Томислав Крсмановић: *Александра Крсмановић Пешић ( 1946) , моја
разведена супруга јеврејског порекла-дан данас жртва прогона расиста,
потуљених антисемита.*
Мојаразведена супуга Александра ( 1946) економиста у пензији, са којом
имам сина Милана ( 1981)је од 20 овог месеца хоспитализована, сада се
налази у Клиници за плућне болести у Београду, одржавана у животу на
апаратима, лекари се боре за њен живот.
Александра потиче из политички прогањане породице, она лично је све до
данашњих дана жртва вишедеценијских прогона, због оца Александра Фон
Сакса ( Пешића) пореклом немачког Јеврејина. Што се драстично одразило и
на њено сада тешко нарушено здравље.
Она се сада бори за живот. Њени лекари у овој Клиници су савесни и чине
све да јој олакшају болове и помогну њеном тешко угроженом здрављу. Нема
никаквих замерки.на њен третман у овој болници. Али нису упознати са
узроцима њених здравствених тешкоћа?
Александру самупознао 1976.године Фабрици гумених производа ``
Рекорд`` где сам тада био запослен као Шеф службе маркетинга, она је
била економиста у Служби плана и анализе.
У брак смо ступили 1978.године а развели се 1982 године, наш брак
суразорили државни органи , да тако казне мене као ондашњег дисидента, и
Александру такође. Што је она описала у ИЗЈАВИ*од 1 јануар
2012.године.**ДА СУ ОРГАНИ ВЛАСТИ РАСТУ РИЛИНАШУПОРОДИЦУ ИБРАК**,
*видети ниже.
Прогони њеног оца и њене породице су започети 1945 године, када се
вратио из четво рогодишњег немачког заробљеништва. Њен отац, покојни
Александар Пешић ( 1905-1963), инжењер, универзитететски професор два
факултета у Београду, је све до смрти ( умро од инфаркта изненада), био
оквалификован као `` политички непоуздан и неподобан``.Он је почетком
Другог светског рата 1941 године био у Београду Шеф техничких
службијугословенске војске на Војном аеродрому у Земуну. У заробљеништву
у немачком логору за југословенске официре се налазио од 1941 до 1945
године, одакле је за њим стигла у Београд ``карактеристика``, написана
од заробљеника присталица КПЈ-Комунистичке партије Југославије, да је ``
врстан стручњак и да га као таквог треба користити, али уз велику
опрезност јер је симпатизер Краља и Монархије`` .Он се није бавио
политиком, а нацисте је презирао јер су његову богату јеврејску породицу
пред почетак Другог светског рата изгнали из Немачке и одузели им сву
имовину, укључујући и руднике и постројења, иселили се у САД. Он је као
једногодишња беба дошао са мајком у Београд, где се она преудала за
утицајног државног функционера Пешића, који је усвојио њеног оца, који
је добио презиме Пешић, и постао православац, до краја живота лојалан
Србин, осећајући се и Јеврејином..Био је врстан стручњак и
универзитететски педагог, конструисао је док је био запослен у Војном
институту ЈНА –Југословенске народне армије, први југословенски тенк
амфибију, при тестирању, изласку из реке, пронађено је у унутрашњости
тенка мало воде, оптужио је да је на делу саботажа. За време боравка у
ЈНА, и касније , био је шиканиран од војних власти, прећено му хапшењем,
имао је сметње у професији.Нарочито су се породичне политичке неприлике
интензивирале, када је он покушао исељење породице у САД, где има богате
и моћне сроднике. Њему су почели да пребацују `` симпатије за
империјалистичку Америку``. Александра је лично имала неприлике за време
студија на Агрономском факултету у Земуну, због политичке
дискриминацијестудирала осам, уместо4 године. Њена мајка Милица,
девојачко презиме Димитријевић, потиче из богате и утицајне породице
блиске Двору и водећим круговима у војсци ( њен близак сродник
Станојловић, пилот и високи официр у војсци Краљевине Југославије, је за
време Другог светског рата био пилот Енглеске армије, истакао се у
ваздушним биткама против ваздушних формација Вермахта, због чега је био
проглашен за Хероја Енглеске и добио на поклон од Енглеске Краљице
борбени авион), и администрацији Краљевине Југославије, која је од 1945
године била изложена прогонима, и одузета јој имовина велике вредности,
која још није враћена ( сестра мајке њенога оца, удовица, била такође
удата за утицајног државног функционерау Београду, је на превару лишена
њене луксузне виле у Толстојевој улицина Дедињу, у коју се након њене
изненадне смрти уселио политички моћан режимски лекар).
