Srbija na simsu
Krizom vlade DOS je učinio sve što treba da shvatimo da nemaju
alternativu. Posle ovoga manje ćemo ih voleti, bićemo svesniji da ćemo, ako ne
njih, ponovo gledati Šešelja, bićemo sigurni da smo još jednom ucenjeni i da se,
kao za Miloševićevog vremena, ne borimo za najbolje, već za najmanje loše.
Prilično prljava ucenjivačka igra, reklo bi se
Autor: Željko Cvijanović
I to
bi valjda trebalo da bude drama: Vojislav Koštunica se popeo na sims i preti da
će da skoči. A ovo bi, kao, trebalo da bude akcija: pamet Zorana Đinđića ga
upozorava da to nije mudro, premijerski stomak ga moli da skoči, dok se
Đinđićeva noga, beznadežno vezana za istog tog Koštunicu, još dvoumi. Tako bi se
u najkraćem mogla ilustrovati poslednja epizoda konflikta u DOS.
Međutim,
postoji važan momenat koji sceni oduzima svaku hičkokovsku napetost i čini je
sličnijom tragičnoj ironiji Dejvida Linča. Naime, prvo, Koštunici ne pada na
pamet da skoči; i drugo, to još ne znači da se neće okliznuti i sresti s
asfaltom.
Zato su
DOS i DOS ušli u onu fazu sukoba koji najviše liči na, sećate se, onaj konvoj od
šest jugoslovenskih predsednika, nad čijim pregovorima je cela tadašnja zemlja
strepela, dok su se slikali po Brozovim letnjikovcima. Naravno, svi smo
manje-više znali sa kakvih šest tipova imamo posla, ali i to da je alternativa
njima - rat. A onda se šestorka okliznula sa simsa.
Sličan zaplet je na sceni
i ovaj put: „Otpor“ poziva na zajedništvo, G17 strahuje da će kaznu za vladarsku
neodgovornost platiti reforme, udruženja potrošača budžetskih para se mrznu,
Žarko Korać strepi...
Kada je i kako sve to počelo, ima najmanje 18 verzija,
među kojima dominiraju dve: da li onog momenta kada je Zoran Đinđić u Srbiji
prigrabio više vlasti nego što mu pripada po svim zakonima osim zakona brzine i
drskosti; ili onda kada se Koštunica, pošto je vreme slave prošlo, pojavio na
odavno podeljenom kazanu po svoj deo mesa, onoliki kolika je bila njegova uloga
u rušenju Miloševića...
Gavrilović? Ko to beše?
I tako,
dok Šešelj i socijalisti jedva prikrivaju curenje s kraja usta, DOS je učinio
sve što treba da shvatimo da nemaju alternativu: posle ovoga manje ćemo ih
voleti, bićemo svesniji da ćemo, ako ne njih, ponovo gledati Šešelja, bićemo
sigurni da smo još jednom ucenjeni i da se, kao za Miloševićevog vremena, ne
borimo za najbolje, već za najmanje loše. Prilično prljava ucenjivačka igra,
reklo bi se.
Tamo gde
dežurni frazeolozi kažu da su izgubili i jedni i drugi - tamo je, zajedno sa
Momirom Gavrilovićem, koga pokriva red zemlje i red krize Vlade, ostao konačno
da leži dosovski oktobarski mit. Reč je o mitu o dva politička koncepta, koji
se, kad Koštunica i Đinđić ustanu na desnu, dopunjavaju, a, kad ustanu na levu,
sukobljavaju. Reč je, dakako, o Koštuničinoj odgovornoj i patriotskoj odbrani
državne časti, koju još samo brani teza da se nevinost može izgubiti najmanje
nekoliko puta. I reč je o Đinđićevoj reformskoj odlučnosti, koja počiva na tezi
kako će upravo on pojesti poslednjeg komunističkog ljudoždera u Srbiji, a onda
ćemo svi konstatovati kako su reforme uspele jer je kanibalizam
iskorenjen.
