Pa, ko je ubio Đinđića?
Atentat nije izvršio slobodni strelac koga su mogle da zanesu novine i to je vlada i te kako znala u vreme kada je optužila medije
Šest meseci posle ubistva premijera Zorana Đinđića ministar policije Dušan Mihajlović je priznao da se možda i oseća malo odgovorno, ali ne toliko da bi zbog toga podneo ostavku, mada još uvek ne zna ni ko su nalogodavci, a ni gde je “tek što nije uhvaćeni” Legija. Pokušaj da se kao krivci osude mediji definitivno je propao posle nedavno objavljenog istraživanja Medijske dokumentacije “Ebart”, a neko pogodan da ih zameni još uvek nije izvučen iz šešira.
A u vreme vanrednog stanja delovalo je tako lako. Bili su krivi svi sem onih kojima je posao bio da čuvaju premijera ili bar da znaju da im naoružane ubilačke horde jurcaju okolo i da bi ih valjalo skloniti sa ulice pre nego što neuspeli posao započet prvim pokušajem atentata ne okončaju iz petog puta. Jer, za razliku od medija, kojima je ministar kulture Branislav Lečić bez pardona zalepio etiketu da su “vodili specijalni rat i stvarali atmosferu linča” (precizno “neki”, nije rekao “svi”), Đinđićevi saradnici, a pre svega ministarstvo policije, znali su da je premijer već označen kao meta. I umesto da se upitaju da li su odgovorni što sa takvom informacijom nisu umeli da urade ama baš ništa, upustili su se u “istražni postupak” nad medijima. Pre toga su upali u listove “Identitet” i “Nacional” i zatvorili ih, dok je BIA neuporedivo bolje prošla.
Iz rezultata “Ebartove” analize jasno se vidi da je “Nacional” odigrao veoma negativnu ulogu u odnosu na premijera Đinđića, ne samo po tome što je jedini list koji je o njemu pisao isključivo negativno i neutralno, već i zato što je montirao afere, gde im jednostavno nije bilo mesta. O tome svedoči tekst objavljen pod naslovom “Posle posete premijera Đinđića, pijani direktor zgazio dete”, a u kom saznajemo samo to da je neki direktor, koji je pre podne video premijera u okviru njegove posete Vršcu, uveče izazvao saobraćajnu nesreću. Neprofesionalno, ružno, verovatno i huškački, ali ipak nedovoljno da bi se okarakterisalo kao “poziv na linč”.
Ali i sa “Nacionalom”, takvim kakav je bio, sveukupna analiza “Ebartove” dokumentacije o Zoranu Đinđiću u štampanim medijima u periodu od januara 2001. do 12. marta 2003. dokazuje samo da su mediji bili suviše suzdržani u odnosu na pokojnog premijera, da nisu dali podršku njegovim reformskim naporima, ali nikako da su bili tvorci zavere. Od 3 259 tekstova objavljenih u najznačajnijim dnevnim i nedeljnim novinama, neutralnih je bilo 86,62 odsto, negativnih 10,74, a pozitivnih 2,64. Dakle, ništa od 7 000 tekstova, o kojima je jedan deo vlade pričao u vreme vanrednog stanja, isključivo negativne konotacije, koji su stvorili klimu za ubistvo Zorana Đinđića. Za razliku od ostalih koji su podržavali ideju “medijskog ubistva”, a nakon “Ebartove” analize nisu našli za shodno da upute čak ni kurtoazno izvinjenje, ministar kulture Branislav Lečić je u izjavi za B92 rekao: “Mogu te reči biti izgovorene u emotivnom naboju, u trenutku kad gubite i prijatelja i vođu, reformatora, ali suština ostaje, a to je da jedan čovek koji je na sebe preuzeo odgovornost za sve nas nije dobio podršku javnog mnjenja, znači nije dobio podršku pre svega novinara koji kreiraju javno mnjenje.”
Još kada su te teške reči u vreme emotivnog naboja pale, glavni urednik nedeljnika “Vreme” Dragoljub Žarković je upozorio da atmosferu linča ne treba prevashodo tražiti u medijima i dodao: “Nisam video da je ‘Indentitet’ svojim uticajem, tiražom ili bilo čime drugim mogao da stvori bilo kakvu atmosferu linča. To je bio marginalan list marginalne grupe koji je čitan u krugovima koje sada hapse po Srbiji. Ja sam protiv rasprave koja bi oštricu okrenula protiv medija, a otklonila od funkcionisanja organa vlasti i neophodne lustracije u strukturama koje nam određuju sudbinu više nego mediji.”