Александра је због удаје за мене, била додатно изложена ускраћивањима
њених права излостављањима.
Њен отац је био у сваком погледу врло изузетан човек, ретко интелигентан
и надарен, изузетан стручњак,био је изузетно осетљив интелектуалац, није
могао поднетиполитичке провокације?.Можда је понекад реаговао мало
нервозно?. Можда је био понекад прејак на речима? Знам и то, да је према
њему било испољене завидљивости и омразе једног генерала ЈНА, пореклом
из Хрватске, који је био подмукли анти-семита. Он је против њеног оца
лукаво потстакао поједине моћнике из редова ЈНА. А у Србији никад није
било антисемитизма, нити му је било ко и било када учинио, или казао,
било шта лоше о Јеврејима. Срби и Јевреји су одувек живели у слози и
пријатељству.
Њен отац је био лојалан Србин, али је био свестан свога јеврејског
порекла, усвојењем од очуха Србија је добио презиме Пешић и декларисан
је званично као Србин. Није се могао зближити са јеврејском заједницом у
Београду и шире јер је био запослен у ЈНА. Таква су била тадашња времена.
Оваква необична и надарена личност, какав је био њен отац, поврх свега
Јеврејин, и због његовог породинг педигреа, образовања, био је врло
погодан, привукао је пажњу острашћених и сурових манипуланата, да га
користе за њихове игре обраде јавног мнења унутар ЈНА, и шире. Негде је
био дискретно приказиван као `` Јеврејин``, `скоро `Циониста``, али су
га др угде подмукли `` манипуланти`` . покушавали да лукаво и лажно
представе у јеврејској заједницима и круговима као `` отпадника``, ``
Јеврејина који се одрекао Јеврејства``, `` Јеврејина који се неосновано
замера држави у којој живи``.
Због чега је платио невин главом.
Била су таква ондашња времена.
Али данашњи `` манипуланти`` ``Што дикла то навикла``, не желе да
испусте из руке своју тезгу, радне задатке, као крпељ су се закачили за
Александру и мога сина, настављају по навици од ранијих времена, да их
оцрњују и злостављају где год стигну, лжно их приказујући Јеврејској
заједници као ``отпаднике``.
Изјављујем да су Александра и мој син Александар лојални Срби
држављани своје вољене Србије, али да суисто време свесни свога
јеврејског порекла . Јевреје искрено уважавају и поносни су својим
јеврејским пореклом.
Запазио сам да ``лукави манипуланти`` страдања невиних Александре и
Милана, дискретно приказују припадницима несрпских нехришћанских нација,
и појединим мигрантима ( уз напомену да су поједини ешелони тајних
формација Дубоке Србије попуњени мигрантским кадровима , и антисемитима,
ради трговине дрогом, и другим најпрљавијим пословима на штету терито
ријалног интегритета Србије и њеног народа), убеђујући их да су обадвоје
жртве прогона зато што су Јевреји. Да их тако придобију-
*ИЗЈАВЉУЈЕМ ДА СУ АЛЕКСАНДРА И МИЛАН НЕВИНИ И ЖРТВЕ ЗАКУЛИСАНИХ
МАНИПУЛАЦИЈА. ПОРУЧУЈЕМ `` МАНИПУЛАНТИМА`` ДА СЕ БАВЕ ТЕРОРИЗМОМ И
ШИРЕЊЕМ АНТИСЕМИТИЗМА, НОСЕ ГЛАВУ УТОРБИ.*
**
**
*1 јануар 2012.године.**ИЗЈАВА СУПРУГЕ АЛЕКСАНДРЕ КРСМАНОВИЋ ПЕШИЂДА СУ
ОРГАНИ ВЛАСТИ РАСТУ РИЛИНАШУПОРОДИЦУ ИБРАК.***
Александре Крсмановић Пешић, пензионера, са станом у улици Теодосијева
број 1 у Београду. број личне карте004350375, рођене 1946
године,исказано дана 1.1.2012. године
Ја сам разведена, бивша супруга, Томислава Крсмановића, економисте у
пензији из Београда, Станка Пауновића 70, кога сам упознала у Београду
1977 године, ступила у брак са њим 22.4.1978.године, а развела се
11.2.1982.године, у околностима које ћу даље укратко изнети.
Наш брак су растурили органи власти, у знак примитивне одмазде према
политичким неистомишљеницима.
Хтела бих да предочим да потичем из породице која је била у политичкој
немилости од доласка комунистичке власти у Југославију 1945 године, што
значи да сам имала политичких тешкоћа и пре уласка у брак са мојим,
бившим супругом. А моја ситуација се драстично погоршала уласком у брак
са њим.