Naime,
mit o Koštuničinoj odgovornosti raspao se onog trenutka kada, na jednoj strani,
nije ispunio obećanje strancima da će obezbediti zakon o saradnji sa Hagom. Mit
o patrioti, na drugoj, krunio se onako kako je ko iz Beograda pakovan za
Sheveningen, a on o svemu saznavao naknadno i protestovao onako kako je koji
transport bivao završen. Legenda o tome da Đinđićevim venama teče reformska krv
bledela je onako kako je njegovom vladom potekla od države monopolisana nafta,
kako je napravio zakon o privatizaciji koji uključuje državu sa velikim D, kako
je uhvaćen u laži da odavno nije video Stanka Subotića, kako je u Srbiji sve
manje ostajalo onih koji su poslove završavali u Nemanjinoj (sedište Vlade), a
da nisu pre toga bili u Krunskoj (sedište DS)...
U krizu Vlade, koja će
uzdrmati i potrošiti sve, a neće srušiti ništa, možda su i ušle dve
suprotstavljene političke grupe, ali će se iz nje iskaliti dva očišćena i
pragmatična centra moći, koji će se u borbi za vlast sve manje koristiti
ideološkim glupostima, a sve više onim što protivnika najbolje tuče. Biće to
veoma bolna pragmatizacija političke scene u Srbiji, gde će se u igri naći sve -
od Haga, preko Boga do odnosa prema ženama.
Koštunica je pričom o korupciji udario Đinđića tamo gde je ovaj
najranjiviji, ali se izlaskom svojih ministara iz Vlade i pretnjom da će srušiti
i Vladu i DOS zapravo popeo na sims. I šta će da uradi? Potpuno je tačno da
dobar deo primedbi iz DSS prema Vladi stoji iako je upakovan u tradicionalnu
udari-i-beži srpsku argumentaciju: Batićevo pravosuđe osposobljeno je za
krivični nivo džeparenja u trolejbusu; o Mihajlovićevoj policiji kao
reformisanoj govori se samo utorkom, kad policajci drže konferencije za štampu;
privatizacija se sprovodi bez tendera...
Problem je, međutim, što je
Koštunica ćutao ili gunđao sa strane sve do onog trenutka dok Đinđić izručenjem
Miloševića nije delegitimisao saveznu državu i faktički ga razvlastio. Savezni
predsednik je potom zahtevao novu podelu karata i rekonstrukciju vlade, a kada
je nije dobio, krenuo u njeno rušenje „šta košta da košta“, ali na sims ne može
ostati večno - ili će reterirati i vratiti se Đinđiću ili će skočiti u konačno
rušenje Vlade i DOS, dok će ga na betonu čekati neiskreno podignute ruke
socijalista, radikala i „tigrova“. Ako Koštunica zakorači u to, pokazaće se da
je podcenio da je DOS u igru ušao sa najmanje trećinom glasova više od onoga
koliko je nosio zbir dosovskih stranaka pojedinačno. Taman toliko glasova vredi
zajedništvo tih 18 stranaka i svaki onaj ko to nije uzeo u obzir - od Miloševića
do Vuka Draškovića - nije prošao najbolje. Koštunica to svakako zna, ali on i
dalje stoji na simsu verujući da tamo može da ostane dovoljno dugo, onoliko
koliko će trebati Đinđiću da prihvati da u rekonstrukciju uključi Koštuničin
apetit.
Zoran
Đinđić želeo bi svakako da pitanje vrati na Gavrilovićevu smrt, gde Koštunica,
uverio se, ipak puca iz praznije puške nego tamo gde traži svoje mesto u Vladi.
Mada, prilično neprimećeno je prošao šapat nekih medija da su Gavrilovića pre
smrti možda pratile njegove dojučerašnje kolege, koje bi o njegovoj smrti možda
mogle da kažu bar koliko o praćenju Ćuruvije. Osim toga, u senci Koštuničine
poluoptužbe prošlo je i to da su njegovi ljudi 3. avgusta, neposredno pre nego
što je ubijen, u Gavriloviću imali sagovornika koji je o vezama kriminala i
politike znao mnogo više nego što je ikada želeo da zna Dušan Mihajlović.