To je bilo u martu, a danas direktor medijske dokumentacije “Ebart” Velimir Ćurgus Kazimir ne želi da komentariše priču o “7 000 tekstova”, ali potvrđuje tezu da uticaj takvih listova nije bio presudan na medijsku sliku o Zoranu Đinđiću i da je bilo sasvim dovoljno analizirati najuticajnije listove (Večernje novosti, Politiku, Blic, Glas javnosti, Nacional, Danas, NIN, Vreme, Ekonomist i Blic njuz. Svaka informacija interesantna za javnost stigla je do ovih listova i bila preneta u njima. Kada je u pitanju “Identitet”, koji je najavio atentat na premijera, Ćurgus kaže: “Mislimo da je tu više reč o društvenoj, političkoj i medijskoj margini, a ne o izdanjima koja su mogla da usmere ili preokrenu ukupnu recepciju i raspoloženje najšire javnosti na ono što je radio Zoran Đinđić i srpska vlada.”
Dakle, tekstovi su mahom bili neutralni, a čak ni veoma oprezan kriterijum koji je ispoljen u analizi (sa liste negativnih tekstova brisani su oni koji su imali samo jednu rečenicu u suprotnosti sa dominantnim negativnim nabojem) nije mnogo promenio konačnu ocenu. Možda za jedan odsto. I ono što se može sa sigurnošću zaključiti je da su mediji pružili malo ljubavi Zoranu Đinđiću, veliku opreznost i uzdržanost, ali da bi krivce za njegovo ubistvo trebalo potražiti na drugom mestu.
Nakon toga nameće se pitanje da li optuženi za medijsku zaveru, analizirani i na kraju oslobođeni krivice imaju pravo da se osećaju uvređeno.
“Ne osećam se uvređeno”, kaže direktor i glavni urednik Ekonomista Mijat Lakićević i dodaje: “Ne smeta mi da neko vrši analizu da bi došao do informacija koje smatra da su mu potrebne. A samim rezultatima nisam iznenađen, jer nisam ni očekivao da su mediji doprinosili atmosferi linča. Možda je problem u tome kako je napravljena analiza, jer mislim da je postojalo više negativnih tekstova, što je normalno: novine uvek radije govore o lošim vestima. Problem je odakle je ta negativnost dolazila. Pre sa nacionalističkih, egalističkih i populističkih osnova, a ne sa liberalno-demokratske pozicije.”
Ni glavni urednik Glasa javnosti Slavoljub Kačarević ne ispoljava ljutnju što je bio pod lupom u istrazi da li je prouzrokovao linč. Drago mu je što je stavljena tačka na to.
“Ne znam da li sam očekivao baš ovakve rezultate, ali sam znao da to što se kao pretnja upućivalo medijima, jednostavno nema nikakvog smisla. Bilo je potpuno jasno da mediji nisu bili ti koji su stvorili atmosferu linča. Koliko je ko pisao povoljno i nepovoljno o ličnosti premijera Đinđića stvar je analize u koju ne verujem potpuno, a metodologija kojom bi se dokazalo ovo ili ono, po mom mišljenju veoma je sporna. Ali dobro, ako je to već neko radio i došao do nekih zaključaka koje smo čuli, mislim da se to moglo znati i bez cele te buke i galame. Ostaje pitanje čemu je služila cela ta analiza. Trebalo je da se dokazuje da su mediji nevini u slučaju atentata na premijera? Ja sam krajnje nezadovoljan što se tome pridaje značaj, jer to znači da se ipak sumnjalo da su mediji u tome imali neku ubilačku ulogu, a sada smo se nekako odbranili. Ipak, drago mi je da se to sada objašnjava nekim razumnim činjenicama, jer smanjuje tenziju i odbija, još jedanput, te histerične napade koji su na medije u jednom periodu bili veoma učestali”, kaže Kačarević.
