidovdana, iza oltara Pećke
patrijaršije, te iste godine, ili bezbrojne one rane nezaceljene, otvorene na
ovim našim prostorima u vreme bezumlja poslednjeg građanskog rata i
bombardovanja. Sve te rane obasjava i greje plamen stotinama u naše dane
zapaljenih kosovsko-metohijskih svetinja. Zoran Đinđić, koga ispraćamo danas iz
ovoga svetoga hrama na večni počinak, biće zapamćen po mnogo čemu, ali
prvenstveno po tome što je, u momentu najdubljeg poniženja svoga naroda, na
obrenovićevski način, ispružio ruku bratsku, bratskoga mira i pomirenja Evropi i
svetu. U trenutku kada su još stotine hiljada njegovog naroda, prognanika sa
svojih ognjišta u domu bez doma, u zemlji bez zemlje, u otadžbini bez otadžbine,
u trenutku kad nad glavom njegovog naroda stoji mač pilatovske pravde, Zoran
Đinđić je pokrenuo obnovu krvotoka narodnog, društvenog i socijalog života,
obnovu državnog zajedništva i državne zajednice Srbije i Crne Gore, pokidanih
veza sa svetom. No, ubila ga je bratska mržnja, kratkovida i slepa, koja previđa
večnu istinu da – ko se mača maši – od mača će i poginuti. Ako je ubistvo jednog
čoveka, Zorana Đinđića, toliko veliko zlo, koliko li je tek veliko zlo pogibija
i stradanje tolikih ljudi u nedavnim ratovima kod nas i u svetu, koliko zlo i
nevino prolivene krvi čekaju u naše dane irački narod od rata koji mu preti.
Rana Zorana Đinđića opominje i podseća sve ljude i narode koji imaju razuma i
pameti – dosta je bilo bratomržnje, dosta je bilo rata, svako ubistvo od onog
kainovskog je bratoubistvo, dosta je bilo bratoubistva u svetu, zlo nikom dobro
ne donosi, rat nije nikome brat. Pored navedenoga, ono po čemu će ovaj narod
pamtiti Zorana Đinđića to je i njegova duboka želja i briga za završetak ovoga
svetoga zavetnoga hrama srpskoga pravoslavnog naroda, iz koga ga ispraćamo u
bezobalnu večnost božanske tajne. Znao je Zoran da, bez hrama, kao bez
bogočovečanske mere ljudskog dostojanstva, nema i ne može biti istinske
budućnosti i sveukupne obnove života njegovog naroda i svih zemaljskih naroda.
Zato, evo, i svojim opelom u hramu svetoga Save, on ugrađuje sebe, ne samo u
svoju brigu, nego samoga sebe i svoju duboku ranu, ugrađuje u ovaj hram
najdragocenije što čovek može ugraditi u svetinje. Zato se molimo Hristu Bogu,
gospodaru života i smrti, da svojom svecelosnom i svecelobnom golgotskom ranom,
koje se Zoran, kao što sam nedavno čuo, dotakao kada je bio u Jerusalimu,
čekajući nekoliko sati da priđe robu Gospodnjem, neka bi ta rana golgotskog
mučenika i Spasitelja Boga ljubavi zacelila, ne samo ranu Zoranovu, ne samo rane
ovog naroda njegovog, ne samo ranu njegove majke, njegovog Luke i Jovane,
njegove Ružice nego neka bi iscelila i sve rane roda njegovog i neka bi opaka
bratomržnja u svim zemaljskim narodima bila isceljena i neka bi golgotska rana
obasjala svojom večnom ljubavlju, mirom, istinom sve zemaljske narode; neka
Gospod, koji je darodavac života i donosilac mira, podari mir prahu njegovom,
mir narodu njegovom, mir svim zemaljskim narodima, a Gospod, koji prima u nedra
svoja svako stvorenje, neka upokoji dušu njegovu u svetlosti večnoj lica
njegova, sad i uvek i u vekove vekova. Amin."
