Putinovo evropsko opredeljenje
PARIZ - Što se iračkog pitanja tiče, Vladimir Putin se opredelio za Evropu. Za "staru Evropu", a protiv Amerike. "Opredelio se za Širaka i Šredera protiv dva "B" (Buš i Bler)", ironično kaže nezavisni ruski politikolog Andrej Gračov.
Niko, ili gotovo niko nije očekivao ovaj izbor. Niko nije mogao da zamisli da će se Vladimir Putin držati toga do kraja diplomatske oluje koja je tokom proteklih meseci duvala u transatlantskim odnosima. Govorilo se, pre svega u Vašingtonu, da će se šef Kremlja, koji ne želi da naškodi svom sasvim novom antiterorističkom savezništvu sa Amerikom, držati po strani, pošto bude isposlovao neutralnost.
Ništa od toga. Trudeći se da ne uvredi Vašington, Putin je čvrsto zauzeo stav koji je praktično identičan Širakovom. "Rekli smo jedni drugima stvari zbog kojih smo uvereni da su Rusi spremni na veto kao i mi", izjavljivali su u Jelisejskoj palati krajem prošle nedelje, ističući pri tom da je "Putin još angažovaniji od svog ministra Ivanova", koji je mahao pretnjom ruskog veta isto onako energično kao Francuska.
Postavlja se pitanje zbog čega. Zbog čega je Putin sledio Širaka i Šredera na opasnom terenu suprotstavljanja ratu kada se "činilo da pragmatičnost nalaže neki drugi put", pita se politikolog Andrej Gračov. "Da se držao po strani, Putin je mogao da postane neka vrsta Blera br. 2".
Predsednik Rusije je mogao da izvuče očigledne koristi, pre svega, gotovo potpunu slobodu manevrisanja u Čečeniji, u vezi sa kojom su Sjedinjene Države već učinile ustupke stavljajući tri čečenske grupe na spisak terorističkih organizacija. Bušovi izaslanici su čak najavljivali da su spremni da "shvate" da Rusi mogu da bombarduju eventualne terorističke baze izvan svojih granica - na primer, u Gruziji!
Nagoveštavali su da bi mogli da ubrzaju ulazak Rusije u Svetsku trgovinsku organizaciju i američke petrolejske investicije na ruskom tlu. Takođe su govorili o primamljivim perspektivama za ruske interese u Iraku. "Opredeliti se između Amerike i Evrope značilo je opredeliti se između realne snage i hipotetičkog evropskog francusko- nemačkog projekta", rezimira Gračov.
Dakle, zbog čega? Prvo objašnjenje bi predstavljala ruska želja da se učestvuje u nekom obliku ušančenja američke hipersile, čiji intervencionizam veoma zabrinjava Kremlj. "Ova ideja o ušančenju nikada nije otvoreno formulisana, ali je jasno da Nemačka, Rusija i Francuska žele slabiju Ameriku koja bi ponovo postala normalni partner, a ne jedina sila koja diktira pravila igre", ocenjuje nemački analitičar Aleksander Rar.
Od samog početka, ruske diplomate neprestano ponavljaju da nije u pitanju samo Irak, "već budućnost međunarodnog sistema". Mesijanska oholost Bušove administracije je na kraju ubedila naslednike SSSR-a da treba hitno osmisliti protivtežu.
Drugo objašnjenje bi bila Putinova želja da priveže svoju zemlju uz Evropu. Ideja o ušančenju je izgledala veoma privlačno jer je dopuštala napredovanje u tom prioritetnom pitanju. "Instinkt je šapnuo Putinu da u tome leži istorijska šansa za Rusiju da otvori vrata kontinenta koji joj je bio zatvoren, pre svega u ekonomskom smislu", ocenjuje Aleksander Rar.
Ovog puta, Rusija ne bi mogla da bude optužena da izaziva smetnje između Sjedinjenih Država i Evrope, pošto je inicijativa bila Širakova i Šrederova. "Što se Putina tiče, svesnog slabosti svoje zemlje, bolje je bilo okušati se u savezništvu sa "slabima" nego dobiti neko pomoćno sedište kod Buša", dodaje Gračov.
Putinov senzibilitet, koji pripada nemačkoj a ne anglo-saksonskoj kulturi, verovatno je odigrao ulogu. "Čini se da Putinov izbor ocrtava konture ruske spoljne politike koja se više ne svodi na slalom između kriza i dugova, već se gradi dugoročno, uz vođenje računa o sopstvenim evropskim interesima, ali i o 20 miliona muslimana", dodaje Gračov.
Treći odlučujući element je javno mnjenje koje šef Kremlja nije mogao da ignoriše s obzirom na to da se u decembru održavaju izbori za zakonodavna tela. Prožeto osećanjem revanša i nostalgije za nestalom sovjetskom moći, rusko javno mnjenje ne bi shvatilo da je njihov predsednik postao marioneta Vašingtona.
Stavljajući sve na kartu Evrope, a protiv Sjedinjenih Država, Putin je pričinio zadovoljstvo svojim biračima, kontrolišući pri tom sve veći antiamerikanizam kako bi izbegao da se on izrodi u razorno antizapadnjaštvo.
Njegov izbor je omogućavao da ruske diplomatske i vojne elite bolje svare njegovu odluku da Americi otvori vrata centralne Azije posle 11. septembra 2001. Jedan manjinski tabor, proistekao uglavnom iz petrolejske ekonomske oligarhije, cinično se zalagao za oportunistički stav. "Sva sposobnost Kremlja sastojala se u tome da stoji uz evropsku liniju, a da pri tom ne prekida dijalog sa Vašingtonom", ističe novinar Vsevold Ribakov.
Da li će Putin zažaliti što se opredelio za Evropu? Pošto su shvatili da će veoma izolovanom Bušu ubuduće Putin biti potreban isto onoliko koliko i Buš Putinu, ruski diplomati, kako se čini, ne očekuju neku američku "kaznu". Ali, unutrašnja slabost trougla Pariz-Berlin-Moskva izaziva sumnje. Pre svega zbog toga što Rusija shvata da je igrala na francusko-nemački par, za koji se ne zna da li će biti oličenje avangarde evropske građevine ili će biti neutralisan podelama u Evropi. Ali i zbog toga što će čvrstina novog "trougla" zavisiti od sposobnosti Rusije da vodi zaista evropsku unutrašnju politiku.
Da bi Putinov "ogled" bio uspešan u Evropi, da bi Pariz i Bon mogli bez zadnjih misli da računaju na Moskvu, trebalo bi da se Putin, na primer, opredeli za istinski mir. Ne za mir koji bi bio rezultat nekog čisto formalnog referenduma pod pretnjom oružja.
