Željko Cvijanović
GROB ZORANA ĐINĐIĆA - Mesto gde je zaboden srpski Eskalibur
Grob Zorana Đinđića na ovoj nesrećnoj godišnjici 12. marta nije bio
samo mesto pijeteta. Taj grob nije bio samo tačka hodočašća sveta koji
ne prihvata logiku nasilja, taj grob nije bio ni samo mesto na kome
danas više nego na većini ostalih vredi razmisliti o sudbini Srbije.
Dok je Čedomir Jovanović svoje pristalice na dvogodišnjicu 12. marta
predvodio marševskim korakom, dok je Boris Tadić još jednom
manifestovao podršku Đinđićeve porodice i stranke, dok je Koštunica
ispravljao svoj prošlogodišnji neoprostivi propust i odao počast
prethodniku, dok je ideološki front nevladinih organizacija vodio
svoju kampanju dokazujući kako je Đinđić celog svog života bio
mentalno blizak Biljani Kovačević, taj grob bio je mesto gde je
poboden srpski Eskalibur, taj grob bio je izvor političkog
legitimiteta.
Sama činjenica da ni za dve godine otkako je taj mač poboden na Novom
groblju još nije bilo junaka koji bi ga izvukao, da nije bilo
izabranog naslednika oko koga bi se složilo sve ovo šareno društvo
vitezova okruglog stola, ne govori toliko kako u Srbiji nema
političkog izabranika, koliko da ispod Đinđićevog života i njegove
političke biografije još nije podvučena crta. I da ta crta manje
zavisi od onoga što je on u prošlosti uradio ili nije uradio, a mnogo
više od političke snage i umeća pretendenata koji će već naći načina
da svoje delovanje, ma kakvo ono bilo, razjasne kao kontinuitet tog
života i pečat te smrti.
Naravno, Đinđićeva politička biografija idealna je za to, ona je jedan
dovoljno nedovršen predložak da bi u njemu nalazili argumente da
ubijenog premijera dožive kao čoveka s kojim su se razumeli i Vesna
Pešić, s jedne strane, i Dobrica Ćosić, s druge; da u njemu deo sebe
istovremeno prepoznaju i Čedomir Jovanović i Boris Tadić; da se oko
njega okuplja i onaj ideološki soj nevladinih organizacija koliko i
oni koji su njegov kosovski preokret na kraju života doživeli kao
testamentarni nagoveštaj čoveka spremnog na žrtvu.
Reč je o tome da se Đinđić u smrti više nego u životu približio
kenedijevskom mitu. JFK je želeo da promeni Ameriku, ali je nije
promenio on, već njegov omrznuti naslednik Nikson. Zoran Đinđić je
želeo da promeni Srbiju, ali je verovao da mu za to treba više vlasti
nego što je imao i, kada je tu vlast konačno osvojio, bio je ubijen.
Drugim rečima, ne samo da Srbiju nije promenio on, već još uvek ne
znamo hoće li to uraditi neko od njegovih formalnih naslednika niti
hoće li to poći za rukom nekome od onih koji o godišnjicama povlače
taj mač na Novom groblju.
Zato Zoran Đinđić dve godine posle smrti ostaje snažna simbolička
figura u koju još uvek nije utisnuto ni konačno ni jasno značnje, to
je figura čoveka koji je posedovao harizmu, ali i figura čije
nekosekventno političko delo niti je dovršeno niti zaokruženo. Zato
bi, u krajnostima, Đinđić u budućnosti mogao da postane mit oko kojeg
se srpsko društvo integriše, jedan od mitova koji su Srbiji potrebni,
ali i mit oko kojeg se to isto društvo snažno deli. Zato je borba za
to nasleđe nešto što prevazilazi partijski okvir i puki rat za
politički legitimitet, koji oko njega vode nekadašnji saradnici i sva
ova gomila trećepozivaca uverena da je njegova smrt poprište većih
šansi od njegovog života. Zato je nad tim grobom ove godine izgovorena
čak i takva rečenica da je u Srbiji bio ubijen svako ko je nešto
pokušao da uradi, zato je eshatologija tog nekrofilnog revolucionarnog
uma svoj smisao pronašla u tumačenju da je danas u Srbiji dovoljno
biti živ da bi bio dovoljno kriv i da je smrt jedina potvrda dobrog
puta. Nevažno je, naravno, koliko to revolucionarno tumačenje Đinđića
nalazi uporišta u njegovoj biografiji, nevažno je da li je on,
filozofski nesklon revolucionarima, u praksi imao sklonost prema
ljudima spremnim da radikalnim sredstvima menjaju svet.
Radi se o nečem drugom: pobedi li ovo revolucionarno tumačenje
Đinđića, taj svet koji je tako rado negovao obračun, a tako nerado
konsenzus, pobedi li taj koncept da više nije važno hoće li se Srbija
integrisati u EU, već da za to postoji samo jedan način i jedna
politička grupa - dogodi li se sve to, Đinđić će biti simbol podela,
jedan od rodonačelnika ovdašnjeg verbalnog građanskog rata, simbol
koji će predstavljati deo teškog političkog nasleđa. Ne radi se o tome
što ta grupa veruje kako je bila šteta što Srbija Petog oktobra nije
imala revoluciju, ne radi se o tome što revolucionarni teror nije
počistio nekoliko stotina ljudi u toj noći Miloševićevog pada, već o
tome što je ono što je 6. oktobra možda i moglo da bude plemeniti bes
revolucionarnih masa danas otprilike samo pljačka banke ili nešto
slično tome.
Revolucija, dakle, neće pobediti, što ne znači da revolucionari,
prisutni u javnom životu proporcionalno izneverenim nadama, nisu svet
bez šansi. Ali to nisu šanse za pobedu, to su šanse za rat, koji će
nastaviti da iscrpljuje ovo društvo. Drugim rečima, ako Koštunica
postane srpski Nikson i pomeri Srbiju prema Evropi, ta logika
političkog nasilja ubediće nas da to nije Evropa nego Afrika; ako
Boris Tadić, prvi na udaru revolucionara, preživi svoje topove s
Aurore , ta logika će nas uveriti da su pobedile kilavost i
nečinjenje. Problem je, međutim, što smisao te revolucije danas nije
pobeda, njen smisao je sam rat i što će, ako se dogodi, zastava s
Đinđićevim likom biti na obe strane.
Yahoo! Groups Links
<*> To visit your group on the web, go to:
http://groups.yahoo.com/group/SrpskaInformativnaMreza/
<*> To unsubscribe from this group, send an email to:
[EMAIL PROTECTED]
<*> Your use of Yahoo! Groups is subject to:
http://docs.yahoo.com/info/terms/
