Između mogućeg i pametnog
Raspisivanjem izbora bi se sigurno okončao
vek stranačke grupacije DOS, neki bi ostali na političkim marginama, bile bi
stvorene nove koalicije u pregrupisavanju stranaka, što i nije tragično, ali je
otvorena dilema da li bi se i novim izborima došlo do dugoročno stabilne
političke scene
Autor: Srđan Radulović
Ni
Velja Ilić više nije mogao da izdrži. „Dosta je bilo stranačkog prepucavanja“,
poručio je gradonačelnik Čačka koji nije poznat baš po biranim rečima u
kritikama rada Vlade Srbije.
Kriza
koalicije DOS kulminirala je „slučajem Gavrilović“, a izlazak „deesesovog“
dvojca (Joksimović, Pravdić) iz Đinđićevog kabineta i definitivno je preneo
težište političkog obračuna na pitanje odnosa između predsednika SRJ i premijera
Srbije. Od stvaranja DOS preko rušenja Miloševićevog režima do formiranja
institucija nove vlasti, praktično je zatvoren krug čiju je liniju političke
putanje obeležio odnos između Vojislava Koštunice i Zorana Đinđića. Zato je
izvesno da će i pravac kojim se bude krenulo iz ove krize odrediti upravo
njihovo odmeravanje političkih snaga.
„Sve je
moguće, samo što nije uvek sve pametno“, primećuje Dragoljub
Mićunović.
Trenutno
su u igri tri mogućnosti: dogovor unutar DOS i rekonstrukcija vlade, pad vlade,
i novi izbori. Šta je od toga „pametno“?
Dogovor na sednici Predsedništva DOS
čini se da je najmanje realan ishod krize. Naime, svaki dogovor podrazumeva i
određeni kompromis. Da li se, posle svega, može očekivati da Koštunica (DSS)
povuče optužbe o povezanosti kriminala i pojedinih ljudi u srpskoj vladi,
odnosno da Đinđić pređe preko svega što je izrečeno kao da se ništa nije desilo
i da odustane od zahteva da Koštunica (DSS) mora da ponudi nedvosmislene dokaze
za svoje tvrdnje ili da oni koji su te tvrdnje izrekli moraju da snose
odgovornost? U ovom slučaju potpuno je sporedna teza o sukobu dve političke
koncepcije, dve ideologije, o sukobu legalista i reformista...
Otišlo se
predaleko, reči su se otrgle racionalnoj političkoj kontroli i bilo čije
odustajanje ili guranje uzroka krize „pod tepih“ dovelo bi tu stranu u dugoročno
podređenu situaciju. Koštunica (DSS) više ne bi mogao da računa na kredibilitet
čoveka od poverenja, jer bi ispalo da sve što je izrečeno nije tačno i da je
povukao politikantski potez kako bi izvršio dodatni pritisak u cilju
rekonstrukcije vlade i sticanja boljih startnih pozicija za pregovore. S druge
strane, Đinđić bi povlačenjem svojih zahteva posredno potvrdio da je makar deo
optužbi iz suparničkog tabora tačan. Ostao bi da se vuče „rep“ jednog ozbiljnog
slučaja (ubistvo bivšeg pripadnika DB Momira Gavrilovića), koji bez obzira na
političke kalkulacije mora što pre da se rasvetli ukoliko celokupan DOS, a pre
svih DSS i DS, računa na poverenje građana u namere i sposobnost nove
vlasti.
Dakle,
teško je očekivati da bi se na sednici Predsedništva DOS mogao dugoročno
razrešiti ovaj spor, pa su i očekivanja od ovog skupa, u optimističkom smislu,
preterana.