Мој отац, покојни Александар Пешић ( 1905-1963), инжењер,
универзитететски професор два факултета у Београду, је све до смрти (
умро од инфаркта изненада), био оквалификован као `` политички непоуздан
и неподобан``. Мој отац је почетком Другог светског рата 1941 године био
у Београду Шеф техничких служби југословенске војске на Војном аеродрому
у Земуну. У заробљеништву у немачком логору за југословенске официре се
налазио од 1941 до 1945 године, одакле је за њим стигла у Београд
``карактеристика``, написана од заробљеника присталица КПЈ-Комунистичке
партије Југославије, да је `` врстан стручњак и да га као таквог треба
користити, али уз велику опрезност јер је симпатизер Краља и Монархије,
и није за завођење комунизма у Југославији`` .Мој отац се није бавио
политиком, али је за њега комунизам био врло сличан фашизму ( нацизму)
Хитлер и Стаљин су за њега били врло слични. А нацисте је презирао јер
су његову богату јеврејску породицу пред почетак Другог светског рата
изгнали из Немачке и одузели им сву имовину, укључујући и руднике и
постројења, иселили се у САД. Мој отац је као једногодишња беба дошао са
мајком у Београд, где се она преудала за утицајног државног функционера
Пешића, који је усвојио мога оца, који је добио презиме Пешић, и постао
православац, до краја живота лојалан Србин, осећајући се и Јеврејином.
Узнемирен сазнањима у немачком логору да је комунизам насилнички и
пљачкашки друштвени поредак, поготову јер је у Краљевини Југославији
живео слободно и просперитетно, определио се за Монархију.Мој отац је
био врстан стручњак и универзитететски педагог, конструисао је док је
био запослен у Војном институту ЈНА –Југословенске народне армије, први
југословенски тенк амфибију, при тестирању, изласку из реке, пронађено
је у унутрашњости тенка мало воде, мој отац је оптужио да је. на делу
саботажа. За време боравка у ЈНА, и касније , био је шиканиран од војних
власти, прећено му хапшењем, имао је сметње у професији.Нарочито су се
наше породичне политичке неприлике интензивирале, када је он покушао
исељење наше породице у САД, где имамо богате и моћне сроднике. Њему су
почели да пребацују `` симпатије за империјалистичку Америку``. Лично
сам имала неприлике за време студија на Агрономском факултету у Земуну,
због политичке дискриминације сам студирала осам, уместо 4 године, (
професор статистике је условљавао прелазну оцена на испиту захтевајући
од мене да: идем на радну акцију, да постанем члан Партије, и његова
љубавница. Будући да сам одбила, била сам девет пута обарана на испиту
из овога предмета). Моја мајка Милица, девојачко презиме Димитријевић,
потиче из богате и утицајне породице блиске Двору и водећим круговима у
војсци ( њен близак сродник Станојловић, пилот и високи официр у војсци
Краљевине Југославије, је за време Другог светског рата био пилот
Енглеске армије, истакао се у ваздушним биткама против ваздушних
формација Вермахта, због чега је био проглашен за Хероја Енглеске и
добио на поклон од Енглеске Краљице борбени авион) и администрацији
Краљевине Југославије, која је од 1945 године била изложена прогонима, и
одузета јој имовина велике вредности, која још није враћена ( сестра
мајке мога оца, удовица, била такође удата за утицајног државног
функционерау Београду, је на превару лишена њене луксузне виле у
Толстојевој улицина Дедињу, у коју се након њене изненадне смрти уселио
политички моћан режимски лекар).
Томислава сам упознала у радној организацији ФГП Рекорд, Раковица где је
он био запослен на радном месту``Шеф Службе маркетинга``, а ја сам као
дипломирани економиста имала своје радно место у Служби плана и анализе.
Мој бивши супруг је у то време био познати борац за људска права,
дисидент, у немилости ондашњег поретка.
Од почетка нашег познанства органи власти су почели да врше нада мном
притиске да са њим раскинем. Судија за прекршаје општине Раковица ме је
обмануо о њему, показавши ми његов судски досије, у коме је била и
фалсификована психијатријска дијагноза, казавши ми за њега :``Томислав
Крсмановић је агресиван душевни болесник, од неизлечиве душевне
болести``параноидна шизофренија, не сме да има децу, ``, опасан државни
непријатељ, раскини са њим одмах, јер ти може упропастити живот``.
