Kasparovu ne opraštam
Slobodan RISTIĆ 6/29/2003, 6:44:36 PM
U SVEMU što je radila - a lepeza njenog interesovanja bila je gotovo beskrajna - Milunka Lazarević, "Mona Liza svetskog šaha", postavljala je standarde. I kad se borila na 64 polja - bila je bez premca, i kad je pisala za novine i prevodila svetske pesnike - niko joj nije bio ravan. O etici da ne govorimo.
U dugom razgovoru za naš list, čiji je novinar bila više godina, Milunka je otvorila dušu i opisala svoje susrete sa najvećim ličnostima 20. veka iz sveta šaha, umetnosti, sporta.
Iako ste navijali za Talja, bili ste veliki prijatelj sa Mihajlom Botvinikom.
- Botvinika su s pravom zvali Patrijarh. Cela sovjetska dominacija u ovoj igri zasnovana je na Botvinikovoj školi i njegovom uticaju. Karpov i Kasparov direktni su njegovi potomci. I Kramnik. U jednom sam se sa Botvinikom sporila: bio je ubeđeni komunista. Iskreno je verovao u to. Govorio mi je: "Ti si revizionista!" Spaski mu taj komunizam dugo nije mogao da oprosti. Ja sam Spaskom govorila: "Pa dobro, možda je i Fidija imao neka politička ubeđenja, prikladna ili ne, mi ne znamo. A da li je to sada uopšte važno. On je stvorio Akropolis. Ono što je Fidija u skulpturi, to je u šahu Botvinik!" Zbilja, zar je danas bitno što je Botvinik verovao u komunizam. Kad je Patrijarh umro, Spaski se sa mnom složio. Ponovio je ove moje reči.
Kao prijatelji, vi i Botvinik mogli ste jednom drugom sve reći.
- Bilo je baš tako. Sedimo Botvinik, Polugajevski i Geler, sve Jevreji, a meni će Botvinik: "A ti Milunka Jevrejka! Lazar je naše ime." A ja kažem: "Mi smo imali cara po imenu Lazar. Uostalom, da imam samo kap jevrejske krvi, odavno bih bila prvak sveta!" Tim argumentom sam ih razuverila.
DEČAK IZ BRUKLINA
FIŠERA ste znali još kao dečaka?
- Došao je u Beograd sa 14 godina. Bilo je to 1958. Bio je fanatično zaljubljen u šah. Bobi nije imao oca. Bio je bez para. Kad je propao na omladinskom prvenstvu u Kanadi u Bruklin se vratio autostopom. Tada mu je bilo samo 12 godina. Pre Međuzonskog turnira u Portorožu stigao je u Beograd. Igrao je trening-meč ovde, u zgradi "Borbe", u "Ateljeu 212", sa našim Janoševićem. Da bi povećali interesovanje, organizatori su me zamolili da ja demonstriram njihove partije. Znali su da ću napuniti salu. Naročito su studenti želeli da me vide.
Ostali ste prijatelj sa Fišerom?
- Da. Iako nisam volela njegov šah. On je preteča kompjutera, najbolji učenik Botvinika. Danas je na Filipinima. Oženio se tamo, dobio ćerku. Brak nije opstao, ali redovno posećuje ćerku.
Izveštavali ste za NIN iz Rejkjavika, sa "meča stoleća" između Fišera i Spaskog.
- Bilo je to 1972. Taj meč je tada bio najvažniji događaj na planeti. A ja sam, pošto je hotel bio preskup, sobu zakupila kod ministra turizma Islanda. Tamo nije sramota da ministar izdaje sobu. Fišer, File, kako ga ja zovem, tumbe je okrenuo svet.
Pravo je čudo da su vas u Rusiji, ranije SSSR, toliko voleli, a bili ste najveći rival njihovim šahistkinjama.
