Piše: Tihomir Trišić ponedeljak, 26 jul 2010
Kosovski kolaps
<http://www.akter.co.rs/index.php/politikaprint/2782-kosovski-kolaps.html>
Da smo dotakli dno, najbolje govore reakcije – umivene, kontrolisane,
neiskrene, podaničke, glupe. Inteligencija ćuti, crkva je izgubila kompas,
politička elita je u kolapsu, narod je gladan i siromašan, perspektive su nam
mračne iz prostog razloga jer u Evropsku uniju nećemo ući dok ne priznamo
Tačija i ekipu, tj. nezavisno Kosovo
A šta sad?
Međunarodni sud pravde doneo je odluku da je deklaracija o šiptarskoj
nezavisnosti Kosova u skladu sa međunarodnim pravom. Ja nisam iznenađen, kao
što se da zaključiti iz prethodnog teksta na ovom istom mestu. Srpska politika
o Kosovu doživela je krah, samo što to još niko jasno i glasno da kaže. Kosovo
je ovom odlukom praktično dobilo međunarodno pravni kredibilitet i u najskorije
vreme uslediće novi talas priznavanja nezavisnosti. Naš ministar Vuk Jeremić i
dalje priča bajke, a ono što me posebno brine jeste prvo obraćanje predsednika
Tadića po objavljivanju odluke MSP. Očekivao sam više od njega, očekivao sam da
će smoći snage da kaže: „Ostali smo bez Kosova i Metohije, a na nekoj drugoj
generaciji, mnogo boljoj nego ovoj, biće da povrati uticaj Srbije nad Kosovom i
Metohijom.“ Ne zato da bi vladala nad Šiptarima ili držala neku teritoriju, već
zato da bi očuvala tamošnji srpski narod i sopstveni, duhovni i nacionalni DNK,
bez kojeg nema ni Srbije ni srpske nacije. I misle mnogi da Kosovo nije bitno,
ali ne razumeju da je ovaj narod satkan na kosovskom epu i da će ova nacionalna
frustracija tek proizvesti pogubne posledice ukoliko se pod hitno ne promeni
sve. Počev od strategije, preko taktike, do igrača, odnosa prema državi,
naciji, vrednostima, budućnosti više nego prošlosti.
Svaki Jevrejin se dve hiljade godina pozdravljao: “Do viđenja u Jerusalimu“.
Tako bi i Srbija trebalo da postavi odnos. Da vaspitava mlade, uspešne,
obrazovane i bogate da investiraju na Kosovu i Metohiji, da kupuju i
privatizuju tamošnje kompanije, da šire ekonomski a time će i politički uticaj,
da upošljavaju, između ostalih – podrazumeva se – tamošnji srpski narod, a ne
da sili, osvaja brda, planine, kopa rovove, puca Da smo dotakli dno, najbolje
govore reakcije – umivene, kontrolisane, neiskrene, podaničke, glupe.
Inteligencija ćuti, crkva je izgubila kompas, politička elita je u kolapsu,
narod je gladan i siromašan, perspektive su nam mračne iz prostog razloga jer u
Evropsku uniju nećemo ući dok ne priznamo Tačija i ekipu, tj. nezavisno Kosovo.
I kao što bi većina ljudi danas intimno htela nekog da spali na lomači, ja
nisam sklon da označavam ili fokusiram krivca za kosovski gubitak. Ja sam sklon
da tragam za rešenjima. Ono prvo za kojim bih tragao jeste kako pomoći tom
preostalom srpskom narodu na Kosovu i Metohiji na efikasan i funkcionalan
životni način kako bi tamo opstali. To su danas ljudi bez budućnosti,
iskasapljenih duša i perspektiva, nesigurni za svoju bezbednost i život svoje
dece, strahuju hoće li ih u narednim mesecima i danima okupirati neke Tačijeve
formacije. U Novom Sadu, Beogradu ne oseća se njihov strah, njihovi bolovi,
njihove potrebe. To je uistinu kolaps nacije, ne ta smrdljiva odluka tog
Međunarodnog suda pravde. Ono što će njima pomoći nije laganje naših
funkcionera niti korumpiranost onih koji bi trebalo da im iz sve snage pomognu,
već istina za početak. A ona je otprilike sledeća:
Srbija kao jedinu preostalu strategiju ima podizanje svojih obrazovnih i
finansijkih kapaciteta nalik na jevrejski model. To bi značilo da se nova
politika mora postaviti na realnim i ostvarim ciljevima kad je KiM u pitanju,
koji će se ogledati u činjenici nalik na čuveni jevrejski pozdrav kojim se
svaki Jevrejin dve hiljade godina pozdravljao: „Do viđenja u Jerusalimu“. Tako
bi i Srbija trebalo da postavi odnos. Da vaspitava mlade, uspešne, obrazovane i
bogate da investiraju na Kosovu i Metohiji, da kupuju i privatizuju tamošnje
kompanije, da šire ekonomski, a time će i politički uticaj, da upošljavaju,
između ostalih – podrazumeva se – tamošnji srpski narod, ne da sili, osvaja
brda, planine, kopa rovove, puca. To su prevaziđenje metodologije. Novo doba,
nova politika, nove vrednosti i novi ciljevi... Ako se oko svega toga ne
postigne neki konsenzus, ova generacija političke elite ostaće upamćena kao ona
koja je izgubila Kosovo, pa nek spavaju sa time ako mogu.
I naposletku, kosovska drama nije ovom odlukom suda u Hagu završena, ona
zapravo tek počinje, ali ne kako to žele brzopleto da predstave naši
funkcioneri u smislu da nas čeka zasedanje pred Savetom bezbednosti UN i
mogućnost da se tamo vadimo. Tamo se nećemo izvaditi, tamo će Amerika i druge
članice blokirati svaku rezoluciju koja ne ide u korist Kosova, na tom forumu
u sadašnjim međunarodnim relacijama mi ne možemo bogzna šta učiniti. Zapravo,
posle kraha jednog od pet proklamovanih ciljeva ove vlade, a to je borba za
suverenitet i integritet nad Kosovom i Metohijom, ovoj vladi preti u narednim
mesecima i drugi krah, a to je ulazak u Evropsku uniju. Da smo plitki, naivni i
kratkovidi, najbolje potvrđuje poseta Tome Nikolića Briselu i njegova izjava da
Kosovo neće biti uslov za ulazak u EU. On bi kao iskusan političar, u
praskozorje ove haške odluke, trebalo da bude mudriji, a ne da saopštava takvu
glupost posle jedne kafe i jednog gostoprimstva kod onih koji će Srbiji već
naredne nedelje saopštiti upravo suprotno. Neće biti ulaska u Evropsku uniju
dok Beogread ne prizna Prištinu.
I tako, pored Slobine ekipe, Đinđićeve, Koštuničine, dočekaćemo i Tadićevu
ekipu, koja će doći u situaciju da ih međunarodna zajednica tj. najveće sile,
pritiskaju do granica koje se neće moci izdržati.
http://www.akter.co.rs/index.php/politikaprint/2782-kosovski-kolaps.html
[Non-text portions of this message have been removed]
