VINČA NA
PRLJAVOJ
BOMBI
Već je svima postalo vruće: u Srbiji vruća jesen, na Suncu čak i pege postale “vruće”, magnetne linije sila pucaju i ka Zemlji teku potoci naelektrisanih čestica, zagreva nam atmosferu solarni vetar. A u Institutu Vinča vrući i leto i jesen. Samo što se nekada slavna institucija od prekomernog zagrevanja ne raspoluti kao atomsko jezgro uranijuma – na one koji su za jedinstveni i one koji su za dezintegrirani Institut.
I sad kako da deliš Vinču sa tolikim nuklearnim otpadom, koji na solarni vetar može da doda i svoj radioaktivni! E, tu se i Amerikanci uplašiše, jer, prirodno, ljudi čuvaju svoju kožu, i požuriše da Vinči pomognu od, ne daj Bože, terorista sa strane. Dodju ljudi lepo, ukradu nuklerni otpad i pravac za Ameriku. Istina, stvar nije za šalu – otpad zrači, pa zrači, i tako će narednih stotine hiljada godina sve po svom ćefu.
A mi, hvala Bogu, imamo dovoljno vremena. Hangari nam skoro truli.
Dobro tamo je nisko i
srednje radioaktivno đubre. Ali šta sa onim visoko, jako visoko radioaktivnim
otpadom što curi i “brlja” po vodi u bazenu za odlaganje? E, tu čekamo Ruse!
Malo Ameri, malo Rusi - i mi ćemo biti bezbedni za jedno 20-30 godina. Međutim,
šta je to prema pomenutim stotinama hiljada godina.
Ko se boji - bolje tamo da ne stoji! Važno je da
je pomočnik direktora rekao da je sve bezbedno, pod kontrolom i evo, umalo, pa
ćemo s tim u zemlju daleku. Daleko je Rusija, peva pesnik. A, nažalost, otpad je
veoma blizu, blizu Beogradu, a tek malo dalji od granica
Srbije...
Ko zna – taj se ne boji, već brine. Dopustiću sebi da kažem da pomenuti problem dobro poznajem jer sam skoro ceo svoj život proveo mereći zračenja. Zato i brinem. Bojim se da neki “dobronamerni” terorista koji više voli Ameriku od Srbije ne podigne Vinčine hangare u vazduh i eto nama prljave bombe pred kućom i u kući. I da Vinči, da se pamti kroz vekove, ostane “nulta tačka”, baš jako crni znak radioaktivnosti, da se vidi čak iz satelita.
Znači, za nas se ne postavlja pitanje kakvu bombu
da pravimo kao nekad, već od kakve bombe da se čuvamo. E, i tu se susrećemo sa
nevoljom. Baš, ne znamo najbolje šta sve čuvamo u hangarima. Gde je sad pa
darovani radijum (nije otpad), a gde prokleti, karcinogeni plutonijum-239 i svi
ostali po redu radioizotopi što su nekada opsluživali celu Jugoslaviju: Srbiju
sa pokrajinama i bratskim joj republikama. Kada bi barem u deobni kolač kao
začin mogli da ubacimo taj otpad, pa da nam naša čast bude manja od sadašnje
celine!
Ali niko neće džubre. A Rusija je daleko! E tu je
živa sreća da mi imamo ministarku,
a ne ministra za ekologiju. Žene su nekako po konstituciji više za život
od muškaraca. To nam potvrđuje i poređenje gospodje Mihajlov s gospodinom
Domazetom. Prva je brižna (na spisak već stavila 5 mogućih lokacija za
definitivno odlaganje nuklearnog otpada!), a drugi ič ne mari - sve ćemo mi to
lako i očas!
I zašto ja sad da se brinem? Mogao bih mirno da
spavam da imam Gajgerov brojač i da ga držim kraj uzglavlja. Kuc, kuc...kuc i
dok me ne probudi štektanje – ja blaženo snevam. Ovako, bez njega, ne mogu!
Stalno se štrecam i pokušavam poput mojih nesrećnih kolega koji su u Vinčinom
akcidentu davne 1958. godine skoro do na smrt bili ozračeni, da organoleptički,
što će reči na miris i ukus, kao i štipanje očiju, ustanovim prisustvo zračenja.
Razume se, to su samo noćne more, stvarnost je još uvek mnogo lepša! Jedino što
me muči je da se na ovom našem staništu malo lepih snova ostvaruje, a oni crni
nalaze put i način da nam život zagorčavaju.
Ako bih mogao nešto da predložim dok još ima
vremena (dok ne padne vlada), evo šta bi to bilo - da se gospodin premijer lepo
sa svojim ministrima preseli iz Beograda u Institut Vinča i da tu stvara našu
lepšu budućnost. Tada bi stvarno mogao mirno da spavam, a njima već kako
bude!
Dr Vladimir Ajdačić
dnevne novine: MARKA
