Prljavo protiv nečistog
Priča o Gavriloviću, priča je tek o jednoj smrti u Srbiji koja se gutačima dosovskih medija učinila dinamičnijom od samog ubistva. Niti će Đinđić otići u zatvor zbog veza sa “surčincima”, niti će izvor iz Koštuničinog kabineta odgovarati zato što priča, a nema, recimo, video kasetu na kojoj Đinđić na ravne časti sa “surčincima” deli lavor kokaina... niti će se DOS raspasti u trenutku kad se čeka da neka strana parica poteče Srbijom
Autor: Željko Cvijanović
Nije
Momir Gavrilović bio čovek zbog čije će se smrti raspasti DOS, firma koju spolja
toliko toga drži na okupu, taman koliko je iznutra, sa i bez Gavrilovića, gotovo
ništa ne povezuje. Kada je Zorana Đinđića tokom softverske posete Biliju Gejtsu
u Americi stigao hardverski problem po imenu Gavrilović, samo mu je preostalo da
kaže koliko je ljut i kako je DOS u najvećoj krizi do sada. Ali krenimo od
početka.
Mnogi su
mogli da ostanu u neznanju verujući da je Gavrilovićevo ubistvo početkom avgusta
tek nastavak postoktobarskog sleganja tla u srpskom podzemlju, da je „otišao još
jedan pripadnik voždovačkog klana“, kako su bile obaveštene jedne novine, ili, u
najgorem, da je asfalt odneo jednog istaknutog srpskog debeovca Miloševićeve ere
koji se osmelio da se na ulici pojavi sa jogurtom i hlebom u kesi. Ali nije
moglo da ostane tako, pošto je beogradski dnevnik „Blic“, pozivajući se na
neimenovani izvor iz kabineta Vojislava Koštunice, objavio informaciju da je
Gavrilović na dan ubistva sedeo u kabinetu u Palati federacije, da je govorio i
ostavio dokumente o korupciji u vlasti i njenoj vezi sa surčinskim klanom,
poznatom gradskom ekipom iz podzemlja. Bilo je to dovoljno da Vladan Batić i
Žarko Korać, u funkciji ljudi koji za medije pričaju s učestalošću koja je u
obrnutoj srazmeri s onim što imaju da kažu, optuže novinare zahtevajući od njih
da otkriju neimenovani izvor iz Kabineta. Novinari, opet, mogli su da se brane
samo na jedan način: neimenovani izvor se nikad ne otkriva, posebno ako se
ponešto zna o efikasnosti Batićevog pravosuđa. Osim toga, informacija iz
Koštuničinog kabineta bila je medijska bomba, a pravila zanata kažu da se to ne
propušta. Iste večeri problem je između novinara i ministara na pravo mesto
locirao sam Koštunica, koji je saopštio da je Gavrilović zaista bio sa njegovim
ljudima i da je govorio o korupciji u vlasti. Nije pominjao dokaze i “surčince”,
ali, svejedno, bio je to već, dakle, još jedan problem unutardosovske
provenijencije, gde će se cela stvar i završiti, ako ikada bude
završena.
“Izađite sa dokazima”, “nema povratka”, “ništa više neće biti kao
pre” - Đinđićevi ljudi su odigrali legalistički bar onoliko koliko je Koštunica
u obraćanju naciji odigrao aktivistički, što se u srpskom obično prevodi kao “na
kvarno”. E sada, šta bi tu moglo da bude dokaz, pitanje je kao planina. Da
Gavrilović u Kabinetu nije ostavio ništa, Koštunica se potrudio da preko (opet)
neimenovanih izvora iz Kabineta pre svih saopšti jedan ugledni srpski nedeljnik
koji ispoveda lojalnost jugoslovenskom predsedniku. Ali šta je uopšte Gavrilović
mogao da ostavi Koštunici?
Možda
dokumente koji dokazuju vezu Đinđića sa “surčincima”? Nema toga, budući da se
srpska mafija posle 5. oktobra tek oprezno upoznaje sa prednostima pisanih
ugovora i faktura u poslovanju. Možda neku kasetu na kojoj su snimljeni Đinđić i
“surčinci”? Ne dolazi u obzir: mašta novinara bi još i mogla da proizvede priču
o kaseti na kojoj za stolom pored lavora najboljeg kokaina sede Đinđić i duh
Zorana Šijana, pre dve godine ubijenog lidera surčinskog klana. Ali ne i kamera.
