ČETVORICA GENERALA PRED HAGOM - SARADNJA ILI PONIŽENJE
Veliki transporti zbog manjka mozga
Kad "predsednica" Srbije za skupštinskom govornicom histerično uzvikne "Vaši su napunili zatvor u Ševeningenu", misleći na političke protivnike a ne na stvarne ratne zločince, nije ni svesna da se aktivno uključuje u dokazivanje "istorijske" srpske krivice za sve i svašta. Zbog toga ova vlast i jeste beznadežno inferiorna u odnosu na Haški tribunal. Tako će u konačnom zbiru, četvorica generala dospeti u Hag po Mićićkinom konceptu, iako će biti primorana da ih od Haga "brani".
Zejnil MAŠIĆ
Posle burnih reagovanja ovdašnjih visokih zvaničnika na optužnice podignute protiv četvorice vojnih i policijskih generala nameće se pitanje da li je to njima konačno jasno da se tamo ipak sudi i Srbiji i srpskom narodu, a da je njihova uloga, koju su oni nazvali saradnjom, slična ulozi špediterskih kuća u izvozu i transportu robe. Iako su čelnici pobedničke koalicije govorili da se njihova saradnja sa Tribunalom neće svesti samo na izručenje optuženih, upravo to se desilo.
Za razliku od Hrvatske, koja svaku optužnicu Haškog tribunala protiv njenih građana podvrgava stručnoj ekspertizi i, po potrebi, raspravi sa tužiocem, naša zemlja se ne upušta u analizu sadržaja optužnica i dokaza na kojima su one utemeljene. Dok Hrvatska vodi raspravu sa tužiocem Haškog tribunala o svakom pojedinačnom slučaju, naši zvaničnici razgovaraju sa tužiocem uglavnom o tehničkim pitanjima (čitaj - pitanjima transporta). Naše zamerke Haškom tribunalu svodile su se uglavnom na činjenicu da je najviše optuženih iz redova srpskog naroda, a premalo iz redova onih drugih. Kada je reč o odnosima sa Tribunalom zajedničko je i bivšoj i ovoj vlasti to što ni jedna ni druga nisu imale odgovor na ključno pitanje, zbog čega tribunal primenjuje očigledno različite aršine.
SPORNE TEZE ENGLESKOG ISTORIČARA
|
DA JE JUNAK IMAO PARFIMERIJU Milena POPOVIĆ Kada su 19. oktobra u Haškom tribunalu otpečaćene optužnice protiv generala Vojske Jugoslavije Nebojše Pavkovića i Vladimira Lazarevića i generala srpske policije Sretena Lukića i Vlastimira Đorđevića, javnosti u Srbiji obratio se premijer Zoran Živković pitanjem: "Svi znamo već četiri godine da su i Pavković i Lazarević i Đorđević i Lukić bili na Kosovu i Metohiji. Nije valjda potrebno četiri godine da neko utvrdi da su oni komandovali tim snagama!?". Dva dana kasnije Živković je uveravao građane da nema nikakve opasnosti od ponovnog zavođenja sankcija uprkos velikom pritisku koji Haški tribunal vrši i na vladu Srbije i na međunarodnu zajednicu." ZAMENE TEZA Živkovića su podržali gotovo svi članovi vlade izražavajući proteste protiv akcije Karle del Ponte sprovedene u času kada se u Skupštini Srbije otvara pitanje poverenja Živkovićevom kabinetu. Ovaj stav je potpredsednik vlade Žarko Korać, po običaju, obojio na miloševićevski način krupnim nacionalnim problemima, ovog puta pitanjem statusa Kosova i Metohije, iako je potpuno jasno da će ti problemi stići na dnevni red tek nakon parlamentarnih izbora... Iz istog arsenala izvukao je argumente i ministar policije Dušan Mihajlović, stavljajući do znanja i Karli del Ponte i međunarodnoj zajednici da on neće biti "taj koji će generale Lukića i Lazarevića isporučiti Haškom tribunalu", jer "najveću teškoću na putu reformi predstavljalo je kriminalno nasleđe. U sprovođenju tih reformi desna ruka bio mi je general Lukić, heroj i junak policijske operacije "Sablja". Ova izjava Dušana Mihajlovića još jednom je skrenula pažnju na ono što je, povodom izuzimanja od odgovornosti za zločine pojedinaca iz Miloševićevih eskadrona smrti - posebno onih koji su aktuelnoj vladajućoj koaliciji pomogli da izvrši petooktobarski prevrat, Vuk Drašković nazvao selektivnom pravdom. Dakle, Dušanu Mihajloviću, i celokupnom Živkovićevom kabinetu, ključni dokaz za neutemeljenost haške optužnice protiv Sretena Lukića predstavlja činjenica da je ovaj general "heroj i junak" policijske operacije "Sablja"! TRAŽI LI KARLA DEL PONTE HLEBA PREKO POGAČE? Da ne traži i Karla del Ponte hleba preko pogače? Na ovo pitanje bi mogao da odgovori Dušan Mihajlović tek ako javno prizna da nije istina da vlada Srbije nije bila obaveštena da se Haški tribunal interesuje za neke od visokih zvaničnika iz vojske i policije pre nego što su im poverene visoke državne funcije u "novoj demokratskoj vlasti". Pre toga bi bio obavezan (Mihajlović) da razreši sledeću kontradikciju: kako to da je Milošević po principu komandne odgovornosti odgovoran za sve zločine koje je policija i vojska učinila nad Albancima sa Kosmeta u periodu 1998-1999. godine, a da najviši oficiri koji su komandovali vojskom i policijom angažovanim na Kosmetu to nisu? Mihajlović verovatno zaboravlja da je on hapsio Slobodana Miloševića i izručivao ga Haškom tribunalu na temelju optužnice za ratne zločine učinjene na Kosmetu. Zaboravlja, takođe, i to da svoje učešće u hapšenju Miloševića smatra svojom vrhunskom referencom ostvarenom u rukovođenju Ministarstvom policije. Što se tiče navodne vladine neobaveštenosti da su u istragama koje je vršio Haški tribunal četvorica generala po više osnova povezana sa zločinima koji su činjeni na Kosmetu, nedvosmisleno se može utvrditi da je ta "neobaveštenost" posledica vladinog tvrdoglavog pridržavanja jednom prihvaćenog principa selektivne pravde (koji je kulminirao u Legijinom slučaju) po kome ne može biti odgovoran za zločine niko od onih koji su suštinski doprineli uspostavljanju i učvršćivanju aktuelnog režima. Šta je Mihajlović, koji se hvali svojim pamćenjem, dostojnim gorštaka sa Povlena, zaboravio iz biografije Sretena Lukića kada je tvrdio da je on junak i heroj ovoga naroda? Evo, podsećamo ga iz pera novinara Dejana Anastasijevića, haškog svedoka protiv Slobodana Miloševića, koji se oglasio nekoliko dana nakon konstituisanja Đinđićevog kabineta (pre dve godine i devet meseci!) kritikom kadrovskih rešenja u srpskoj policiji ("Vreme", 1. februar 2001): "Pođimo od general-pukovnika Sretena Lukića, novog načelnika Resora javne bezbednosti. U službenoj biografiji piše da je general Lukić rođen u Višegradu 1955. godine, da je do sada bio na čelu Uprave za pogranične poslove, te da je pre toga "neko vreme proveo na Kosmetu" i da je "u krugovima policije poznat kao ljubitelj streljaštva". U biografskoj belešci, međutim, ne piše da je Lukić od početka 1998. pa sve do kraja rata sa NATO-om bio načelnik Štaba MUP-a za Kosovo i Metohiju, te da je u tom svojstvu koordinisao sve specijalne i redovne policijske snage u tom periodu. To znači da je Lukić, po svojoj funkciji, odgovoran za sve što se u tom periodu dešavalo, uključujući i masakre u Drenici (sela Ćirez, Likošane i Prekaz) u martu 1998, kao i masakre u Seniku i Pokleku u leto iste godine. Najzad, Lukić je igrao ključnu ulogu u masovnom progonu kosovskih Albanaca tokom bombardovanja NATO-a, te u najmanje nekoliko masovnih pokolja u sklopu tog posla. Lukić je sve to vreme bio u neposrednoj vezi sa tadašnjim potpredsednikom Vlade Nikolom Šainovićem, koji je pak naređenja primao direktno od Miloševića. I Miloševića i Šainovića zbog toga je optužio Haški tribunal, a prilikom dizanja optužnice tužilac Luiz Arbur je u nekoliko navrata spomenula i generala Lukića. U januaru 