Kako
onda izvesti rekonstrukciju vlade? Dragan Maršićanin (DSS) traži „ozbiljnu
rekonstrukciju vlade“ i odmah izjavljuje da će zahtev biti takav da ne očekuje
da će dobiti većinsku podršku stranaka u DOS. Da li je reč o namernom podizanju
nivoa zahteva kako bi se otvorio put za prebacivanje krize vlade u skupštinsku
proceduru ili je Maršićanin (DSS) siguran da Đinđić (DS) neće pristati na
poznati stav DSS da ministri pravde i policije Vladan Batić i Dušan Mihajlović
nisu zaslužili prelaznu ocenu za dosadašnji rad. Odmah je usledila poruka
Čedomira Jovanovića da DS neće pristati na kompromis sa DSS koji bi podrazumevao
promenu u ministarstvima pravde i unutrašnjih poslova.
„Za
takvu buduću rekonstrukciju moraće da se dogovore sa socijalistima i strankom
Vojislava Šešelja“, uzvratio je Jovanović.
Druga
mogućnost je pad vlade. Međutim, da bi Koštunica (DSS) srušio Đinđićev kabinet,
moraće da računa na glasove socijalista i radikala, što nije nimalo zahvalna
„računica“. U ovom slučaju, od prostog matematičkog prebrojavanja „sigurnih“
glasova podrške - SPS, SRS i SSJ (ukupno 74 poslanika), vlastitih 45 i
„namicanja“ podrške iz pojedinih stranaka DOS do potrebne većine od 126 glasova
mnogo su važnije posledice „glasačke koalicije“ sa Miloševićevom i Šešeljevom
strankom.
Čak i da se desi da se izglasa nepoverenje vladi, ništa ne bi bilo
rešeno. DOS bi se definitivno našao i pred stvarnim raspadom, a sasvim je
izvesno da bi glasovi za pad vlade iz drugih stranaka unutar ove koalicije
doveli do krize i frakcija u tim strankama. Za sada se kalkuliše sa tim da bi
neki od pet poslanika Perišićevog PDS mogli lako da dignu dva prsta protiv
vlade, kao i da bi slično postupili pojedini poslanici Socijaldemokratije posle
(i formalnog) raspada na Orlićevu i Obradovićevu struju. Indikativno je da je
Ministarstvo pravde donelo odluku da Slobodan Orlić bude „sukcesor“ SD, u čemu
neki vide kalkulaciju Đinđićevog bloka da obezbedi podršku većine poslanika iz
ove stranke koji su okrenuli leđa bivšem šefu. U opticaju je i faktor Ilićeve
nenaklonjenosti Đinđiću. Ipak, nedostajalo bi najmanje još šest glasova, ali
pitanje je koliko su pojedini poslanici spremni da iskažu stranačku disciplinu u
skladu sa stavovima njihovih lidera, od kojih je većina, u ovom slučaju,
naklonjenija premijeru Srbije.
Konačno,
padom vlade bi se ušlo u dugotrajan proces krize vlade, jer je teško očekivati
da bi novi kabinet mogao da opstane bez stalne podrške opozicije u Skupštini
Srbije. Radikali i socijalisti su već postali sinonim za „opstrukciju Skupštine“
i sigurno bi igrali na kartu krize vlade i raspisivanja izbora. Uostalom, ni SPS
ni SRS ne kriju da su za nove izbore, uvereni da nova vlast nije obezbedila
stabilno biračko telo posle „referendumskih“ izbora čiji je kohezioni faktor bio
rušenje Miloševićevog režima.
Zato bi
kriza vlade neminovno dovela do raspisivanja novih izbora, ali bi se izgubilo
ogromno i dragoceno vreme na političke obračune, zaoštrili bi se socijalni
konflikti, verovatno bi u nepovrat bio doveden proces preuređenja odnosa Srbije
i Crne Gore u saveznoj državi, zaoštrilo bi se pitanje statusa
Vojvodine...
Ipak,
uprkos svemu, čini se da je raspisivanje vanrednih izbora opcija koja je
najrealnija, samo je pitanje koliko će još vremena da prođe do tada i, konačno,
da li Srbija uopšte ima vremena.