Овај поступак судије је створио моје неповерење према Томиславу јер га
тада нисам довољнопознавала, а о њему су политички моћници у ФГП Рекорд,
проносили гласине да је `` психијатријски пацијент``, са таквим
образложењем је био и незаконито смењен у фабрици, и на скупу око 500
запослених је пред свима прочитана фалсификована психијатријска
дијагноза Завода за ментално здравље из Београда, према којој је ``
Томислав Крсмановић психијатријски пацијент, са дијагнозом`` паранодина
шизофренија``. Због чега је он био присиљен да напусти ФГП Рекорд, и да
се запосли 1977.године у предузећу Галеника у Београду-Земуну. Упркос
чињенице да је као врсни стручњак маркетинга, добронамерно указао да
ФГП`` Рекорд``, драстично губи учешће у тржишту Југославије, образложио
узроке, и предложио мере санације.Уместо признања, њега су изгнали из
радне организације. Али је он тако ипак постигао значајан углед у ФГП ``
Рекорд``, и као маркетинг стручњак. ( Да је био у праву доказ је садашње
стање ФГП Рекорд, који је пропала и запечаћена фабрика, што је он
предвидео да ће таконеминовно бити),
Након ступања у брак, и његовог напуштања ФГП Рекорд, руководиоци ФГП
Рекорд, су почели да ме шиканирају, зато што сам са њим ступила у брак.
Све до мога преласка у пензију, била сам ускраћена мојих законских права
што се тиче висине прихода, радног места, омаловажавана и понижавана.( у
мој пензијски стажније унето двнаест година мога радног стажа, чиме је
висина моје пензије супротно закону,драстично умањена до данашњих дана).
3 децембра 1981.године органи полиције су извршили претрес стана, однели
сву Томислављеву документацију и њега спровели у суд, а мене подвргли
вишечасовном испитивању, захтевајући од мене да се одмах разведем од
њега. Када он није био у стану, у исти су долазили органи полиције,
претећи ми опасно и захтевајући упорно од мене да се разведем од
њега.(Једном сам, када сам се вратила са посла затекла у стану органе СУП-а)
Из дана у дан су се притисци на радном месту интензивирали, и од стране
полиције. Томислав је све више био изложен прогонима, живот нам је био
претваран у кошмар.
Полиција ми је такорећи из дана у дан упорно и опасно претила
захтевајући од мене : да се ХИТНО разведем, да из стана избацим сва
документа супруга, укључујући и његову писаћу машину, да не дозволим
улазак у стан његових истомишљеника, да прекидам његове телефонске и
друге разговоре са политичким темама, да у таквом случају одмах позовем
полицију и захтевам његову ургентну насилну хоспитализацију , и да након
изнуђеног развода одмах покренем судски поступакдапостанем носилац
станарског права, а да њега лишимо права на боравак у стану, уз њихову
обећану пресудну интервенцију код суда, и да супруга иселим ШТО ПРЕ из
стана.
О чему сам редовно обавештавала Томислава.
Да би спашавали своје голе животе,обезбедили мирније детињствонашем
малом сину, који је вриштао при лупњави и повицима разбеснелих
полицајаца, ми смо се договорили да се под безусловним полицијским
диктатом формално разведемо, али да у стварном животу сачувамо добре
односе, и да се опет једном ујединимо у браку, у нашем стану, када то
буде могуће. Уједно смо се сложили да инсценирамо формалан судски
поступак за измену станарског статуса, јер ми је полиција опасно претила
и опстанком малог сина, да то учиним што пре. Споразумели смо се да то
траје врло дуго, да тако добијемо у времену и спашавамо брак и породицу
и судбину малог детета, да отац виђа сина који је иако беба много патио
, да опет када буду боља времена живимо заједно. Томислав је за цело ово
време долазио редовно, бринуо се о нама и нашем сину, и улагао новчана
средства у границама његових скромних могућности, бавио се врло често
сином и играо са њим ишетао.
Изјављујем да је паушална и неоснована , изокренута тврдња судада на
РешењеЧетвртог општинског суда у Београду од 15 јануара 1986.године,
није дозвољено право жалбе, из разлога јер су се странке наводно одрекле
истога нарочишту истога дана.Овакав наведени исход судског поступка који
је трајао скоро четири године не одговара чињеничном стању. Ми смо
годинама живели у врло тешким околностима, излагани прогонима и опасним
притисцима и претњама,изнурени стресом од развода, крајње исцрпљени
вишегодишњим судским спором око стана, и финансијски судским трошковима
( адвокатске услуге, судске таксе, и друго), погоршаног стања здравља,
несигурног радног места, неизвесних редовних прихода, излагани годинама
атацима на личну безбедости и имовинскусигурност, у држави у расулу,
хаосу,и пред ратом, смо били принуђени да душевно и органски сломљени,
на ивици снаге, дигнемо руке од бескрајног суђења. Мени су тада претили
смрћу и ликвидације менеи мога детета, ако не прихватим исход исказан у
решењу суда од 15 јануара 1986.године.