2000. list "Vašington Post" je, pozivajući se na zapadne obaveštajne izvore, objavio detalje telefonskog razgovora između Lukića i Šainovića. Tema razgovora bio je masakr u selu Račak, a iz teksta se vidi da se njih dvojica dogovaraju kako da se uklone tragovi masakra ili da se bar krivica svali na nekog drugog. Razgovor se završava Šainovićevim nalogom Lukiću da što pre ponovo zauzme Račak (iz koga se policija u međuvremenu povukla) i da spreči međunarodne istražne organe da obave uviđaj (...) U svakom slučaju, Milošević je visoko cenio njegov rad na Kosovu: 13. maja prošle godine unapredio ga je i odlikovao, a Lukić je zatim, u svojstvu Miloševićevog izaslanika, delio medalje i odlikovanja ostalim pripadnicima MUP-a koji su se istakli". LUKIĆ - PERJANICA MILOŠEVIĆEVOG REŽIMA Dušan Mihajlović bi trebalo da zna da je upravo zbog ovog Miloševićevog odnosa prema Lukiću ovaj policajac smatran "perjanicom Miloševićevog režima". Upravo tako je novinar radija B92 naslikao Sretena Lukića u razgovoru sa pokojnim Zoranom Đinćićem povodom sto dana nove vlade. Navodeći argumente koji su odlučili da Sreten Lukić zauzme tako visoko mesto i u "novoj demokratskoj vlasti" Đinđić je rekao sledeće (B 92, 3. maj 2001): "Da, mi smo svesni toga da su kompromisi bili neophodni i pošto smo mi jedno komplikovano društvo sa dosta komplikovanom prošlošću bilo je pitanje gde praviti kompromise. Moja odluka je bila da ne pravimo kompromise tamo gde se radilo o finansijskim i kriminalnim aktivnostima a da na drugim mestima pravimo kompromise. Mi smo bili svesni toga da je gospodin Lukić bio šef policije na Kosovu i Metohiji u vreme kada se tamo dešavao rat i ono predratno stanje, da će možda tokom nekih ispitivanja njegovo ime da se pojavi na listi odgovornih ali je to za nas mnogo manji problem nego da je on uključen u neki lanac dilera drogom, naftom, oružjem, da ima pet, šest butika po Beogradu, parfimerija, ili to što imaju drugi policajci. Tako da od onih koje smo imali na raspolaganju on je bio najprikladniji uz svu svest o tome da nije anđeo". Dakle, "nova demokratska vlast" u trenutku svoga konstituisanja smatrala je da bi za nju bio veći problem da je Lukić bio vlasnik "pet-šest butika po Beogradu" nego to što je komandovao policijom na Kosovu "u vreme kada se tamo dešavao rat i ono predratno stanje". Sada je došao trenutak da vlada (Mihajlović) krpi te propuste zapomaganjima o "junaku i heroju" operacije "Sablja" sa nadom da će desetercem spasiti vladu od izglasavanja nepoverenja. Ako nekim čudom Mihajlović bude u vladi i posle predstojećih parlamentarnih izbora, Lukić može da računa na ekspresnu isporuku Hagu. Ne treba zaboraviti da je Mihajlović, dok je ND vladala Srbijom sa JUL-om i SPS-om, smatrao Miloševića junakom i herojem, ali - mirotvorstva. |
Haški tribunal je otpočeo sa radom pre deset godina, u vreme najžešće antisrpske kampanje vođene u međunarodnoj zajednici, u vreme nametanja hipoteke krivice za događaje u zapadnim delovima bivše Jugoslavije. Prvi dan je upamćen po višesatnom uvodnom izlaganju nekog engleskog istoričara, a odnosilo se na događanja i etnička kretanja u bivšoj Jugoslaviji, posebno na zapadnim prostorima koji su bili poprište međuetničkih sukoba, a koji su u to vreme još trajali. To izlaganje obilovalo je brojnim tezama koje su sugerisale sudu da je krivica na srpskoj strani, iako nijedna nije imala istorijsko i pravno pokriće. Imajući u vidu to po svemu sudeći naručeno izlaganje neutralni posmatrač bi poverovao da ga je sastavio pokojni Tuđman, poznat po brojnim istorijskim falsifikatima, i to u korist hrvatskog, a na štetu tamošnjeg srpskog naroda.