Mada je i direktor “Ebarta” Velimir Đurgus Kazimir ispoljio određenu opreznost prilikom prezentacije rezultata istraživanja, napominjući da mnogo toga nije ušlo u analizu i da bi određeni segmenti mogli da budu predmet neke šire analize, dobijeni postoci nedvosmisleno pokazuju da mediji nisu bili atentatori. Ali, ovakva analiza ne dokazuje ni potpunu nevinost medija.
Analitičar medija Divna Vuksanović kaže: “Po pitanju takve analize bitno je da znate kriterijume na osnovu kojih su one vršene. Po definiciji ne postoji vrednosno neutralni tekst jer on uvek u sebi sadrži bilo eksplicitnu, bilo implicitnu poruku, ili obe zajedno, od kojih je jedna usaglašena sa drugom ili ne. Mogu da kažem da to sigurno nisu vrednosno neutralni tekstovi, ali isto tako nisu ni radikalno potpirivački. Dosta toga zavisi od konteksta jer se ne može izdvojiti tačno šta bi bio uticaj medija u jednom vremenu ako to ne povežete sa ukupnim socijalnim ambijentom, ekonomskom situacijom i svakim pojedinačnim segmentom na ovom prostoru. Takve analize su po mojoj proceni apstrakcija i svaka statistika može i da prevari kao i da nas u nešto uveri. Takva istraživanja služe da bi potkrepila neke argumente koji su podržani ekonomskom i socijalnom situacijom, odnosno ukupnim ambijentom. Svakako ne bih paušalno okrivljavala medije ni za šta i to ne bi moglo da se uradi bez analize koja bi išla do svakog sloja. Kada izvadite medije iz celokupnog ambijenta da biste ih optuživali ili branili, radite besmisleni posao.”
Pa, zašto je onda taj posao urađen? Ovo pitanje se svakako ne odnosi na Medijsku dokumentaciju “Ebart”, jer je njoj to posao, a ovakve analize svakako doprinose boljem shvatanju ambijenta u kojem živimo, već na Ministarstvo kulture koje je bilo naručilac. Malo je verovatno da je iko, posle traumatičnog marta ozbiljno sumnjao da će inspiratore ubistva naći u štampanim medijima. Možda pre da bi se na zaobilazni način izgladili odnosi između vlade i medija, koji nezaustavljivo idu silaznom putanjom. A iz “Ebartove” analize se jasno vidi da je uporednom analizom tekstova i istraživanja javnog mnjenja dokazano da je javno mnjenje pratilo trend negativnog mišljenja u medijima sa samo deset dana zakašnjenja: broj negativnih tekstova u štampi o Đinđiću uvek je dovodio do porasta kritičnosti i nepopularnosti u javnom mnjenju.
Ako je tako, onda to ne bi bio loš potez vlade, jer se do sada u odnosu na medije nije baš proslavila.
“Moglo se očekivati da mediji budu izloženi napadima iz jednog dela vlasti jer je to standardno reagovanje vlasti kada se nađu u bilo kakvom problemu. Niti je to prvi put da mediji budu besmisleno optuživani, niti je nama nešto novo da vlast prebacuje svoje probleme na medije i u njima traži krivca za ono što se događa, za situaciju koju stvara ili za nepovoljno mišljenje javnosti o njoj. To nije iznenađujuće, ali jeste to što se nije očekivalo da će novi ljudi u vlasti tako brzo usvojiti te arhaične metode i tako brzo posegnuti za tim prostim sredstvima -kriviti medije i ogledalo zbog lošeg lika. Možda je nekad i postojala mogućnost da se u javnost unese nedoumica da su ti novinari stvarno neki zlikovci ili ljudožderi, ali mislim da je ovoga puta to bila samo farsa”, kaže Slavoljub Kačarević.
Ipak, šta god da uradi vlada, teško da će se oprati od optužbi koje je uputila medijima jer i ona i mediji (a nadamo se i građani) vrlo dobro znaju da Zorana Đinđića nije ubio slobodni strelac koga su zaneli tekstovi u novinama, već organizovani kriminalci u sprezi sa jako moćnim nalogodavcima koji bez pardona blokiraju MUP, BIA i vladino obezbeđenje. A takvi odluke ne donose dok čitaju novine uz jutarnju kafu.
Sandra Petrušić