- Sećam se meča SSSR - Jugoslavija u Moskvi. U partiji sa Borisenkovom žrtvovala sam svašta i - matirala je. A velemajstor Tajmanov, inače pijanista, počeo je da kruži scenom i viče: "Aljehin! Aljehin!" U Kijevu, na meču SSSR - Jugoslavija, publika nas je slavila. Skandirali su "Lazarjevič, Lazarjevič! Gligorič! Gligorič!" Cenili su borbu, umetnost. Nona Gaprindašvili u svojoj knjizi šampionkama sveta posvetila je po stranicu, a meni pet stranica.
ŠEST MESNIH ZAJEDNICA
POMENULI ste Gligorića. Da li je on najbolji naš šahista svih vremena?
- Ako se uzme u obzir cela nekadašnja Jugoslavija, onda je, po mom mišljenju, najbolji Slovenac Milan Vidmar. Na drugom mestu je Gligorić, onda dođu LJubojević i Ivkov. Teško mi je, međutim, da se odlučim između LJubojevića i Ivkova. Prvi je imao više uspeha na velikim turnirima, a drugi je postigao bolje zvanične rezultate.
Da ne preskočimo političare. Sretali ste ih mnogo.
- Sve u cilju da pomognem šahu. Sećam se kako je Jugoslavija dobila meč Korčnoj - Spaski, koji su se borili za pravo pretendenta na šahovsku krunu. Korčnoj je već bio emigrirao iz SSSR, a i Spaski je jednom nogom bio napolju. Bio je to svetski događaj. Kad sam čula da je meč pod zabranom u Beogradu, pitala sam se: zašto? Kažu mi - buni se SSIP. Ko konkretno? Miloš Minić. Kaže - naljutićemo Ruse. Ja odem kod Staneta Dolanca i kažem: "Što nas treba da brine kakav je odnos između Borisa Vasiljeviča Spaskog i njegove supruge. Ako je odlučio da je napusti, njegova stvar." Dolanc mi kaže: "Ali interes naše Partije!" A ja njemu: "To je interes dva miliona ljudi, a interes 20 miliona Jugoslovena da se ovaj meč igra kod nas i da svet vidi koliko smo slobodni i nezavisni."
Kako gledate na raspad Jugoslavije i na šah koji se danas igra na prostorima bivše države?
- Nemam komentar. Sad je to šah u šest mesnih zajednica. A takve smo talente uvek imali.
Zašto nemamo nekadašnjih uspeha?
- Nema uspeha bez para i uslova. Pogledajte šta su učinili Kinezi, sada nadiruća svetska šahovska sila. Prekopirali su nekadašnje sovjetske metode, i tu su uspesi. U stvari, nema tajne, postoje uslovi za razvoj darovitih: 1. talenat, 2. zdravlje, 3. psihička sposobnost, 4. radna sposobnost, 5. ljubav prema šahu, 6. bezbrižna egzistencija. Bez toga i fanatičnog rada uspeha nema. Ja ne vidim da se tako radi danas kod nas.
Vaše komplimente dobijali su Judit Polgar i Gari Kasparov.
- Judit je najbolja šahistkinja svih vremena. Nas dve imamo poseban odnos. Polgarevi svima naplaćuju intervjue, meni ne. I sada imam otvoren poziv da razgovaram sa njom. A Kasparov je posebna priča.
Zašto?
- Moja ljubav prema njegovoj igri, tačnije prema njemu kao čoveku, odavno je splasnula. U stvari, od trenutka kada se zalagao za bombardovanje Beograda. To mi je rekao Fišer, a Fišer ne laže. Kasparov je najveći zamislivi nezahvalnik. Toliko smo uradili za njega. U Banjaluci su mu, kao dečaku, otvorena vrata svetskog šaha. Zatim ovde u Beogradu. Ali šta da se radi - ima takvih ljudi. Kao što reče Boris Guljko, nekadašnji sovjetski velemajstor, a danas američki: "Kasparov ima najveći talenat da one koji ga najviše vole odvrati od sebe." I zato sam napisala da je Vladimir Kramnik starozavetni osvetnik jer je unizio nezahvalnika.