Sa druge strane, legalistička igra Đinđićevih ljudi zahteva da “neimenovani
izvor” iz Koštuničinog kabineta izađe na čistinu, apostrofirajući pri tome
predsedničkog savetnika za štampu Aleksandra Tijanića. Kao ni od toga, ni od
isterivanja na čistinu nema ništa: Koštuničini ljudi, umesto semena za celu
priču, bacili su dugme, mada, sa druge strane, dugme je, kada se priča o
korupciji, palo na tako plodno tle (Đinđić), da bi iz njega još i moglo nešto da
nikne. Uostalom, nekih izbora će jednom biti.
Naravno,
problem Đinđićevog propagandnog tima sastoji se u ključnom sukobu sa stvarnošću:
proteklih meseci gledali smo premijera kako se vozi na trotinetu, kako mazi
kravu, kako vesla u poplavi, kako Gejtsa upoznaje sa originalnim srpskim
softverom “šljivovica 2001”, ali i dalje važi onaj zakon fizike koji perce na
kojem je napisano “korupcija”, sa deset hiljada metara bačeno na dvomilionski
Beograd, čini da ono redovno padne na glavu srpskom premijeru. Zbog toga, kada
god Đinđićevi ljudi kažu: “Dokažite”, tada Koštuničini kažu bilo šta, ali,
svejedno, još jedno pero na kojem piše “korupcija” poleti nad Beogradom.
Naravno, u svemu tome nije reč o Gavriloviću i potrazi za ubicama, jer to
manje-više, kako izgleda, nikoga od sukobljenih strana i ne zanima. Zato Đinđić
neće, kako bi trebalo da izgleda posle njegove ljutnje, otvoriti pitanje
opstanka koalicije od koje je dobio više nego i u jednoj nagradnoj igri u kojoj
je učestvovao do sada. Neće to sada uraditi ni Koštunica, kao što neće priznati
da je svojim javnim nastupom učinio tek to da su njegovi ljudi odigrali nešto
manje prljavo nego što su zaista odigrali.
Ali
prljavo je palo na nečisto, što je pokazalo nešto mnogo važnije od toga ko će
koga u Srbiji. Naime, prvo posleoktobarsko ubistvo u Srbiji koje je imalo ukus
politike (što još ne znači i da je bilo političko) pokazalo je da u DOS čistih
više nema. Da li ih je ikada bilo, to je već priča za istoričare. U trenutku
kada Partizan i Zvezda više nisu interesantni ni finansijskoj policiji, Srbija
je dobila instituciju jednog novog derbija: Đinđić-Koštunica.
Naravno,
ovaj novi opozitni par nije to postao zbog interesovanja gledalaca i sponzora -
sve je to već viđeno za poslednjih deset godina - priča Đinđić-Koštunica postala
je derbi po takmičarskoj suštini derbija samog: tu ne postoje konačni pobednici,
to su samo male utakmice koje se dobijaju ili gube. Zato Koštuničini golgeteri -
blago začuđeni Dejan Mihajlov (“Ustalom, niko nije spominjao korupciju u Vladi
Srbije ili pojedinim ministarstvima tako da me čudi stav pojedinih ljudi“) ili
egzaltirani Tijanić (“To će na sledećim izborima koštati DS, zbog čega unapred
uživam”) – nisu ništa drugo nego ljudi koji od protivničkog gola ne vide ništa,
čak ni to da se publika (glasači) na tom stadionu skupila da gleda
reprezentaciju, a ne klubove.
Ne vide
to ni Đinđićevi bekovi Goran Vesić (“Posle ovog slučaja ništa više neće moći da
bude kao pre”) i Čeda Jovanović (“Zašto se Koštuničin medijski tim, umesto da se
najpre obrati Tužilaštvu i pravosuđu, odlučio da prvo komunicira s medijima”).
Zato će nastavak priče o Gavriloviću biti u nekoj priči koja i ne pamti odakle
je počela. Na primer, da bekovi iz DS u kratkim crtama opišu tajni politički
život Tijanića. Ali i to je priroda derbija: kada više mrziš Zvezdu nego što
voliš Partizan, za reprezentaciju (DOS) te baš zabole. Ta dvoglava dosovska
Srbija, u kojoj su jedni (Đinđić) zaduženi za pare, a drugi (Koštunica) za
obraz, potrošila je svoje vreme. Onog trenutka kad je Koštunica zaigrao
aktivistički (prljavo), a Đinđić se, kao, legalistički branio (nije upoznat),
pokazala je da je Gavrilovićevo ubistvo onaj trenutak kada se ona rascepila
prostom deobom u kome obe glave rade za sebe. I po prirodi stvari, svaka radi
sve. Rezultat: Koštuničin Kabinet sve više će biti kabinet DSS na radu u Palati
Federacije, Đinđićeva Vlada sve više će delovati kao Izvršni odbor DS, u kome,
avaj, funkcije portparola sve radije pruzimaju Korać i Batić, čije pravosuđe za
pola godine nije uspelo da dokaže Miloševićeve veze sa podzemljem, što mu nije
smetalo da se legalistički pita zašto taj Gavrilović ili onaj koji zna nešto o
njegovom ubistvu nije došao kod njega.