Чиме је судски била окончана наша стратегија растезања судског спора у
вези стана, добијања у времену, да би се наши односи стабилизовали у
нади да ће полицијски и други атаци постати мање интензивни, да ће нас
на крају оставити на миру. Четврти општински суд је скратио и донео
одлуку 15 јануара 1986.године.
На делу је злоупотреба над нама.Изјављујем да сам то учинили под
полицијском принудом ликвидације. Ми смо били уцењени.
Упркос овакве пресуде, ми смо наставили да у крајње тешким околностима
хајке и линча, одржавамо колико је могуће наше добре односе, али без
помисли, јер смо били престрашени, да поново ступимо у брак, или да
станујемо опет заједно у нашем стану, што је била остала до тада наша
жарка жеља. То нам је било забрањено под претњом уништавања.
Упркос развода са њиммој каснији живот је био испуњен страхом, и
провокацијама, наш стан је био проваљиван, пљачкан, била сам покрадена,
излагана насиљу и подмуклимзлоупотребама. Наш син Милан ( 1981) је био
понижаван и бламиран у Основној школи`` Вожд Карађорђе`` у Београду,
због ``оца лудака``. Дана 3 јуна 1989.године,око 17 часова и 30 минута
се на мене и сина Милана недалеко од Касарне у суседствуустремио црвени
југо , ми смо се брзо уклонили, што је било застрашивање.
Годинама смо син и ја делили тегобни живот и неприлике Томислава,
наводим даље само неке детаље.
У четвртак 23. маја 1996.године , око 9 часова и 30 минута, два младића
су ушла насилно у наш стан на адреси Војводе Степе 68 у Београду, у коме
смо становали мој син Милан и ја (тада ученик, 16 година, који је тада
био у школи) , тада сам била без запослења, преживљавали смо издавајући
игрице за компјутере (картриџе). Уперивши револвере, ударцем су ме
оборила на под ,када сам била лошег здравственог стања, у року од
неколико минута су обавили преметачину, покупили сву опрему Сега клуба,
узели девизе и динаре, златан прстен и крстић (све у вредности од око
4000 ДЕМ) и брзо нестали. Да се ради о професионалцима види се по томе
што су све обавили брзо и ефикасно, јасно је да су добро познавали стан.
Доживела сам шокнагло се погоршало моје здравствено стање и органи
ГСУП-а уместо да ме охрабре, су ме заплашили још више и бацили у
безнађе, говорећи ми да саммогла бити убијена и да је тешко открити
виновнике-у надолазећим месецима је украдено из овог Сега клуба више
скупих реквизита и ГСУП зна ко су лопови, али није предузео мере да се
власници врати покрадено, и да кривци буду кажњени, па је и ово
индикативно у смислу откривања стварних пљачкаша.
Иза ових пљачки се налазила ондашња власт и имају политичку позадину.
Мени је крајем 2001 и почетком 2002 године у више наврата био
испорученастрономски преувеличан рачун за телефон, који нисам починила.
Мој син и ја да би се спашавали од прогона смо одлучили 2001 године, да
се иселимо за Канаду, Стево Миљуш из Београда нам је узео уз присуство
сведока укупно 5.500 ДЕМ, за обезбеђење виза, а од виза никад ништа није
било. Миљуша сам исте године тужила Четвртом општинском суду у Београду,
КП .797/01, упркос доказа и сведока, Миљуш нас никада није обештетио. Он
ми је претио ликвидацијом ако будем захтевала повраћај новца, у нејасним
околностима сам била повређена 1.12.2001.године у просторијама МУП-а
Нови Београд, а син Милан је истовремено био лакше повређен у
аутомобилском удесу на пешачком прелазу код Хотела Југославија на
Новом Београду.
Милан је био жртва неколико физичких напада, био му је отиман мобилни
телефон, приликом прегледа за мобилизацију 1999.годинеје био пред
присутним регрутима оптужен да је `` страни плаћеник``.
Ово је само мали делић наших страдања.
Власти су растуриле наш брак , и деценијама уништавале наше животе и
нашег сина.
Ову Изјаву дајем Томиславу Крсмановићу да би он тако остварио његова
права из тужбе за накнаду штете.
У Београду 1.1.2012.годинеАлександра Крсмановић-Пешић.