Raspisivanjem izbora bi sigurno bio okončan
vek stranačke grupacije DOS, neki bi ostali na političkim marginama, bile bi
stvorene nove koalicije u pregrupisavanju stranaka, što i nije tragično, ali je
otvorena dilema da li bi se i novim izborima došlo da dugoročno stabilne
političke scene. Prema najnovijim sondažama javnog mnjenja, Koštunica (DSS) i
Đinđić (DS) ne mogu računati na većinu u parlamentu (niti bi bilo dobro da jedna
stranka takvu većinu dobije).
Da li je
upravo to razlog što se rešavanje odnosa u DOS i političke krize u Srbiji već
mesecima poistovećuje sa klasičnom predizbornom kampanjom i zauzimanjem boljih
startnih pozicija za naredne izbore.
Koštunica je nedavno za „Blic“ izjavio:
„Stranke ne bi bile stranke kad ne bi stranački razmišljale i kad ne bi imale
stranačku logiku. Međutim, čini mi se da je ovo trenutak u kome postoji nešto
važnije od stranačkog razmišljanja i stranačke logike, a to je državno
razmišljanje, državna logika. U državi čiji se obrisi još ne znaju, u kojoj
elemente svesti o vladavini prava tek treba izgraditi, u kojoj je decenijama sve
i svja bila partija a ne pravo, bezakonje a ne zakon, pitanje vladavine prava je
važnije od bilo kog drugog pitanja. Uveren sam da u politici DSS i u mojim
zalaganjima dominira upravo takvo razmišljanje i ponašanje. Naravno, prirodno je
da će se stranke rukovoditi i nečim što je konkurentski poriv, da će se
nadmetati da pridobiju naklonost javnosti i to je potpuno logično. Postoje
trenuci u kojima stranke, neke manje ili više, moraju da podrede nešto što je
stranačko nečemu što je državno. Mislim da je ovo jedan od takvih
trenutaka“.
Međutim,
i Đinđić ima gotovo identičan stav kad je reč o DS: „Stranački interes smo
stavili u funkciju opšteg interesa. Nama je najvažnije da u ovoj fazi Srbija
učvrsti svoj put ka Evropi“.
Naravno, i to „podređivanje“ ima cenu. Koštunica
(DSS) tvrdi da se „ne mogu izvršiti potrebne i radikalne reforme, niti se
reforme mogu započeti od kraja, već od početka, a to je u svakoj zemlji Ustav,
tu započinje reforma“.
Zoran
Živković (DS) ima drugačije mišljenje:“Da se gledalo sve što je po Ustavu, mnoge
druge stvari koje su urađene na ivici ustavnosti bi čekale. Nijedna promena se
ne bi videla da je rađeno baš sve knjiški, po Ustavu“.
Uzvratio
je Dragan Maršićanin porukom da se „novi izbori ne raspisuju zbog želje nekih
stranaka ili lidera, nego da se neka kriza ili problem njima razreši, kada se
steknu okolnosti, kada se postojeća kriza ne može rešiti, onda se raspisuju
izbori“.
U
opticaju su jake reči - sudbina države i nacije, kraj reformi, nova ekonomska
izolacija Srbije, inflacija, neodgovorna vlada i vlast destabilizuju državu,
vlada nije država, DOS nije ispunio predizborna obećanja...
Ko će
sve ovo da „probavi“? Prosečan građanin sa prosečnom platom sigurno neće, a
pitanje je da li će se neki novi bageri na „socijalno“ punjenje brzo zaustaviti
nekog novog „petog oktobra“.
„Sve je moguće, samo što nije uvek sve pametno“,
kako reče Mićunović.
NSP Lista isprobava demokratiju u praksi
==^================================================================ EASY UNSUBSCRIBE click here: http://topica.com/u/?bUrBE8.bVKZIq Or send an email To: [EMAIL PROTECTED] This email was sent to: archive@jab.org T O P I C A -- Register now to manage your mail! http://www.topica.com/partner/tag02/register ==^================================================================
