PRESS ISTRAŽUJE... Svi apsurdi srpskog pravosuđa Pravda je spora, ali nedostižna
Najstarija parnica nije dobila epilog ni posle 39 godina, 670 sudija ne radi a prima plate, u administraciji rade i zanatlije... Građani najčešće tuže državu, ali isto čine i - sudije Srbija trenutno ima više od 670 sudija koji ne sude, ali primaju plate. Na čelu sudova su vršioci dužnosti, ali ne i izabrani predsednici. Pojedini delioci pravde javno se učlanjuju u političke stranke. Najstarija parnica, koja je otpočela pre 39 godina za naknadu štete zbog smrti Radoja Milinkovića, koji je poginuo 1971. godine na odsluženju vojnog roka, još nije dobila svoj epilog! A najviše tužbi zbog povrede prava Srbi podnose upravo protiv države. Piše žalbu, a nema optužnicu Advokat Dragoslav Ćetković ističe da je kao branilac u predmetu protiv nekoliko direktora beogradskih bolnica imao neverovatan problem. - Posle šest meseci istrage postoji zakonska obaveza da se podigne optužnica. Ukoliko optužnica ne bude podignuta u ovom roku, on mora biti pušten iz pritvora. U ovom slučaju optužnica je podignuta, ali je advokati jednostavno nisu dobili, iako imaju rok od samo tri dana da podnesu žalbu. Mi, dakle, optužnicu nismo ni dobili u tom roku, a trebalo je da se žalimo ne znajući ni za šta su optuženi naši klijenti niti na koje okolnosti da se žalimo. Optužnicu smo dobili tek posle deset dana, što je neverovatno kršenje prava. Tim povodom dva puta sam se obraćao Apelacionom sudu, ali od toga nije bilo ništa, tako da se sada moram obratiti Ustavnom sudu - kaže Ćetković. Ipak, njeni predstavnici mnogo ne brinu što među izabranim sudijama ima i učesnika velike izborne krađe iz 1996. godine. Kao cilj reforme pravosuđa isticana je, pre svega, efikasnost, ali sada pojedine istražne sudije, koje su imale stotinak predmeta, sada moraju da rešavaju i do 1.800. Suđenja po privatnim krivičnim tužbama zakazuju se i na šest meseci. Pored toga, zbog povređenih prava i sudije koje nisu izabrane prinuđene su da se sude sa državom. Ogromni troškovi reforme Prema rečima Dragane Boljević, predsednice Društva sudija Srbije, više od 670 sudija koji nisu izabrani na funkciju podneli su žalbe Ustavnom sudu. - Postupak izbora sudija bio je praktično obavljen u tajnosti i bez jasnih kriterijuma. Kad je objavljena lista izabranih sudija, sudije koje nisu bile na spisku nisu dobile rešenja da nisu prošle, pa je njih 827 iskoristilo pravo na ustavnu žalbu, što je u tom trenutku bilo jedino pravno sredstvo kojim bi zaštitili svoja prava. Kada su konačno stigla rešenja, sudije su onda podnele žalbe na njih, takođe Ustavnom sudu. Ukoliko ne uspeju da zaštite svoja prava, sudije će se obratiti sudu u Strazburu, gde će, sudeći prema stavovima Evropske komisije o ovom problemu, sigurno dobiti spor. To znači da će šteta biti ogromna. Više od 670 sudija i sada prima platu, iako je ona nešto umanjena. Država sama priznaje da za te umanjene neto plate izdvaja mesečno oko 500.000 evra, što znači da su troškovi još veći. Kad bude morala još da isplati kamate sudijama, to će biti zaista mnogo - kaže Boljevićeva. Ona ističe da prilikom izbora nisu korišćeni osnovni kriterijumi - stručnost, dostojnost i osposobljenost sudija za posao koji rade. - Kriterijum nije bio ni kvalitet, jer su pojedine kolege sa većim brojem ukinutih presuda ipak izabrane. Imamo i primer sudije protiv kojeg je vođen prvo disciplinski, pa zatim započet i postupak za