Ovo izlaganje, koje je imalo uticaja na pristrasnost Haškog tribunala, pisac ovih redova ističe i zbog nerazumne pasivnosti srpske strane. Uprkos brojnim materijalnim dokazima kojima je bilo moguće osporiti većinu iznetih teza srpska strana nije zatražila naučnu ekspertizu tog izlaganja. Taj važan događaj bivša vlast je potpuno ignorisala, a ni ovoj sadašnjoj nije palo na pamet da to pitanje pokreće, što je možda i razlog njene inferiornosti u komunikaciji sa Tribunalom.
TRIBUNAL PREVIDEO ZLOČINE PROTIV MIRA
To što nije sprovedena temeljita istraga o uzroku građanskog rata u BiH i Hrvatskoj i što u nalaz nije uključen Dejtonski sporazum, donet posle dve godine funkcionisanja suda, najteži su propusti Haškog tribunala, posebno njegovog tužilaštva, što je po srpski narod imalo teške posledice. Umesto da istragom utvrdi koji su nelegalni postupci pojedinih nacionalnih subjekata sa zapadnih prostora bivše Jugoslavije doveli do građanskog rata, Tužilaštvo je krenulo od političkih ocena porekla jugoslovenske katastrofe izrečene od strane nekih zemalja Evropske zajednice na čelu sa Nemačkom, koje su podržale i pomogle razbijanje Jugoslavije na delove od kojih ona nije bila spojena. Pored ovih ocena korišćeni su i novinski izveštaji. I Dejtonski sporazum je bio upozorenje Tužilaštvu i sudskim većima Haškog tribunala da se sprovede navedena istraga, jer je taj sporazum osporavao njihov nalaz koji je počivao na političkim ocenama događaja u bivšoj Jugoslaviji. Bez verodostojnih činjenica o tome koji su nacionalni subjekti sa zapadnih prostora bivše Jugoslavije narušili institut samoopredeljenja i načelo "svakom svoje", kao i osnivačka prava u zajedničkoj državi - kvalifikacije učinjenih krivičnih dela nemaju pokriće u dokazima. Drugim rečima, bez navedene istrage i pouzdanog nalaza sve optužnice vezane za sukobe u zapadnim delovima bivše Jugoslavije mogu biti sporne. Tužilaštvo bi sprovođenjem ove istrage došlo do sledećeg nalaza:
- Da je na prostoru bivših austrougarskih pokrajina Hrvatske, Slavonije i Dalmacije došlo do sukoba dva suverena naroda na tom prostoru, zbog toga što je jedan od njih (hrvatski) bez saglasnosti drugog (srpskog) proglasio jednonacionalnu državu na oba etnička prostora i istu uz pomoć oružane pobune protiv federalne armije pokušao otcepiti od zajedničke države;
- Da je na prostoru BiH došlo do građanskog rata koji se odvijao po formuli "svako sa svakim", zbog toga što je muslimanski narod u koaliciji sa delom hrvatskog bez saglasnosti srpskog naroda proglasio unitarnu nezavisnu državu i pokušao uz pomoć oružane sile uspostaviti kontrolu na celoj teritoriji samoproglašene države, uključiv i srpski etnički prostor;
- Da je Dejtonski sporazum poništio odluku muslimanskog i dela hrvatskog naroda o proglašenju unitarne nezavisne države priznavši srpskom narodu sve državne institucije koje je pre njegovog donošenja konstituisao;
- Da su se saglasno Badinterovom nalazu o raspadu Jugoslavije kao državni subjekti raspale i bivše jugoslovenske republike BiH i Hrvatska, pošto im je za njihov opstanak u dotadašnjim administrativnim granicama uskraćena plebiscitarna saglasnost jednog od njihovih osnivača i osnivača Jugoslavije tamošnjeg srpskog naroda;
- Da je napred navedenim nelegalnim postupcima hrvatskog i muslimanskog naroda i podrškom nekih zemalja Evropske zajednice na čelu sa Nemačkom učinjen zločin protiv mira, a koji je imao za posledicu izbijanje građanskog rata i zločine koji su u tom ratu počinjeni;
- Da Dejtonski sporazum spada u materijalne dokaze o priznanju međunarodne zajednice da je njen deo od nekoliko zemalja Evropske zajednice na čelu sa Nemačkom odgovoran za izazivanje građanskog rata u Bosni i Hercegovini, uključujući naravno i Roberta Badintera koji je izveo pravnu diverziju na bivšu Jugoslaviju.
