|
EKSKLUZIVNO Milorad Komrakov prvi put posle 5. oktobra govori za novine Neću da puknem u Zvečkoj! Bivši glavni i odgovorni urednik Informativnog programa RTS-a govori o političkoj svrstanosti, greškama u svom radu, kazni, osveti njegovoj porodici, novom radnom mestu kraj srušenog predajnika do kojeg svakog dana mora da pređe četrdeset pet kilometara... Milorad Komrakov je prvi novinar u istoriji srpskog novinarstva kojem je dekretom, pismeno, oduzeto zvanje, diploma i zabranjeno da se bavi novinarstvom. Tačno tako. Zabranjeno.
Ti zaposleni na razrušenom radio-predajniku, kad su videli novog kolegu koji zajedno s portirom deli sobu a nema ni stolicu da sedne u toku rada, rekli su: "Njemu mesto nije ovde. Ako je kriv, onda se zna gde treba da bude. Ako nije kriv, opet isto, šta će ovde..". Komrakov ne radi ništa, nema zaduženja. Uredno, od 25. septembra kada je prekinuo desetomesečno bolovanje i javio se na posao, prelazi tih četrdeset pet kilometara u jednom pravcu i toliko natrag. Prema zakonu, radno mesto ne može da bude udaljeno više od pedeset kilometra od mesta stanovanja. Kao da je neko birao da ga pošalje baš do granice koju zakon propisuje. I granice strpljenja. Da ga ponizi i omalovaži. Da digne ruke od svega i preda se. Ko se proteklih godina uopšte interesovao šta se dešava u Srbiji, mora da zna ko je Milorad Komrakov. Bio je glavni i odgovorni urednik Informativnog programa Radio-televizije Srbije i pet-šest godina uređivao TV dnevnik i ostale vesti na TV "Bastilji", kako su zvali državnu srpsku televiziju. A onda je 5. oktobra 2000. godine jedva izvukao živu glavu kada su demonstranti napali zgradu u Takovskoj ulici. I pre i posle tog datuma Milorad Komrakov nije davao intervjue, nije govorio o sebi za novine i elektronske medije. Prelistavajući arhivu, nismo našli nijedan tekst s njim, ali mnogo takvih o njemu. Kao predsednik Udruženja novinara Srbije takođe je, osim kratkih izjava o određenom pitanju, malo šta izjavljivao. I sada, kada se pročulo da je postao "zvečanski sužanj", kako ga je kolega iz lista "Vreme" krstio, Milorad Komrakov je odbijao da progovori. Da iznese svoje viđenje, da kaže svoju istinu, da prokomentariše... I strani i domaći novinari su ga tražili, ali on nije pristajao. Zarad generacijskih i fakultetskih dana prelomio se i otvorio mi dušu. Pristao je posle dužeg premišljanja. Ne da se brani, posipa pepelom, već da iznese ono što bi u jednoj zemlji, koja treba da preleži sve dečje bolesti demokratije, moralo da bude pravo i obaveza svakog ko je javna ličnost ili je to bio u određenom periodu. Prisetio se prve svoje velike dileme na pragu radnog veka, kada je trebalo odlučiti gde da radi. Mladi novinari, željni posla, okršaja... - Konkurisao sam na dva mesta. U Televiziji Beograd, gde sam već posle rada u Radio-indeksu, još za vreme studiranja, pravio priloge i bio smatran za vrednog i talentovanog momka. I u "Politici Ekspres" na konkursu na kom se prijavilo nekoliko hiljada kandidata. U komisiji lično Boža Bogdanović, glavni i odgovorni urednik, poznatiji kao Boža Bog, pa Stojan Protić... U sali opštine Stari grad tiskali se mladi, tražili svoju šansu. Test koji se bodovao. Pa razgovor sa psihologom. Po pet minuta za svakog. Ja ostanem sat i po. Razgovarali, smejali se. A primalo se u "Ekspres" samo pet novinara pripravnika. Konstatovano je da je generacija sjajna i odlučili su da prime desetoro a još toliko u stali honorarni odnos... Na prvom mestu, pod rednim brojem jedan, od tih tri-četiri hiljade kandidata bio je Milorad Komrakov. Odmah iza njega Selma Latifić, Snežana Milivojević, Đorđe Popović, Dragana Roter, Slavko Gajević... Bilo je to 1980. godine. I sekretarica "Ekspresa" zove Televiziju Beograd i traži Komrakova da donese dokumenta i počne da radi. Ne, on je naš novinar, odgovore joj... - Jeste, premišljao sam se, jer sam, eto, tako je ispalo, konkurisao na oba konkursa i primljen na oba mesta.
