|
Lepo je to što Srđa Trifković dolazi u zemlju
svog porekla i pokušava da Srbima otvori oči i ukaže na sve opasnosti koje u
skoroj budućnosti očekuju srpski narod i srpsku državu. Njegovom viđenju
političke stvarnosti, kako na unutrašnjoj sceni tako i na globalnom planu, teško
se može bilo šta ozbiljnije zameriti. Nažalost, Trifkovićeve analize, čini
se, ostaju samo u domenu jalovih spekulacija, bez adekvatnog
praktičnog odgovora ili inicijative. Naravno, Trifkoviću se mora odati priznanje
za nedavnu posetu Crnoj Gori, gde je otvoreno govorio o
obezbrčenoj "jevremizaciji" tog srpskog prostora i pokušajima kroatizacije
Srba po štedimlijsko-drljevićevskom modelu. Njegov "pohod" na Crnu Goru, kako
smo mogli da primetimo, izazvao je paničnu reakciju "dukljana", koji su ga
infantilno optužili da je poslao preteće pismo Milu Đukanoviću. I ne samo da ga
je poslao, kažu beslovesno, nego ga je čak i potpisao!
Ono na šta nas Trifkovićevo "putešestvije" po
Srbiji i Crnoj Gori upućuje, sigurno je od ogromne (moglo bi se reći i
sudbinske) važnosti za srpski rod u ovom času. O čemu se zapravo radi?
Pomenuta panično-tupava reakcija crnosrpskih dokoljena, kao i
Druškovićeva zdušno-prestrašena "odbrana časti i dostojanstva" američkih
diplomata, jasno nam ukazuju na snagu Trifkovićeve reči i njegovu
potencijalnu moć na srpskoj političkoj sceni, kakva se retko može sresti u biću
jedne nacije. Da li je Trifković toga svestan ili ne, teško je reći. Pisac
ovih redova (obično radoznalo iz Srbije), ubedjen je da je Srđa Trifković onaj
čovek među Srbima, koji bi bio u stanju, da svojom umnom "polugom", pomeri
srpski intelekt iz živog blata u kome se on trenutno (beznadežno) davi i umire.
Štaviše, vrlo je verovatno, da je Srđa poslednja šansa za uspostavljane zdrave
(saborne i pragmatske) srpske svesti i samosvesti.
Srđa Trifković je nedavno obećao, da će
osnovati, kako je on to nazvao, "neopolitičku, naučno istraživačku
i kulturno-obrazovnu innstituciju", koja će se baviti najvažnijim pitanjima
za opstanak srpskog roda. Svakako, on to može da uradi i to je nesporno. U
stvari, teško je zamisliti ijednog časnog Srbina, pogotovu
vrhunskog intelektualca, koji bi takvu inicijativu (pokrenutu od strane takvog
umnog autoriteta) mogao da odbije ili ignoriše. Ukoliko bi Trifković
postupio onako kako je rekao (verujemo da hoće), on bi ušao u srpsku istoriju
kao takav velikan, o kome bi srpski potomci govorili sa
velikim poštovanjem i divljenjem. A od toga, sigurno, ne postoji ništa
vrednije što čovek može da uradi u svom relativno kratkom životu. Nije potrebno
napominjati, da se nikakva ovozemaljska blaga sa takvom ljudskom slavom
ne bi mogla meriti niti upoređivati. Takođe, nije potrebno dodatno
naglašavati i to, da bi eventualnu Trifkovićevu slavu delili i svi oni koji
bi u ostvarenju njegove zamisli učestvovali.
Možda će neko zameriti piscu ovog članka, što
koristi reč "slava", pošto smo mi Srbi pojam slave odavno gurnuli
u mračnu, zabačenu pećinu "moždanog vrela" i, zahvaljujući
decenijskom naopakom i ukalupljenom učenju, u velikoj meri pripisali joj
negativnu konotaciju. Zaboravili smo, izgleda, da je slava (zaslužena svakako)
pojedinca ili pojedinaca, zapravo slava, ponos i dostojanstvo nacije. U tom
smislu, ne postoji druga mogućnost da Srbi opstanu, sem da razumno procene ko bi
mogao biti "motor" srpskog modernog intelekta. A takav pojedinac bi morao
da bude nesporan naučni autoritet, čovek od velikog ugleda među Srbima u matici
i rasejanju, ličnost koja je spremna da se bez ostatka žrtvuje (uz pomoć i isto
žrtvovanje njegove umne sabraće) za ostvarenje onih ciljeva, koji će Srbe
izvući iz vešedecenijske hibernacije i indiferentnosti prema vlastitoj
sudbini, sudbini srpskih potomaka i odgovornosti prema srpskim slavnim
precima.
Pored Srđe Trifkovića, u ovom
času, postoji još jedan čovek u srpskom biću (takođe iz rasejanja), koji
godinama radi na jednom drugom, ali kompatibilnom polju, to jeste, na
jasnom, praktičnom i smislenom organizovanju Srba u Evropi i svetu. Reč je o
Nikoli Janiću, predsedniku Srpskog saveza iz Švedske, koji je, pored aktivnosti
na sabiranju srpskih društava u jednu oganizovanu snagu (USDE, koja bi trebalo
da preraste u USD), nekako u približno isto vreme, kada i Trifković,
pokrenuo pitanje formiranja jednog srpskog "obaveštajnog štaba", koji bi
svakodnevno sakupljao informacije, koristeći sve vrste savremenih medija,
prezentovao ih svim relevantnim faktorima u matici i rasejanju, ali i sam
(po potrebi i značaju) reagovao, slanjem pisama na mnoge uticajne
adrese u zemlji i svetu. Svaki samosvestan Srbin (onaj koji ne boluje od
samoljublja, narcisoidnosti ili pohlepe, a cilj mu je ona slava o kojoj smo gore
govorili), shvatiće koliko bi to koristi moglo doneti srpskom rodu, a pogotovo,
ukoliko bi se Trifkovićeve i Janićeve inicijative međusobno
prožele.
Dušan Vukotić
|