A
na pitanje zašto je Koštunica toliko zapeo da uzme policiju, i zašto je Đinđić
toliko zapeo da mu je ne da, odgovor je veoma turoban. Nije to samo da Koštunica
nema poverenja u Mihajlovića i da zato nije pustio njegove debeovce u kabinet
kako bi proverili da li je isti ozvučen. Nije to samo što je Mihajlović do sada
hapsio jedino kriminalce kod kojih se sa krivičnom odgovornošću presecala i
politička i što nije uhapšen nijedan srpski kriminalac kome stranačka knjižica
nije mogla da od pištolja stane u džep. Jer rat za policiju ne govori dobro o
perspektivi Srbije, zemlje u kojoj će poslovi i dalje da se završavaju tako što
ćeš početi da kontrolišeš policiju, medije i pare.
Sa druge
strane, aktuelna kriza Vlade je i očekivana i logična. Jer ona je zapravo prvo
pravo suočavanje postmiloševićevske Srbije sa svojim odrazom u ogledalu, gde
problemi prvi put postaju autentično „naši“. Kada su počeli sukobi u Makedoniji,
zapadni svet ostao je bez dotadašnjeg univerzalnog odgovora na sva balkanska
pitanja koja su glasila - Milošević. Srbiji je još neko vreme ostavljeno da se
zabavlja životom Familije, ali je, kada je pukao rat za srpsku policiju, postalo
jasno da džoker više ne važi: Milošević je svakako bio problem, ali ima i
problema koji nose ime ljudi koji su ga nasledili.
Svet je to, naravno,
shvatio malo ranije i odatle, pored ostalog, ni deo onih obećanih stranih para
nije potekao Srbijom. Jer mnogo toga u Srbiji još nije gotovo. A opet, Đinđićevi
su u pravu: ko će da pošalje novac u zemlju u kojoj niko ne zna ko će vladati u
ponedeljak. Mada, bez argumenata nije ni Koštunica: nema para sve dok Zapad ne
bude siguran hoće li one završiti na računima Vlade ili džepovima
postmilolševićevskog podzemlja, koje je izgleda svoj metak isapalilo u Vladu pre
nego u Gavrilovića.
I tako
izgleda najveća postmiloševićevska aporija u Srbiji. Kada su za srećnih vremena,
ako je takvih ikada bilo, analitičari govorili o Koštunici i Đinđiću kao o
ljudima različitih karaktera i temperamenata koji se dopunjavaju, danas su
stvari potpuno suprotne - i iste. Bez Koštunice, Srbiji u kojoj bi vladao Đinđić
pretilo bi da državna religija dobije naziv of-šor, bez Đinđića, Koštuničina
obrenjoksimovićevska Srbija još uvek opreznom svetu delovala bi kao pravoslavna
replika mečijarovske Slovačke. Rečju, do sada oni su se možda i dopunjavali,
sada jedan drugom čine mnogo veću uslugu: prednost Đinđić-Koštuničine Srbije je
u tome što svaki pokriva ono najgore u svom rivalu.
Zato se DOS ipak neće
raspasti do izbora, ako se pod raspadom podrazumeva da to neko od njih objavi;
zato se DOS raspao i pre Gavrilovića, ako se pod tim podrazumeva minimum
funkcija. Međutim, problem i dalje traje.
Mnogi misle - samo do izbora. Kao lep primer kako bi Srbija mogla da izgleda posle izbornog sudara „patriota“, koji imaju podršku birača, i „reformista“, koje podržavaju stranci, može da posluži neposredno susedstvo. Na primer Republika Srpska, gde sa simsa i „reformisti“ i „patriote“ padaju svakog dana. I posle svakog pada sve više liče jedni na druge. http://blic.gates96.com/
NSP Lista isprobava demokratiju u praksi
==^================================================================ EASY UNSUBSCRIBE click here: http://topica.com/u/?bUrBE8.bVKZIq Or send an email To: [EMAIL PROTECTED] This email was sent to: archive@jab.org T O P I C A -- Register now to manage your mail! http://www.topica.com/partner/tag02/register ==^================================================================