Dvadeset godina kasnije sud časti Udruženja novinara Srbije, 5. decembra 2000. godine, isključio je svog dotadašnjeg predsednika Komrakova sa obrazloženjem "da je objektivno odgovoran za višegodišnje medijske manipulacije prema građanima Srbije u emisijama informativnog programa televizije, fabrikovanjem neistinitih vesti, informacija i drugih priloga, prekrajanjem stvarnih događaja ostrašćenim komentarima, pozivima na progon političkih neistomišljenika i prećutkivanjem relevantnih zbivanja u zemlji i svetu". To što se taj sud nije jedanaest godina pre toga sastajao (nije valjda bilo potrebe!) i što je sudio u odsustvu, slično kao jedan drugi sud Klintonu i kolegama, manje je važno. - Odluku tog suda časti nikada nisam dobio. Saznao sam za nju preko novina. Bio sam nepokretan tada, u postelji, i oni su to znali. Verovatno je to trebalo da se tako brzo završi. U tom trenutku je Milorad Komrakov bio simbol svega onoga što je negativno, loše u novinarstvu, simbol poslušništva, režimskog novinara, kvaziprofesionalca i tako dalje. Ja sam imao tu nesreću da sam bio glavni urednik u najgorem periodu od kad televizija postoji. Znači, u vreme demonstracija 1996. godine, pa 1997, u vreme onih poništenih izbora, pa 1998. kada su se ponovo javile aveti albanskog separatizma, pa 1999. godine u vreme bombardovanja Jugoslavije, sve do tog 5. oktobra koji svi pamtimo na svoj način. Od početka sam preživljavao pretnje, ne samo ja nego i moja porodica. Nikada o tome nisam govorio, osim u jednom kraćem razgovoru u "TV novostima" pre neku godinu. Rešio je, posle svega, kaže nam, da ostane tu gde je, jer ljagu sa svog imena može da skine samo u kući u kojoj je proveo dvadeset dve godine. - Istorija se, na moju žalost, surovo poigrala sa mnom. Verovatno ću ja ostati kao paradigma svega lošeg u novinarstvu. Ali, istovremeno sam duboko uveren da postoje ljudi, gledaoci i čitaoci, koji pamte nešto što sam profesionalno dobro radio. Kad to kažem, mislim na demonstracije 1981. godine na Kosovu i Metohiji. Ja sam, mislim, jedan od onih sa najdužim stažom na Kosovu. Od 1981. do 1989. godine neprekidno. Punih 26 dana sam bio u "Starom trgu", u jami. Svakodnevno sam, pošto nismo mogli da šaljemo materijale iz Prištine jer su prednost imali Slovenci i Hrvati, odlazio u Skoplje i natrag da pošaljem izveštaj u Beograd. Bio sam prvi novinar koji je ušao u Rumuniju kada je obaran Čaušesku. Bio sam novinar koji je pratio onu čuvenu poplavu i snežnu blokadu Srbije i Beograda sa autentičnim javljanjima sa lica mesta. Do mesta glavnog urednika došao je svojim radom. - Nisam se laktao, nego radio. Do tog mesta doći tada je podrazumevalo i određenu političku svrstanost. Da se razumemo: od vremena Vukosa, Mitevića pa nadalje nije bilo drukčije nego da dnevnik prvo vidi generalni direktor. I čitava, velika ekipa ga je radila. Niko sam nije na svoju ruku ništa radio. Sâm sam pristao, niko me nije terao. Danas se zbog toga možda kajem i lično mislim - nikome ne bih preporučio od mladih kolega da se priklanjaju ili učlanjuju u bilo koju političku stranku. Ja sam, kao rukovodilac, imao četiri stotine ljudi pod sobom. Niko od njih danas ne kaže kako su radili.
