Rat je, dakle, najzad počeo.
Da će to, sa odobrenjem UN ili bez njih, da se desi, znali su uostalom već i
vrapci na grani, no kada je počeo, uporedo sa žestokim protivljenjima većeg dela
čovečanstva, jasno je postalo to da su ga, makar, planetarni biznismeni dočekali
sa izvesnim odobravanjem. Neizvesnosti tipa hoće-neće i kada će, izgleda da su
svetskoj privredi štetile više nego brutalna ratna stvarnost. Videlo se ovo još onog časa kada je američki predsednik Buš iračkom šefu
Sadamu postavio ultimatum. Od tada pa nadalje se, naime, stvar na glavnim
berzama veoma popravila. Dolar je počeo naprasno da jača dok je nafta
pojevtinila.
Osokoljeni dileri
Nafta je samo dodatno pojevtinila i odmah na startu vojnog sukoba, u
četvrtak. Samo dan kasnije, u petak ujutru, onako kako su, recimo, britanski
vojnici napredovali kroz pustinju, napredovali su i vlasnici akcija na
Londonskoj berzi. Uspon na berzama primećen je, dabome, još ranije u Aziji, gde
su dileri objašnjavali da ih je, zapravo, vera u brzo okončanje sukoba osokolila
da na budućnost gledaju sa većim optimizmom.
Ako su neki bili iznenađeni ovakvim raspletom situacije, bilo je to samo zbog
toga što su može biti zaboravili na zbivanja pre dvanaestak godina, to jest na
razdoblje prvog američko-iračkog rata. I tada se, naime, desilo da petrolej
najpre osetno poskupi: kada su iračke trupe grunule u obližnji Kuvajt cena
barela nafte je dostigla rekordnih 41,5 dolara. No čim su Amerikanci praćeni
tada neuporedivo brojnijim saveznicima kročili nogom na iračko tle, stvar se
preokrenula toliko da je ova cena brzo prepolovljena.
Slično se dešavalo i na berzama. Nekoliko sati posle početka bombardovanja
Bagdada, te 1991. godine, indeks Dau Džons je na berzi u Njujorku poskočio za
4,6, mesec dana kasnije za 12, a godinu dana kasnije čak 24,5 odsto! Uporedo s
time je zlato, čija je cena stigla na 400 dolara za uncu, pojevtinilo za 40
dolara... Bio je to, reklo bi se, sukob po ukusu biznismena, kratak, sa
pozitivnim ekonomskim konsekvencama, a sem toga i rat koji štaviše nije mnogo ni
koštao. Pogotovo Amerikance. Od potrošenih 58 milijardi dolara samo je Japan,
recimo, platio 13 milijardi, dok su saveznici, onako svi đuture, pokrili više od
četiri petine troškova.
Neizvesni scenariji
Poslovni ljudi širom planete i sada, naravno, očekuju a više priželjkuju
ponavljanje pomenutog scenarija. Scenario podrazumeva kratak rat, brzu pobedu
američko-britanske koalicije, svrgavanje diktatora i potom obnovu Iraka za koju
se Amerikanci i pre no što su se odlučili na napad raspisali neku vrstu tendera.
Početak rata je, ne samo zbog više nego očigledne razlike u vojnim potencijalima
sukobljenih strana, najavio takvu mogućnost, tim pre što se nikakvi veći
poremećaji na tržištu, ako izuzmemo aviokompanije, nisu dali uočiti. Nafte je
zasad dovoljno, tankeri još nisu nabasali na minu, proizvodnja u Venecueli se
oporavlja, OPEK tvrdi da će nadoknaditi svaki manjak, a Međunarodna agencija za
energiju da nema nikakvih potreba za upotrebu popriličnih zaliha, dovoljnih za
115 dana štedljive upotrebe petroleja.
Mnogi analitičari, međutim, sumnjaju da raniji scenario može biti ponovljen.
Među pregršt dokaza za to navode i onaj da su, kako rekosmo, prethodni rat
uglavnom platili saveznici, a da će ovaj, na svojim doduše jakim plećima, morati
da iznesu uglavnom sami Amerikanci. Stručnjaci američkog Kongresa i vlade
procenili su troškove rata na oko 50 milijardi dolara. To bi bilo jedva 0,5
procenata američkog bruto društvenog proizvoda, no skeptici podsećaju na fakat
da su, recimo, i planeri rata u Vijetnamu računali da isti neće koštati SAD
mnogo više od 10 milijardi dolara godišnje, da bi na kraju ispalo da je u tu
svrhu moralo godišnje da se pronalazi jedno 10 do 15 puta veća svota.
Brojni eksperti zato i procenjuju da će ovaj rat koštati u najmanju ruku oko
150 milijardi dolara. Na to valja dodati i potonje, neuporedivo veće izdatke
koji po mišljenju Vilijama Nordhausa, sa Univerziteta Jejl, mogu da se popnu
možda i na 600 milijardi, a u desetogodišnjem periodu čak i do 1,9 biliona
dolara, dakle svotu uporedivu sa čak dva procenta enormnog američkog bruto
proizvoda, i to svake od godina naredne decenije!
Ali, naravno, nije reč samo o uticaju rata na SAD, već i na praktično – ceo
svet. Međunarodne institucije napravile su različite računice kojima je
zajedničko bilo to da su sve predvidele smanjenje opšteg privrednog rasta i
najavile ulazak u recesiju, oduži li se ovaj konflikt. Stoga je, na samom
početku drugog iračkog rata, uprkos opštim željama da tako ne bude, izvesno
ostalo samo to da neizvesnosti nikako u ovom pogledu nisu prestale. Nisu, između
ostalog, i zato što nema toga ko bi bio kadar da odgovori na nekoliko ključnih
pitanja, poput, recimo, onog – a koliko će rat, doista, da traje. Ni hoće li da
se proširi van Iraka? Hoće li naftonosna polja biti paljena i uništavana? Imaju
li zemlje OPEK uopšte potencijala da znatnije povećaju proizvodnju? Kako će se
rat odraziti na trgovinu, transport ili poverenje potrošača širom sveta? Hoće li
biti terorističkih represalija... i brojna druga pitanja zbog kojih su svetski
biznismeni, manje-više, zadovoljni što je rat najzad započeo, ipak, sve dok on
bude trajao, neće moći mirno da spavaju.
Rodoljub Gerić