razrešenje, ali je ipak izabran, i to za sudiju Apelacionog suda u Nišu. Ni cilj reforme da sudovi postanu ravnomerno opterećeni i efikasniji nije ostvaren. Tako, na primer, Viši sud u Somboru, koji broji osam sudija, ima 80 predmeta, dok jedan sudija Višeg suda u Beogradu ima i do 1.400 predmeta - ističe ona. Pojedine istražne sudije u osnovnim sudovima u Beogradu, koji su doskora imali 100, sada imaju i do 1.800 predmeta u radu. - Poseban problem je što je veliki broj onih predmeta gde preti opasnost od zastarevanja. Pored svega toga, troškovi reforme su ogromni. U Apelacionom sudu u Kragujevcu samo je 14 sudija koji su iz tog grada. Svi ostali moraju da putuju do suda ili im moraju biti pokriveni troškovi za stan - rekla je Boljevićeva. Osnovci u sudskoj administraciji! Slavica Živanović, predsednica Udruženja pravosudnih službenika i saradnika Srbije, istakla je da analize pokazuju kako zaposleni u sudskoj administraciji u velikom broju nemaju položen državni ispit. - Razlog za to je što veliki broj onih koji rade dostavu u sudovima, na šalterima, u pisarnicama ima samo osnovnu školu, zanat ili dva-tri razreda srednje škole. Osim što stvara probleme u radu to otvara i prostor za greške i za mogućnost korupcije - kaže Živanović. Pri tom, ona naglašava da su prilično povećane sudske takse, tako da je sud sve manje dostupan običnim građanima. Nema zaštite zakonitosti Advokat Dragoslav Ćetković u izjavi Pressu ističe da su reformski zahvati puni apsurda, što se pre svega odnosi na ukidanje vanrednih pravnih sredstava. - Revizija kao pravni institut u građanskoj materiji više praktično ne postoji, što direktno otvara vrata za brojne nezakonite odluke. Do revizije može doći samo u predmetima gde vrednost spora prelazi 100.000 evra. To znači da u siromašnom društvu kakvo je naše revizija kao poslednje pravno sredstvo kojim se proverava zakonitost presude može da se primeni samo u šest do sedam odsto predmeta. Ako uzmemo u obzir da je pre izmena zakona u čak 22 odsto slučajeva bila usvojena revizija, to praktično znači da je, i pored kontrole, bilo na stotine nezakonitih odluka, a zamislite tek kakva je situacija sada, kada je ukinut čak i zahtev za vanredno preispitivanje presude - naglašava Ćetković. On ističe da pri tome na 1.000 usvojenih žalbi tužilaštvo nije prihvatilo gotovo nijednu u korist okrivljenog. - Zamislite kakvo je sada naše pravosuđe u kojem su doskorašnje sudije Vrhovnog suda delegirane u specijalno odeljenje Višeg suda u Beogradu, a o njihovim presudama po žalbi odlučuju tek izabrane nove sudije Apelacionog suda. Dakle, o presudama sudija sa decenijama iskustva i višeg ranga sada odlučuju sudije koje su do juče bile u nižem sudu - opominje Ćetković. MARATONSKE PARNICE - postupak za naknadu štete zbog smrti Radoja Milinkovića, koji je poginuo 1971. godine na odsluženju vojnog roka, posle 39 godina još nije okončan - Apelacioni sud u Kragujevcu dostavio je ove nedelje presudu učesnicima ostavinskog spora u slučaju Janković protiv Jankovića, koji je počeo 14. marta 1978. godine - suđenje za naknadu štete, do koje je došlo posle saobraćajne nesreće u kojoj je teško povređena poznata glumica Merima Isaković, trajalo je pune 24 godine ZBOG ČEGA SE GRAĐANI NAJVIŠE SUDE - sporovi za naknadu štete protiv državnih institucija - brakorazvodne parnice - ostavina - naknada štete posle saobraćajki - dugovi Da brojni apsurdi nisu novost svedoči i parnica u kojoj