JEDAN PRIMER
Kao dokazni materijal Tužilaštvo koristi i video snimke, ali se stiče utisak da u tome ima selektivni pristup na štetu srpske strane. Dovoljno je, na primer, pogledati snimak sa osnivačke skupštine muslimanske partije SDA 1990. godine, kada je izaslanik HDZ-a iz Zagreba koji je već bio na vlasti u Hrvatskoj, izvesni Brozović, u svom pozdravnom govoru uputio sledeću poruku: "Hrvati i Muslimani će zajedno braniti granicu na Drini".
Kao što se vidi, trećeg konstitutivnog nacionanog subjekta u BiH u njegovoj poruci nema. Dakle, on je imao u vidu scenario iz Drugog svetskog rata, ali je izgleda prevideo da nije isti odnos snaga kao tada, pa tako i nije uspeo da stigne na Drinu. Ovde je važno naglasiti da je ova poruka upućena u vreme kada Srbi još nisu imali svoju partiju u BiH.
Da bi se razumelo šta je značila poruka izaslanika HDZ-a dovoljno je istu dovesti u vezu sa onim što se dogodilo srpskom narodu sa prostora bivših jugoslovenskih republika BiH i Hrvatske čiji je on jedan od njihovih osnivača, u obe federalne jedinice napadnut mu je državni subjektivitet, tako što je i u jednoj i u drugoj federalnoj jedinici eliminisan kao njihov konstitutivni nacionalni subjekt.
ODBRANA ZEMLJE ILI KRIMINALNI ČIN
Pokušaj nekih visokih zvaničnika ovdašnje vlasti da se drugačije i odvojeno od drugih optužnica koje se odnose na zločine na Kosovu i Metohiji tretiraju najnovije optužnice protiv četvorice generala vojske i policije, još jedna je u nizu njihovih grešaka kada se radi o odnosima sa Haškim tribunalom. Na takozvane kosovske optužnice mora se gledati sa podjednakom ozbiljnošću bez obzira na koga se odnose, odnosno moraju se posmatrati u paketu. Svi oni zvaničnici koji kao glavni problem kosovskih optužnica vide u izručenju optuženih previđaju veoma važnu činjenicu da je delovanje snaga bezbednosti i Vojske Jugoslavije na suzbijanju terorizma na Kosovu i Metohiji i u odbrani zemlje imalo plebiscitarnu podršku građana Srbije, a da je upravo to delovanje tužilac okvalifikovao kao kriminalizovanu akciju, jer u suprotnom ne bi bili optuženi po komandnoj liniji, od komandanta korpusa do šefa države. Dakle, optuženi su odbrana zemlje i suzbijanje terorizma, iako takve aktivnosti spadaju u neotuđiva prava svake države. U prilog ovome valja dodati i činjenicu da su optužnice podignute u vreme bombardovanja i trajanja sukoba između naših snaga bezbednosti i terorista, što znači da nisu postojale ni teorijske šanse za obavljanje bilo kakvih istražnih radnji na tom prostoru.