Ne zameram tim ljudima ništa jer shvatam situaciju u kojoj se nalaze. Da li su zaplašeni ili je nešto drugo, to ne znam. Komrakov ne želi da govori o samom 5. oktobru 2000. Vraća tu sliku u glavi i samo hoće da zahvali dobrim ljudima koji su mu pomogli da ostane živ. - Pišem knjigu o tom danu. Zapravo dve. Prvu o tim oktobarskim događajima i drugu o svemu onome što mi se dešava otkad mi je neko zabranio da pišem. Ja sam danas, po pismenom rešenju, samostalni stručni saradnik u poslovnoj jedinici pravni, kadrovski i opšti poslovi a po usmenom naređenju - referent u Zvečkoj, bez stolice, bez radnog stola, sa naređenjem da sobu delim sa portirom, pored porušenog predajnika, u uslovima rada koji su potpuno nehumani, bez pijaće vode, s miševima i pacovima koji protrčavaju svuda po sobi, ulaze nam u rukave. Zamišljeno je bilo da budem potpuno degradiran i uništen, ne znam od koga, ali kad sam razgovarao sa generalnim direktorom, nije mi tako rekao. Rekao mi je u oči: "Ti novinar da budeš više ne možeš, zbog negativnog imidža koji sa sobom nosiš a rekao sam im da ti nađu neko radno mesto sa visokom stručnom spremom". Tako sam ja danas sa dvadeset dve godine staža i sa VSS- om, u Zvečkoj, gde mi se zdravlje narušava. Imam dokaz za to, lekarska uverenja i ostalo, da ne mogu da radim u otežanim uslovima, ali čovek sve izdrži. Plata mi je sa koeficijentom 3,20, što iznosi oko 3.500 dinara uključujući i topli obrok a naknada za prevoz do radnog mesta (2.000 dinara) otprilike mi je sedamdeset odsto onoga što mi je potrebno za autobuske karte "Laste" i lokalni autobus do sela. Komrakov ne krije da mu je život posle 5. oktobra potpuno promenjen. Sumoran.
O bombardovanju ne želi da priča. - Proces je u toku, ja sam svedok i dok se ne završi to suđenje, nije fer da govorim javno. Naravno, još na početku tog optuživanja mene, javno sam kratko rekao da su to laži, optužbe bez osnova i da pitaju moje kolege, koga god hoće, na Televiziji, pa će znati kako je bilo. Nedavno mu je bila i slava - Sveti Nikola. Otkad mu je otac umro, Komrakov je preuzeo slavu i slavi je, a knjiga gostiju, kako kaže, drastično je opala. - Prošle godine mi nije došao venčani kum, inače kolega iz redakcije i kolega sa fakulteta. Ove godine nisu bili neki moji drugari s kojima sam se družio i trideset godina. Prema tome, ja moram da skinem ljagu u toj redakciji, da opovrgnem to što se o meni piše. Taj 5. oktobar poštujem kao sud naroda koji se desio prvi put u istoriji na takav način, zaista poštujem. Bez obzira na to što sam to i te kako osetio na svojoj koži. Zahvalan sam razboritim ljudima koji su imali snage da omoguće da ostanem živ. Sekundi su falili... To čuvam u sebi, to je deo neke intime. Ni ti ljudi koji su me spasli za proteklo vreme nisu o tome govorili. Kaže narod da čovek u životu mora da prođe vezane tri godine zla. - I pogledaj tu koincidenciju. Devedeset osme u aprilu mi umre otac, u septembru iste godine premine mi i majka. U martu iduće godine krene bombardovanje. Osmoro izbeglica sa Kosova, rođaci moje supruge, svi su bili kod mene. Krajem te