|
Stanje srpskog intelekta danas
je takvo, da gotovo nema onih Srba, koji su u stanju da strpljivo i s
razumevanjem prate bilo kakvu ozbiljniju misaonu nit. Srpskoj lažnoj
samouverenosti, to jeste, čistoj gluposti, maltene, nema kraja. Da bi Srbin
nešto shvatio, potrebno je da ga predmet određenog misaonog procesa udari po
glavi, a kada ga udari, tada je obično kasno, jer se u tom času već nalazi u
svetu nepokretnosti. Buzdovani nam kroje kapu u politici, u nauci i kulturi
– u svim oblastima društvenog života. Tvrdoglavost, svojeglavost, ili tačnije,
glupost zaleđenih dinosaura, ne dozvoljava nam da podignemo glavu i krenemo
napred u istinu, u stvarnost, u bolju budućnost...
"Hegel o mislima a misli nigde", progovara Žule uz smešak. "Suri o rečima a reči nigde. Sreća njegova da Šopenhauer nije u prilici da čuje njegova 'kneževska' trabunjanja..." "Žule", kažem mu pomalo nervozno, "verovao sam da si ti, barem, uman čovek i da ćeš shvatiti o čemu govorim. Možeš li da nađeš vezu između reči 'trabunjanje', drobiti, trava, drob, odrobiti, odrubiti, trubiti, trapati, trpati, trbuh i slično? Sve je to u srpskom jasno povezano..." "Svrbeljane", prekide me Mastodont, "prestani da trubiš i popij to pivo. Evo, stiže druga tura. Kad god se sretnemo, pričaš o istim stvarima. Zakačio si se tog jebenog jezika k'o pijan plota. Umeš li ti i o čemu drugom da govoriš..." "Lazo mazo", umeša se svojim slatkim glasom Stevanija. "Meni se ovo čini zanimljivo. Htela bih da čujem, može li Suri da objasni moje ime..." "Šta ima tu da se objašnjava?", zaurla Mastodont. "Stevanija je, zahvaljujući tebi lutko, nalepše žensko ime na svetu!" "Naravno", kažem važno. "Mogu da objasnim kako je nastalo svako ime na evropskom kontinentu. Najpre, uzmimo grčku reč στεφάνη, sa značenjem rub (na nekom predmetu kružnog oblika). Tu je i στεφάνι – venac, στεφανιαίος ili nešto što je nalik kruni. Otuda, na primer, koronarne arterije (lat. corono, coronari venac, kruna, pa i prsten). Dodamo tome i grčko στέψη (stepse) – krunisanje. Ako bismo tvoje ime uporedili sa pomentim grčkim i latinskim rečima, došli bismo do zaključka da ono ima značenje kruna ili venac, što svakako nije daleko od istine, ali nije ni potpuno tačno. S druge strane imamo reč στάβλος u grčkom, odnosno, stabilis, stabile kod Latina, u oba slučaja 'čvrsto' ili stabilno, koje je, kako primećujemo glasovno gotovo identično srpskom stablu." "Surljavi", prekide me Mastodont nervozno, "zaista mi je dosta tvojih egzibicija. Nađi neke budale i gnjavi ih koliko ti volja. Stefanija i stablo? Ti si uistinu beznadežno prolupao..." "Pusti ga Mazo", kaže Stevanija umiljato i stavlja svoj lepi kažiprst na Mastodontove usne. "Ja bih da čujem..." "Mastodonte", obratim se Mastiloviću prilično grubo,"zalud si studirao tu tvoju usranu filosofiju. Stanje srpskog intelekta danas je takvo, da gotovo nema onih Srba, koji su u stanju da strpljivo i s razumevanjem prate bilo kakvu ozbiljniju misaonu nit. Srpskoj lažnoj samouverenosti, to jeste, čistoj gluposti, maltene, nema kraja. Da bi Srbin nešto shvatio, potrebno je da ga predmet određenog misaonog procesa udari po glavi, a kada ga udari, tada je obično kasno, jer se u tom času već nalazi u svetu nepokretnosti. Buzdovani, slični, tebi kroje nam kapu u politici, u nauci i kulturi – u svim oblastima društvenog života. Tvrdoglavost, svojeglavost, ili tačnije, glupost zaleđenih dinosaura, ne dozvoljava nam da podignemo glavu i krenemo napred u istinu, u stvarnost, u bolju budućnost." "A dobro, dobro...", veli mastodont prividno pomirljivo, šeretski namigujući Stevaniji. "Hajde, teraj dalje... Možda će te moja lepotica razumeti." "Dakle..", pokušavam da se setim gde sam maločas stao. "Da... Stablo. Zapravo, to je 'stavilo' (sta/beliti), koje je veoma stabilno, odnosno, sastavni deo drveta, koji se odlikuje velikom čvrstinom i otpornošću na spoljašnje uticaje. Na engleskom to je stalk (od grčkog στέλεχος) ili stem (nem. Stamm). Mastodont sigurno zna ono Ničeovo, ich weis woher ich stamme (znam svoje poreklo ili znam gde mi je stablo). Na ovom mestu, zanimljivo je da grčka στέμμα ima značenje 'kruna'. Srbima je dobro poznato da se prilikom krunisanja, car, kralj ili vladar ustoličuje ili po/stavlja na presto. Surbelske osnove prethodno pomenutih reči glasile su sta-li-gna, sta-bi-gna ili sta-bi-li-gna, odnosno, u slučaju reči stem – sta-um-gna (srp. stamen, eng. stamina, lat. stamen). Kad Srbin kaže 'ustajem' ili 'stajem', to znači da um staje (sta-um), um se budi, dakle, on svoje biće poima u duhovnom a ne fizičkom smislu." "Opet si se rasplinuo", opominje me Žule. "Kažeš da mi nismo u stanju da pratimo, kako si rekao, 'misaonu nit', a ne vidiš da se sam toliko zaplićeš, da sumnjam da sam sebe razumeš." "Ne Žuti", odvratim mu. "Ako nisi ništa shvatio od onoga o čemu sam do sada pričao, tada, ili si glup ili si nestrpljiv ili apriori odbijaš bilo kakvu pomisao, da bi to moglo biti tačno. Reći ću ti nešto, da razmrdaš mozak. Srpsko mucanje i englesko stammering, polaze od iste surbelske osnove (sta-um ili um-sta). Da je to tako i da se tu radi o za/stajanju uma, jasno je, jer onaj koji muca mora da zastajkuje. Glagol mucati stoga dolazi od pomenutog um-stati (umcati, mucati), baš kao što stammer potiče od sta-um-riti. Glas 'r' na kraju engleskog mucanja (stamme-r), dolazi nam od glagola 'riti' (imenice rad, rat), iz one ranije pomenute osnove sur-bel-ri-gna, odakle smo premetanjem slogova dobili sabiranje, sabrati, brat, obratiti, obraditi, kao i samu reč, glagol reći (regnuti, riknuti, režati, to jeste, reknuo, rekao, reklo, pro-reklo, oracle). " "A gde je tu moje ime?", zacvrkuta Stevanija. "Tvoje ime je carsko", odgovaram Stevaniji s velikim zadovoljstvom. "Ti si carica! Ali ne zbog romejskih Stefana i Stefanija, već zbog toga što nas na takav zaključak upućuje srpski jezik. Ovaj kojim danas govorimo i kojim smo govorili milenijumima". Dušan Vukotić |