Kao prilog iznetim tvrdnjama valja navesti tumačenja sa sastanka Karle del Ponte sa Vladom Hrvatske održanom u Zagrebu pre hapšenja Miloševića. Na sastanku je dogovoreno sledeće: "Pred Haškim tribunalom neće odgovarati onaj ko je znao za zločine, a nije preduzeo aktivnosti da ih spreči, ako istovremeno nije imao zapovednu odgovornost... Bljesak i Oluja ne mogu biti kriminalizovane akcije nego isključivo konkretni zločini, kao i detalji vezani za zapovednu odgovornost". Kao što se vidi, po Karli del Ponte, Bljesak i Oluja nisu kriminalizovane akcije, a suzbijanje terorizma na Kosovu i Metohiji i odbrana zemlje od agresije jesu. Dakle, dat je legitimitet akcijama koje su izvedene sa isključivim ciljem da se tamošnji državotvorni deo srpskog naroda fizički eliminiše sa njegovog etničkog prostora, a time su izuzeti svi visoki državni i vojni funkcioneri Hrvatske od odgovornosti za zločine počinjene u tim akcijama.
PRAVNI TRIKOVI KARLE DEL PONTE
Kako bi uzela u zaštitu glavne pokretače agresije na SRJ Karla del Ponte se poslužila pravnim trikom, tako što u optužnicama za zločine na Kosovu i Metohiji nema trećeg učesnika u sukobima na tom prostoru - NATO pakta. Tako, prema njenom viđenju događaja na Kosovu i Metohiji u vreme agresije, ispada da su vojska i policija napale tamošnje albansko civilno stanovništvo, ubijale ga i proterale, dok je takozvana OVK-a to stanovništvo branila. Dakle, istragom je prikriveno stvarno stanje stvari, što predstavlja zloupotrebu položaja tužioca. Da je istragom prikazano stvarno stanje stvari u to vreme i okolnosti pod kojima su ti zločini počinjeni, onda bi morao uslediti i odgovor na pitanje, kako to da albansko civilno stanovništvo nije pre agresije poubijano i proterano u broju koji ona u optužnicama navodi, jer tada nisu snage bezbednosti morale da se štite od bombardovanja NATO pakta i masovnih napada takozvane OVK-a.
Drugi pravni trik Karle del Ponte kojim je htela da zaštiti od odgovornosti glavne pokretače agresije i samu agresiju prikaže kao legalan čin, odnosi se na nekakvu komisiju formiranu sa zadatkom da navodno utvrdi da li je tokom "vazdušnih udara" bilo namernog gađanja civilnih ciljeva. Pošto je unapred zadat nalaz glasio da "nije bilo namernog gađanja civilnih ciljeva", Karla del Ponte je konstatovala da nema ni osnova za pokretanje istrage. Ona je ovim pravnim trikom obmanula međunarodnu javnost, jer se pitanje namernog gađanja civilnih ciljeva postavlja samo u slučaju legalnih vojnih intervencija pod okriljem Ujedinjenih nacija, što sa NATO agresijom nije bio slučaj. Za razliku od Karle del Ponte koja agresiju na našu zemlju tretira kao legalan čin, prvostepeni sud u Berlinu imao je drugačiji stav kada je oslobodio lica optužena od nemačkog tužilaštva zbog toga što su pozivala vojnike Bundesvera na dezerterstvo u ratu protiv Jugoslavije. Evo nekoliko stavova prvostepene presude koju je objavio nedeljnik "Unzere cajt" u maju 2000. godine: "Vojnik nije kažnjiv ako odbije učešće u borbenoj akciji koja je protivna međunarodnom pravu, ili ako se udalji od snaga da ne bi učestvovao u toj akciji... Vazdušni rat protiv Jugoslavije povredio je apsolutnu zabranu nasilja iz člana 2. broj 4. Povelje OUN. Zabrana nasilja obuhvata svaku vrstu primene oružanog nasilja koja je usmerena protiv teritorijalnog integriteta druge države."
http://www.srpska-rec.co.yu/arhiva/331/dajstranu.php?a=7