godine krene atak na mene da sam znao za bombardovanje. Potom, 5. oktobar i suočavam se sa smrću, više puta u toku nekoliko sati. A ove godine ponižen, upropašćen. Ponuđeno mi je da dignem ruke od sebe, da dam otkaz. Ne, rekao sam, dajte mi vi. Nisam dobio otkaz, jer su rekli da nemaju osnova za to. Ali su mi zabranili da radim u struci. Vođen je disciplinski postupak protiv mene i dobio sam ga. Računali su da neće sve to da izdrži. - Ali ja sam žilav, borac sam, iz patrijarhalne sam porodice. Rođen sam u Vršcu, brat u Nikšiću, otac mi je rođeni Beograđanin, a živeli smo po celoj Jugoslaviji: u Nikšiću, Travniku, Vršcu, Kikindi, Leskovcu, Kruševcu... Kako je otac dobijao angažmane. Bio je glumac, počeo je sa Čkaljom i Mijom. U Kikindi je javno pocepao partijsku knjižicu zbog nepravdi. Živeli smo teško, često bez hrane. Osam godina sam bio podstanar, kao zamenik glavnog urednika. Nikada nisam bio politički radnik. Neka neko kaže ko je čuo neku moju političku izjavu. Ja sam po osamnaest sati provodio u redakciji. Narod je prosto "bombardovan" pričama o meni, tako da mi kažu ljudi: "Ako je sve tačno što ja kažem, onda sam ja onda bio lud". Kažem javno, da smo grešili, vukli na jednu stranu previše. Ali, nikad nijedna državna televizija ne može da bude nezavisna. Ko tvrdi drukčije, nije u pravu. Tada je bilo opozicionih dnevnih listova, sijaset lokalnih TV stanica, tako da je moglo da se čuje i ono šta nije bilo na RTS-u. Uređivačka politika je bila takva i ja sam bio njen deo i zato sam spreman da snosim odgovornost. Tu kaznu sam i te kako osetio, i osećam i sad pitam, zar treba da me nema na ovoj zemlji? Ne zamera ni onima koji mu u Zvečku šalju mačku, za one pacove koji tamo slobodno šetaju. - Posle deset meseci bolovanja javio sam se glavnom uredniku Lazoviću da počinjem da radim. On kaže da nisam u njegovoj ingerenciji, već da generalni treba da odluči. I dok se ne vrati s puta, da čekam. Dolazio sam u Košutnjak, na posao. Onda me rasporede u Zvečku. Zove me jednog dana tamo moj drugar Duško Korać. Kažem mu da neću da razgovaram sa njim. On kaže: "Stani, jesi li video ono u ’Anteni’?" I ispriča mi da tamo piše kako su mojim dolaskom na posao kolege htele da me biju, pljuvali me... A sve je bilo baš suprotno. Pozdravljali me i pitali za zdravlje. Demantovao sam, ali šta to vredi. I neću da puknem u Zvečkoj. Menjani su i pre mene glavni urednici. Ali im nije bilo zabranjivano da pišu. Nude mi drugari da pišem, da radim za novine. Ali ne pod svojim imenom. To neću. Na pijaci mi se moji stalni prodavci uredno javljaju, daju čak i jabuku više, pitaju kako sam. |
Ozren MILANOVIĆ
NSP Lista isprobava demokratiju u praksi
==^================================================================ This email was sent to: archive@jab.org EASY UNSUBSCRIBE click here: http://topica.com/u/?bUrBE8.bVKZIq Or send an email to: [EMAIL PROTECTED] T O P I C A -- Register now to manage your mail! http://www.topica.com/partner/tag02/register ==^================================================================
<<1.jpg>>
<<1a.jpg>>
<<1b.jpg>>
<<1c.jpg>>