Šah sa svojim poljima i figurama čarobna je zagonetka. Koja je vaša omiljena figura. Ovde u redakciji "Novosti" Karpov nam je ispričao da je njemu najdraži top.
- To liči na Karpova. Talj mi je govorio da je njegova omiljena figura - protivnički kralj! A moja omiljena figura je dama, naravno moja. Volela sam da prvo žrtvujem pešaka, a onda kombinujem igru dame i skakača. Tu moju sklonost pomno su analizirali Sovjeti. Ustanovili su da energiju dame znam pametno da koristim i da je puštam u dejstvo u pravom trenutku.
Na kraju, šta je za vas šah?
- Borba. Borba ličnosti i borba mašte.
ŠEKI ODBIO REMI TALJU
GODINE 1960. "Novosti" su organizovale čuvenu simultanku u beogradskom Bezistanu. Na jednoj strani je bio Talj a na drugoj naši poznati umetnici, sportisti i političari.
- Bio je to veliki događaj za Beograd. Talj je bio legenda. Za mnoge je bila velika stvar da se sa njim samo rukuju - kaže Milunka. - Ja sam dobila redakcijski zadatak da izaberem učesnike. Bio je to vraški težak posao. Nema ko nije hteo da se okuša sa prvakom sveta. Sećam se da je glumce zastupao Branko Pleša a fudbalere Miloš Milutinović i Dragoslav Šekularac. I tu je iskrsnuo problem.
Sa Šekijem?
- Ne, sa doktorom Obradovićem. Crvena zvezda je tada igrala neku važnu utakmicu i doktor Obradović nije hteo da Šekularca pusti iz karantina. Otišla sam do doktora Obradovića i nekako ga ubedila. Rekao mi je: "Šeki može da igra, ali pod uslovom da ovde bude u zakazano vreme." Simultanka je počinjala u 10 časova a Šekularac je u 13 morao da bude u karantinu. Kada smo stigli do Bezistana, tamo više ni igla nije mogla da padne.
Talj je, naravno, sve redom pobeđivao. Videvši da će i Šeki nagrabusiti, kažem Talju: "Onaj tamo je naš čuveni fudbaler Šekularac, ponudi mu remi. To će njemu značiti više nego išta." Talj kaže - u redu i ponudi Šekiju remi. Ali Šeki odbije. A spiker gromoglasno objavi: "Veliki Šekularac odbio miroljubivu ponudu velikom Talju!" Šeki sav na nebesima, a u izgubljenoj poziciji. Ja ponovo kažem Talju: "Daj mu remi." Miša opet ponudi podelu poena, Šekularac pristane uz opšte oduševljenje gledalaca. A ja Šekija za ruku pa u "fiću" i pravo u Košutnjak dr Obradoviću. Uvek sam držala reč.
BALERINA I GIBANICA
"VEČERNJE novosti" imale su veliku sreću. U svojim mladim danima na stranicama ovih novina Milunka Lazarević ostavila je neizbrisiv trag. I to kao novinar kulturne rubrike.
- Tih 60-ih godina u Beograd je dolazio veliki broj najvećih svetskih umetnika - kaže Milunka. - I ja sam gotovo sa svima napravila intervjue. Ruske balerine Maja Pliseckaja i Nastalija Besmertnaja u "Novostima" su imale poseban tretman. O njima sam pisala nadugo i naširoko. Kad su gostovale u Beogradu odsedale su u novoizgrađenom hotelu "Slavija". Maja je bila glavna zvezda, ali moje simpatije su bile na strani Natalije. Dala sam poslednje pare da joj kupim ogroman buket. Eto, htela sam da ne bude u senci. I Slobodan Glumac, glavni urednik "Novosti", tu se našao. Bio je veliki šarmer. Kako je samo nutkao Pliseckuju da jede gibanicu.