je advokat Ćetković zastupao porodicu Milinković. - Ovaj postupak za naknadu štete traje od 1971, punih 39 godina. Poginuo je dok je bio na služenju vojnog roka u JNA. Pao je sa kamiona koji je prevozio vojnike i udario glavom u kamen. Naizgled jednostavna parnica u kojoj je porodica tražila naknadu štete zbog smrti njihovog sina. Ustavni sud je tek nedavno doneo odluku da porodica treba da bude obeštećena, ali postupak za isplatu štete još nije završen. Takođe, suđenje za naknadu štete u kojem sam zastupao glumicu Merimu Isaković, koja je teško povređena u saobraćajnoj nesreći, trajalo je pune 24 godine. Ona i njen brat bili su u kolima kada su se sudarili sa vozilom u kojem je bio policajac - rekao je Ćetković. Otezanje zbog grešaka Da ima maratonskih suđenja koja još nisu okončana svedoči i primer spora pred sudom u Somboru. Advokata dr Vojislava Vukčevića, iskusnog pravnika i nekadašnjeg dekana i profesora Pravnog fakulteta u Osijeku, prekinuli smo juče telefonskim pozivom u pripremi za prisustvo prinudnoj prodaji imovine. - Evo, baš se spremam da idem u Sombor. U toku je izvršni postupak, ali ovo je predmet na kojem radim 17 godina i još nije okončan. Sve je počelo u Privrednom sudu. Reč je o trgovinskim partnerima od kojih je jedan dugovao drugome. Dužnik je konačno priznao dug, ali su greške sudija uticale da sve traje toliko dugo - rekao je Vukčević. Ali nisu jedini problem ovakvi slučajevi, već i opterećenost sudija gomilom predmeta. U kuloarima Apelacionog suda u Beogradu čula se zanimljiva opaska da u zgradu nadire bujica predmeta, a sudije „kašičicom izbacuju vodu kroz prozor". Nadajmo se da ta bujica, ipak, neće potpuno potopiti srpsko pravosuđe jer se, ipak, nešto promenilo u odnosu na čuvene devedesete godine, kada su, još jednog li apsurda, sudije sudile u vreme hiperinflacije za platu od koje su mogli da kupe samo 600 grama mesa. Sada su njihove plate neuporedivo veće, a zgrade sudova su bolje sređene. Sve drugo je, izgleda, još pod znakom pitanja. Kako su šumari nagrabusili zbog reorganizacije sudova Dragana Boljević iz Društva sudija Srbije kaže da je reorganizacija sudova dovela do mnogih problema na terenu. - U Ivanjici, na primer, više nema krivičnog odeljenja, pa se sva suđenja u ovoj materiji obavljaju u Požegi. Pošto na Goliji i okolini ima mnogo šume, česta je i nelegalna seča drveta. Kada dođe do suđenja, šumar se pojavljuje kao svedok na suđenju, pa je primoran da putuje i 80 kilometara do Požege da bi obavio svoju građansku dužnost. Ali dok bi se on vratio sa suđenja, drvokradice bi nemilice sekle šumu. Posle nekog vremena svi su shvatili da krivični postupak više nema smisla, pa se sada podnose samo tužbe za naknadu štete. Osim toga, troškovi su još veći jer i sudije iz Ivanjice idu u Požegu, kao i zapisničari, svedoci u krivičnim postupcima pa se suđenje, kako neko reče u šali, može održati i u autobusu - kaže Boljevićeva, dodajući da treba imati u vidu i velike troškove prevoza. IVANOV ZAKONIK Smrt stigla pre žalbe Škripa kočnica kroz poluotvoreni prozor silovito je odjeknula u Planinarevim ušima i trgla ga iz poludremeža. Suv kašalj iz dubine pluća ponovo ga je gušio. Opsovao je boreći se za vazduh dok mu je bol parao grudi i jedva smogao snage da se digne na noge. Pogledao je na ulicu i uverio se da ga instinkt i dalje služi. Policija. Sa stola je dohvatio je čašu, koja mu se tresla u ruci, i prineo je ustima. U pola gutljaja