I tu se
završava priča o Gavriloviću, tek jednoj smrti u Srbiji koja se gutačima
dosovskih medija učinila dinamičnijom od samog ubistva. Niti će Đinđić otići u
zatvor zbog veza sa “surčincima”, niti će izvor iz Koštuničinog kabineta
odgovarati zato što priča, a nema onu video kasetu na kojoj Đinđić na ravne
časti sa “surčincima” deli lavor kokaina, niti će se DOS raspasti u trenutku kad
se čeka da neka strana parica poteče Srbijom. Sve ostalo je priča o izvorima,
imenovanim i (češće) neimenovanim, i čitavoj gomili novinara koji su novi krug
sukoba DS-DSS shvatili kao poziv na mobilizaciju. Zašto?
Zato što
u Srbiji traje rat izvora. Na jednoj strani je Biro Đinđićeve vlade za
informisanje na čelu sa Vladimirom Popovićem, vlasnikom agencije “Spektra”, i
propagandnim mozgom srpskog premijera. Većina onih silnih faksimila o
zloupotrebama Miloševićevog režima, gomila diskreditujućih tekstova o političkim
protivnicima, brdo poluinformacija kompromitujućeg sadržaja, dva brda glavnih
urednika po Beogradu, i planina društveno-političkih radnika na radu u
žurnalizmu kojima taj čovek pokušava da uređuje novine i televizije – potiče
odatle. Naravno, sve to suviše liči na propagandu Miloševićevog režima: iako ne
silazi sa televizija, Đinđićev rejting u javnosti nije bitno skočio, pored
ostalog, i zato što njegov propagandni mozak više nego što veruje da može
ulepšati lice svog šefa, zna da može ocrniti njegove političke protivnike. Tako
je, iz te radionice, general Nebojša Pavković 5. oktobra izveo vojsku da ubija
demonstrante, lekova u Srbiji nema zato što se ministar zdravlja zove Obren
Joksimović, priču o ekstraprofiterima treba da neformalno završi premijer na
radnom ručku zato što je čovek koji je bio zadužen za to uhvaćen sa pantalonama
na kolenima… Pokušate li da se tome suprotstavite, izaćićete iz cele priče kao
ostatak režima Slobodana Miloševića, protivnik reformi, mučitelj sopstvene dece
i zagovornik masovnog ubistva radnika kragujevačke “Zastave”.
Drugi
propagandni centar, istina se nešto manje energije i uticaja, nalazi se u Palati
Federacije i njime rukovodi Ljiljana Nedeljković, šef Košutničinog kabineta,
koja je u oktobru na to mesto došla kao urednik agencije Beta. Po prirodi posla,
i taj centar manje je zadužen za informacije o Koštunici, a malo više za Đinđića
i njegove ljude. Odatle saznajemo da je Čeda Jovanović nikakav vozač i da se
opasno približava Marku Miloševiću po broju slupanih automobila, da je Đinđić
rod rođeni Stanku Subotiću, najvećem balkanskom trgovcu cigaretama bez markice,
da u vladi hara korupcija…
Naravno,
nije u pitanju istinitost tih informacija već namera i sposobnost ova dva centra
da uređuju srpske medije. Na pitanje zašto novinari na to pristaju odgovor je
bedno prost: zato što su iz Miloševićeve ere izašli sa kompleksom nevoljene
dece, zato što veruju da i njihovog udela ima u 5. oktobru, zato što su, takvi,
stvorili novu ne korumpiranu(još), već psihološku kastu režimskih piskarala i
zato što im se lice razvlači u neizbežni “probavita” osmeh kada sa druge strane
žice začuju prijateljski glas: “Slušaj, ovo dajem samo tebi i pazi da nekako ne
dođe do njih”.
Nije valjda da su građani toliko želeli da imaju demokratsku
Srbiju da su ih sada, kao na švedskom stolu, dobili dve.
NSP Lista isprobava demokratiju u praksi
==^================================================================ EASY UNSUBSCRIBE click here: http://Topica.com/u/?bUrBE8.bVKZIq Or send an email To: [EMAIL PROTECTED] This email was sent to: archive@jab.org T O P I C A -- Register now to manage your mail! http://www.topica.com/partner/tag02/register ==^================================================================