odjeknulo je zvono, a sa hodnika u sobu grunuo dobro poznati glas. - Otvaraj, Planinar! Opet si se penjao na krovove. Šta je, kašljemo, zar nije gore čist vazduh? - Više nije... - odbrusio je Planinar i okrenuo ključ. Dvojica policajaca su ušla i krenula kroz stan. Zagledali su ispod kreveta, otvorili komodu, a onda i ostavu. - O, vidi kesica! Otvaramo zlataru. Obukli smo se za planinu... kožne jaknice. Voliš leto? Ljudi odu na odmor, a ti im malo pospremaš stanove dok se ne vrate. Oblači se, idemo. - Ali, to je porodični nakit... Glupost, ne bi ga držao tu, nisam klinac. Znamo se... - Baš zato što se znamo - odmaknu se policajac i samo pokaza rukom na vrata. Planinar je krenuo polako i nevoljno, ridajući od kašlja. Znao je da penjanja više nema. Od sada će sve ići samo nizbrdo. Nije važno, samo da ga bol popusti. Dok su pluća pucala i pištala pomislio je na onaj šleper cigareta koji je sa Mariom „digao" u Švabiji. Prikačili prikolicu za svoj kamion i samo se odvezli. To su bila vremena... Činilo mu se da kola idu prebrzo. Vreo letnji vazduh ga je pekao dok je udisao. Jedva je čekao da mu pročitaju šta je „dužan" i da dobije sobu. Izašao je pred islednika i ne slušajući gledao u prazno. - Teške krađe, nađeno tri kilograma zlatnog nakita... ulazak u stanove preko krova i oluka, obijanje... Proceduru znaš, biografiju imamo, krađe po inostranstvu, više puta osuđivan... Ali, sad si stvarno preterao. Tri meseca bez prestanka, stan po stan, više od 160 krivičnih dela... Planinar nije čuo reči već samo jedan izgovoreni broj. Sto šezdeset. Odjednom su iščilela i sećanja i uspomene na stare dane. Vrata za njim su se zatvorila svom težinom. Sada više nema kud. Shvatio je da će umreti u zatvoru i da mu niko do samrtnog časa neće verovati. - Nisam kriv, nameštaljka... - prevalio je nevoljno preko jezika. Usledila je istraga. U trenutku je pomislio da je na pomolu čudo i da će ga sam bog spasti. Dokaza gotovo i da nema, advokat uporno insistira na činjenicama. Ali, zlatni nakit. Nekoliko kilograma. To je njegov strašni usud, mislio je. Ipak, do kraja istrage teretili su ga za devet krađa. Više od 150 je „otpalo". Neverovatno, optužnica se zaustavila na broju devet! Suđenje je počelo dobro. Sudija shvata da je optužnica tanka. Tračak nade - veštačenje. - Pošto je oboleo od teške bolesti pluća i otežano se kreće, optuženi nije bio u stanju da preskoči s krova na krov... - objašnjavao je veštak odgovarajući na pitanja sudije i advokata. Dok je bio u snazi znao je i preko oluka da se uzvere, prepreka nije bilo. Mislili su da je to sigurno on, njegov stil, tako je dobio i nadimak - Planinar. Sada je disao teško, kao da se penje na Himalaje, sve se teže kretao. Ipak se nadao. Dan za presudu je stigao. Još samo malo pa na vazduh, na svetlo, ma otići će u planinu kao stari Indijanci, da se nikad više ne vrati. Ali, slobodan. Bio je ubeđen. - Optuženi je prema izvedenim dokazima izvršio jedno krivično delo te sud izriče kaznu zatvora u trajanju od dve godine - saopštio je sudija. Od 160 do 1! Ipak jedno. Kobni broj jedan. Prvi, ali ovoga puta i poslednji. Pravo na žalbu nije iskoristio. Planinar nije stigao do planine. Ubrzo je preminuo, u ravnici, u svom Beogradu, a advokat je umesto žalbe predao sudu samo umrlicu. IVAN STOJKOVIĆ http://www.pressonline.rs/sr/vesti/u_fokusu/story/132105/Pravda+je+spora%2C+ali+nedosti%C5%BEna.html [Non-text portions of this message have been removed]
